Rođen sam pri kraju trajanja Kraljevine Jugoslavije u Beogradu, potom sam se školovao u zemlji koja više nije bila kraljevina i izučio za arhitektu. Od tada sam se bavio arhitekturom i urbanizmom, najviše u Beogradu, ali i u Parizu, Sarajevu, Zenici, Moskvi, Skoplju, Kruševcu, Nišu, Jakucku, Sočiju... i praktikovao zanat neprekidno, a stvaralački adrenalin smirivao učestvovanjem na javnim konkursima - tako sam osvajao pravo da projektujem i gradim.Sedamdesetih godina prošlog veka, sa Mišom, Vladom, Bracom i drugarima osnovao sam CEP i kada smo postavili nove standarde u urbanizmu i planiranju i uspostavili komunikaciju sa radoznalim ljudima iz cele Jugoslavije, posle deset godina, razišli smo se, a ja sam sa Milicom i posle Kićom ustoličio Preduzeće za arhitekturu „Slavija biro» gde sam uradio najveći deo dodeljenog mi zadatka na unapređenju planete. Ipak, od svega što sam stvorio u arhitekturi, najviše cenim projekat našeg porodičnog splava na Adi Ciganliji i jednu u nizu promenjenih fasada zgrade JDP-a koju uredih sa Čedom.Posle sam prihvatiio da budem Glavni arhitekta Beograda, što me nije sprečilo da i dalje crtam svoje dnevne beleške, grafičke replike i komentare o stvarima koje se događaju oko mene, ali i meni. Isto to radim i dalje i pošto sam opet samo Arhitekta.
23.04.19 B92
ARHITEKTURA U IZNUDI
Druge umetnosti javnost može da u većoj ili manjoj meri ignoriše, ili pak da predano živi sa njima. Javnost, međutim, ne može da previdi arhitekturu. U tome je i njen značaj i njena kob, kako u kojoj prilici, kako u kojim vremenima. Od te pretpostavke polazi Đorđe Bobić, arhitekta i svedok arhitekture, u svojoj esejističkoj knjizi Arhitektura u iznudi. Arhitektura nas se duboko tiče, ona izražava i naše potrebe i naše javne i skrivene želje, ona je uvek tu, pored nas. I baš zbog toga ona jeste i lice i drama vremena u kome nastaje, potreba savremenika da prevaziđu zadati krug izražajnih sredstava, tehničkih mogućnosti, dostupnih sadržaja, praktičnih mogućnosti, dozvoljenih sloboda. Arhitektura u iznudi je promišljena i istinski aktuelna knjiga u kojoj pisac u nizu upečatljivih eseja razmatra sudbinu arhitekture kao umetnosti i kao praktičnog umeća u susretu sa okolnostima svog vremena od prvog ljudskog dana do Beograda među fontanama i Beograda na vodi.Đorđe Bobić, čovek Arhitekture i čovek Grada, pokazao je u ovoj knjizi sumu svog profesionalnog iskustva i svoje profesionalne samosvesti. Učinio je to predstavljajući arhitekturu kroz vreme, još od časa kada se istorija nejasno deli od mita ili je i sama još mit, pa potom, kroz vremena i poretke, graditelje i rušitelje, škole i poetike, do savremenog doba u kome se mnogo šta promenilo, ali je sudbina arhitekture ostala ista. Arhitektura je čeoni sudar sa činjenicama svog vremena, i to konkretnog trenutka nastanka nekog dela koji docnije, upravo preko tog arhitektonskog ostvarenja, učestvuje u budućem vremenu. Otuda Bobić arhitekturu, više nego ijednu drugu umetnost, vidi u najneposrednijem dijalogu sa vlastitim vremenom. To vreme arhitekturi ispostavlja zahteve i običaje, ograničenja i predrasude, političke i društvene okolnosti, ideološke projekcije i umetničke standarde, prostorne datosti i tehničke i ekonomske uslovljenosti. Arhitektura na taj način postoji u iznudi, živi i nastaje s njom, uspevajući samo u najboljim i najsrećnijim trenucima da prevaziđe nametnuta ograničenja.Da bi napisao ovako poštenu i nepotkupljivu knjigu, kritički intoniranu i prema svom vremenu i prema svojoj profesiji, čovek mora da bude ostvaren u svom poslu, posvećen njegovim izazovima, odgovoran prema savremenicima i ništa manje prema onima koji će u nekom nedefinisanom sutra ispuniti prostore i zgrade koje oblikuje današnja ili jučerašnja arhitektura. Otuda ova knjiga. Gojko Božović
