Boldvin

01.02.21

Lipar

Dominantno osećanje Nađe, glavne junakinje romana Boldvin Milice Vučković, ispoljava se u motou, u prvoj slici, koja Nađi služi kao „sigurno mesto” – visi sa tregerica okačenih o oblak, u želji da nikad ne dotakne zemlju i ne oseti pritisak gravitacije. Na likovnom planu se prikazuje sve što će kasnije biti artikulisano unutrašnjim monologom i dijalozima. Pritisak koji Nađa izbegava tom kao detinjom slikom je psihosomatski poremećaj koji je uzeo formu u hroničnom bolu u nogama – Boldvinu. Pritisak ili teret bola/Boldvina je centralno mesto fabule, čije će poreklo i razlog tihog dolaska u Nađin život biti predmet ovog teksta. Roman suptilno istražuje i daje moguće odgovore na pitanje koje se mestimično ponavlja, zašto Nađu bole noge. Lajtmotiv romana je odgovor na to pitanje od strane Nađine majke: „Mama me je, uveče pred spavanje, tešila da me bole noge zato što rastem.” (Vučković 2019 : 17, 23, 50).
Pored psihosomatskog poremećaja, izdvajaju se kao važne teme i položaj žena u patrijarhalnom društvu i alkoholizam kod žena, zbog čega je ovaj roman značajan za savremenu književnu scenu. U vezi sa ženskim pismom književnica je pričala u intervjuima (Politika), te se može zaključiti da je za njenu poetiku važna tema samostalnosti i snage žena, koja ne sme biti definisana odrednicama ženska/muška tema, ili ženska/muška književnost. Protagonistkinja, kao što je rečeno, ima problem sa alkoholom, a prema rečima autorke romana, alkoholizam je tema koja je obezbeđena za muške pisce: „Oni su boemi, pišu o svojim kafanskim iskustvima, uvek su tu neki rum, viski i prostitutke, a žene pišu ljubiće i na koricama imaju roze medvediće. Bilo mi je važno da se razračunam s tim stereotipom.”2 Nađa je značajna, takođe, zato što je građena kao junakinja od krvi i mesa, a ne kao eterična i idealizovana draga koja nema u sebi ničega ljudskog i čija jedina uloga predstavlja beskonačni izvor mudrosti i podrške muškim junacima koji vode svoje borbe.
Nađu srećemo na početku romana u klinici za lečenje od alkoholizma, gde putem njenih unutrašnjih monologa stičemo sliku o njoj. Nađa ne zna sitno da trepće, smrtni strah joj je da zavisi od bilo koga emocionalno ili finansijski, jedino prema čemu pokazuje privrženost i nežnost su bela kafa, đevrek i pomalo knjige. Uverljivosti doživljaja glavne junakinje doprinosi pripovedanje u prvom licu, gde se na intimističkom planu ogleda težina položaja osobe koja uz alkoholizam vodi borbu sa sopstvenim avetima, u vidu očekivanja ljudi oko sebe i rešenosti da ih izneveri. Slikovitim opisima veoma apstraktnih osećanja poput „osećaj sigurnosti je klizio niz mene, mali kao pužić”, „promeškoljio se jedan plišani spokoj”, misli su „kao vaške”, primećuje se još jedan kvalitet ovog romana. Čitalac može da gleda očima junakinje, i tako se saoseća sa njom na način na koji ne bi mogao da su njene misli i osećanja nabrojani i navedeni preciznim rečima: tužna, zabrinuta, spokojna.
Pored začudnih poređenja i slike devojčice na ljuljašci u motou romana, talenat za pripovedanje i deskripciju ove književnice se ogleda i u kratkim pričama koje su inkorporirane u pripovest, u okviru časa kreativnog pisanja u klinici. Pitanje stila se može posmatrati i u poređenju drugih dela ove autorke, posebno pesama koje objavljuje na svom Instagram profilu. Snažno osećanje samostalnosti koje odlikuje glavnu junakinju „Boldvina” je zajedničko sa dominantnom notom pesme „Deca vojnih lica imaju averziju na pasulj”: „Znali smo i kao mali sami da uključimo veš-mašinu./ Nije nas niko čuvao.”3 Liričnost je jedna od karakteristika „Boldvina” jer iako se radi o proznom delu, književnica svojom rečenicom, koja je, kako je pomenuto, deskriptivna i začudna, postiže da zvuči kao pesma u prozi: „Shvatila sam da je život kada te smrt u koverti promaši.” (Vučković 2019 : 163) Narativni tok se račva u dva smera, čime se dobija ukupna slika emotivnog i psihološkog stanja junakinje. Na početku romana Nađa objavljuje borbu sa očekivanjima društva i slikom o sebi skidanjem prstena koji joj je majka poklonila, koji je nežan i ženstven, a ona to nije pošto je jaka i nije „samo žena” (Vučković 2019 : 14). Objava borbe se produžava na spoljni svet u vidu neslaganja sa većinom ljudi oko sebe, posebno sa autoritetima, u klinici su to psihijatar Vanja i Mirna. Nađa je, u stvari, antijunakinja ove pripovesti, jer iako čitalac može da razume odakle potiče njena borba i ogromno nepoverenje, ona donosi mnogo poteškoća ljudima oko sebe. U odnosu sa Mirnom se može sagledati Nađina neosetljivost prema drugom, kad joj Mirna šalje mejl u potpisu – „dezdemona”.
Sve što publika saznaje o protagonistkinjinim interesovanjima i od čega živi je kao uzgred, dok više pripoveda o određenim događajima iz detinjstva i boravku na klinici. Sudeći prema informaciji da je završila književnost i poseduje primerke svoje knjige koju želi da podeli sa jako posebnim ljudima, može slobodno da se zaključi da je protagonistkinja umetnica. Uzevši u obzir nepoverenje prema ljudima oko sebe, u kombincaiji sa narcisoidnim shvatanjima, Nađa neodoljivo podseća na junake romana o umetnicima dvadesetog veka, takozvanih künsTler romana. Duhovno nasleđe svojih književnih „predaka” možemo da primetimo u simboličnom spasavanju duše pisanjem dnevnika i pisma „dragom malom šućmurastom”, ili pisma maloj sebi, na kraju romana.
Roman nosi novu i snažnu borbu za autonomiju duše i tela, koja se predstavlja putem personifikacije junakinjinog fizičkog bola kao zasebne ličnosti zvane – Boldvin. Personifikacija je dominantan umetnički postupak u delu, pošto je i Nađa na određen način personifikacija anksioznosti patrijarhalne sredine u vezi sa ponašanjem i izborom moderne žene da bude samostalna i nezavisna, zbog čega se ovaj roman može čitati u feminističkom ključu. Nađa je samo nosilac te poruke, i još jedan korak ka ženskoj književnosti koja se shvata ozbiljnom i važnom, ne samo zato što se bavi „muškom temom”.
Tanja D. Milenković

27.06.20 Bookwar

Pre nego što sam se latio čitanja ove knjige, razmatrao sam šta bi mogao značiti njen naslov. Prepuštajući se generalizaciji sveukupnog urbanog mentaliteta što u sopstvenoj idolatriji vlastitu genijalnost i umeće izdiže na nišu kakvog nepostojećeg kipa (koji ne postoji, ali će se, smatraju oni, sigurno podići), mislio sam da se u izlogu knjižare javlja još jedan prkosan, grub, razočaran pa u to i gnevan glas, koji od jutra mrzi druge, a od ponoći sebe, i kome ništa nije potaman, pa psuje i grdi sve i svja, na pasja kola, a priču mu već, od prve linije, možeš raspoznati. Lako za predikciju, razonodno za ubijanje još jednog sivog popodneva, utopljenog u meteorologiji kakvog sudnjeg dana. Tako se ja lakomisleno poduhvatam zadatka, kad, pre bilo kakve introspekcije, citat, Šopenhauer, onaj navod o mornaru, i pomišljam: „Ova ima hrabrosti kad sa Arturom počinje“. I onda, tu odmah iza, prva stranica: „Čak je i pesničenje prestalo da pomaže, a glavu mi je jedino smirivala pomisao na neke ogromne tregerice okačene o oblak, sa kojih bih visila, ljuljala se i posmatrala sve pod sobom“, i pljusak, kanonada, prštanje asocijacija, verbalizacija, metafora…Momentalno ispravljam sebe: „Boldvine, pročitaću te.“

Nisam znao šta da očekujem, ali znam šta sam dobio. Mogao bih i kasnije reći, ali što čekati: Niko o nama pre Milice Vučković nije ovako pisao. Valjalo bi reći i ko smo to „mi“. Jedna od mnogih napuštenih, demobilisanih, navrat-nanos pravljenih generacija, ali kojoj se niko još nije setio da napiše ne nekrolog (imamo valjda i mi nešto da damo), već oproštajnu notu, i to od bilo kakve nade, pouzdanja i posedovanja smisla u ovome gde smo tako nesigurni krenuli. Gde, to se i ja pitam, evo već punih dvadeset i devet godina (moja životna dob), a Milica Vučković tek dve godine više. Nije neka razlika, tek što se mastilo sa fakultetske diplome osušilo, a depresija usled nezaposlenosti počela da vrti točak nervne apokalipse. Mada za te dve godine možda je nastajao ovaj roman, ova knjiga za koju bi tako rado prišio epitet „roman generacije“, no plašeći se grandilokventnosti ovog izraza, rabljenog u više navrata u više pogrešnih svrha, odustajem. Ali ne stajem dok ne prikažem ovu knjigu. Ona nam dolazi od akademske slikarke (slikari su tako poželjni u književnosti: videti biografije Miće Popovića i Živojina Pavlovića), tridesetjednogodišnje Beograđanke, sa slivenom rečenicom koja ne prestaje da teče čak i kad joj stavite sve moguće znake interpunkcije, a vokal glavne ličnosti, Nađe, se čuje kao svedok na sudskom procesu protiv prazne čaršijske galame i vike. Boldvin je roman bez teze, ali utiska koji teško može izbledeti, pa čak i u situacijama kad se vratite klasicima i nagutate se Tolstoja, Mana, Hesea, ?afke. Ambicija ne postoji na nivou fabularne konstrukcije, još manje u idejnom okviru. Nema ni filozofije koju treba odgonetati, ni pouke koja je unapred zacrtana. Tek bola koji se neprestano budi, a protiv kojeg je i „pesničenje prestalo da pomaže“. Boldvine, moj Boldvine.

Boldvin je bol koji nema ni očeve, ni pretke. To je nepoznata bolest, koja nema pandan ni sa jednom drugom, i koja se javlja niotkuda, sa sumnjivim objašnjenjima da će prestati kad prestane i fizički rast. Junakinja se muči da otkrije šta je to, nejasne su tegobe koje joj uzurpiraju organizam, kad jednog dana u poseti ginekologu saznaje da ima visok šećer i hormonski disbalans, te je proglašena alkoholičarkom. Pije od svojih ranih dana, na raznim privremenim poslovima, i mogao bih reći da je razumem, identifikujem se s njom, i to ne samo zato što delimo omiljeno piće (viski) nego zato što razumem šta znači kada život ispadne onako kako nisi očekivao. „Porušeni ideali“, eto sjajne oznake, preko konsultacije sa naslovom romana Svetolika Rankovića. „U svojoj državi, tamo gde ne pripadaš“, dodaću još ja.

Mislim da karakter Nađe ima da zahvali karakterizaciji kod Biljane Jovanović, koja je prva počela da uvodi jake ženske likove u srpsku književnost, i to ne u odnosu sa drugim akterima, već isključivo u okviru svojih ambicija, raspoloženja, ideala i grešaka. Nađa poseduje stav koji ima neskrivenu potrebu da se izrazi, van nametnutnih pravila i ograničenja. Ona zna ko je- za nju limiti ne postoje. Svojevoljno dolazi u rehabilitacioni centar (za odvikavanje od pića) i silno se nakostreši kad je doktor Vanja nazove „pacijentom“. „Ona nije prokleti pacijent, dobrovoljno je ovde!“, nekako tako misli dok ulazi u dijaloge sa Isidorom (ženom iz iste radne grupe), Mirnom (Vanjinom asistentkinjom), upravnikom Draganom, a jedini koji je sposoban da je razume je Miško, barmen, s kojim se poistovećuje, budući da je dugo po kafićima teglila koru teško zarađenog hleba. Paralelno, ali nikad istovremeno, teče i priča o odrastanju. Još je kao mala Nađa u sebi budila feministička, tvrda, nepotkupljiva uverenja, pa nije htela čuti majčin savet i otići u perspektivnu arhitektonsku branšu, već ostati odana ljubavi, to jest književnosti. Što nas dovodi do studija, i prekog nagona da se otarasimo dosadnih kolega, nadaleko poznatih „bubalica“ i zagrebemo malo od života. Međutim, vrlo brzo shvatiš da život zapravo ne postoji. Da postoje uloge, funkcije, avatari, profili, adresari, a tebe, nažalost, nigde među njima. Jer pozicije su, mili moj, već podeljene. Zakasnio si. Nečije tate i mame su te prestigle. Ali ne treba ostati skrhan, još jače treba gristi, jer jednom će se udica zategnuti. Nađa se pita: „Pitam se odakle pitonu ideja da može da proguta tele, tu telesinu toliko veću od njega? (…) Piton mora da je bio toliko gladan da nije imao izbora.“ Zato, nemojmo biti kukavice, već otvorimo usta i isturimo zube.

Boldvin se može čitati i kao bolest koja pobeđuje. ?ombinacija maternjeg i prevedenog engleskog jezika ni u ludilu nije ispravna, ali je umetnički opravdana. Ostaviti „bol“ dodati „d“ (prevedeno „the“), i „vin“ čitati kao „win“. Dakle, BOL theWIN. ?ao Joe DiMaggio. ?ao Oscar De La Hoya. ?ao Leonardo Da Vinci. Samo, ovde se o našem bolu radi. O našoj malodušnoj i turobnoj svakodnevnici koja će nam postati ilegala. Ali bol neće otići. Bol će pobediti. Jer Bol je naše Vreme.

Ivan Đurđević