ANĐEO SA HILJADU OČIJU

Kao što ikona nije slika, a crkveno pojanje nije obična pesma (muzika), tako ni biblijsko kazivanje nije prosto jedna priča ili pripovetka. I ikona, i crkveno pojanje, i biblijsko kazivanje delovi su uzvišene, nadumetničke celine koja se zove liturgija. Sušto Onostrano, neuklonjivo i nepokolebivo, večno je prisutno u njima, za razliku od dela ljudskih ruku, ma kako ona, data u formi umetnosti, izgledala „večna“;. Ipak, u svojim najvišim manifestacijama, umetnost je propinjanje ka onostranosti, uzdah i vapaj upućen nebu iz ove „doline suza“;, ona je i doslovno onaj hleb nasušni koji čovek stvara i jede u znoju lica svog.Zato se na takva iskanja, kakvo je stvaralaštvo Dostojevskog, spušta Onaj koji „diše gde hoće“;, da kroz milost svoju podrži ljudske napore. I u tome se – ma kako to zvučalo paradoksalno – krije jedan od razloga zbog čega delo Dostojevskog mnogima ne odaje utisak visoke umetnosti, pogotovo ne onima čiji je ukus „školovan“; na delima, sekularne umetnosti i na ubeđenju u nekakvu autonomiju umetnosti. Jer delo Dostojevskog je već predukus nadumetnosti, nečega što umesto „prolazne večnosti“; ljudskih rukotvorina, sadrži u sebi, u svom krajnje uzbuđenom, gotovo nervoznom iskanju Carstva Božijeg, upravo ono smireno prisustvo Sušte onostranosti.