Dušan Baranin (Žabljak, 3. avgusta 1903?Beograd, 1978) je bio književnik, publicista i učitelj. Pisao je romane i romansirane biografije o događajima i ličnostima iz srpske istorije 19. veka. Pisao je o Proti Mateji Nenadoviću, Mehmed-paši Sokoloviću, Karađorđu, hajduk Veljku Petroviću.Dušan Baranin je rođen u seljačkoj porodici i osnovnu školu je završio u rodnom mestu. Školovanje je nastavio u Pljevljima, gde završava šest razreda gimnazije, učiteljsku školu u Skoplju i višu pedagošku školu u Beogradu. Takođe je apsolvirao na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta.Odgojen u duhu narodne poezije, Baranin svoje prve književne inspiracije i umetnička saznanja nalazi u motivima i legendama iz narodnih pesama, predanja i pripovedaka. Kasnije se odaje pomnom čitanju velike ruske literature 19. veka. Njegovo interesovanje je isključivo vezano za staru realističku prozu. To može da se vidi po Baraninovom načinu opisivanja pojedinih istorijskih ličnosti.Najzanimljivije je da iz romana Dušana Baranina saznajemo kolika je bila povezanost naroda Srbije sa ljudima iz Hercegovine, Bosne i Crne Gore i ostalih krajeva u borbi za slobodu i vaskrs srpske države. U celokupnom Baraninovom pripovedačkom i romansijerskom opusu, izdvajamo ciklus njegovih istorijskih romana. Niz godina, sistematskim proučavanjem 19. veka, Baranin je uspeo ono što nijednom njegovom prethodniku nije pošlo za rukom: da svestrano prouči istorijske činjenice i da maštovito dočara ideale i surovu stvarnost burnog razdoblja srpskog 19. veka.Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike. Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drugačije, upoznaje i s onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost.Skoro tri decenije posle smrti Dušana Baranina još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti.
01.01.00
Danas
10.03.2000.
Roman o velikom gospodaru
U izdanju Srpske knjizevne zadruge i Strucne knjige pojavio se "Veliki gospodar", roman o Milosu Obrenovicu, autora Dusana Baranina. Vise od dve decenije posle Baraninove smrti, jos traje velika popularnost ovog pisca kod citalaca. Mozda se uzrok za to krije i u temama koje je birao za svoje brojne istorijske romane, ciji su glavnie junaci: Nemanja, Karadjordje, Hajduk Veljko, Zeka Buljubasa, Obrenovici - Milos, Mihailo, Milan... Baraninov opus, pa i ovaj roman, odlikuje lak, jasan i jednostavan stil i to jedan od kljuceva njegove popularnosti. U "Velikom gospodaru" Baranin osvetljava lik Milosa Obrenovica i sa istorijskog i sa psiholoskog aspekta, te ce i ovaj roman biti rado prihvacen i citan od strane svih onih koji zele da bolje upoznaju srpsku proslost, koja se, na zalost, ponavlja.
S. D.
01.01.00
Politika12.03.2000.
ISTORIJSKI ROMAN DUŠANA BARANINA
Veliki gospodar
Roman o Milošu Obrenoviću, u izdanju Srpske književne zadruge i "Stručne knjige" iz Beograda
Dušan Baranin (1903-1978), učitelj, novinar i književnik, autor zbirki pripovedaka "Seljaci" i "Šume padaju", knjige eseja "Sloboda je hrabrost", najveću popularnost stekao je svojim istorijskim romanima, među kojima su i "Niče raja", "Karađorđe", "Hajduk Veljko", "Smail-aga", "Đavo u manastiru", "Golaći", "Knez Mihailo", "Miloš Obrenović", "Mehmed-paša Sokolović", "Toma Vučić Perišić", "Stevan Nemanja".
Srpska književna zadruga, zajedno sa "Stručnom knjigom", upravo je objavila roman "Veliki gospodar" o Milošu Obrenoviću. Ove dve izdavačke kuće nameravaju da ponovo štampaju i neke druge Baraninove istorijske romane.
Miloš Obrenović (1780-1860), knez Srbije, od sina siromašnog seljaka Teodora Mihailovića, nekad momče kod trgovaca stokom, postaje ustanik, oslobodilac Srbije, političar i državnik. Život koji je sam po sebi roman.
Više od dve decenije posle smrti Dušana Baranina, istakao je juče Dragan Lakićević, još traje zagonetka popularnosti ovog pisca. To se može zvati fenomenom. Trgovci knjigama naprosto vape za Baraninovim delima, poznatim istorijskim romanima, u kojima čitaoci vide, kao žive, znamenite figure naše prošlosti: Nemanju, Karađorđa, Hajduk Veljka, Zeku Buljubašu, Obrenoviće - Miloša, Mihaila, Milana...
Baranin je bio tiražan pisac, objasnio je Momir Vojvodić, zato što je svojim imaginacijom, visinskom, durmitorskom, oživljavao prošlost. On je narodu, gladnom jezika, darivao jezik svojih knjiga. Milorad Đurić je podsetio da je Baranin zaveštao Srpskoj književnoj zadruzi polovinu svojih autorskih prava, pod uslovom da osnuje fond sa njegovim imenom, ustanovi nagradu za istorijske studije i podigne spomenik na njegovom grobu u Topoli, što je ona i učinila.
Baranin je, svojim istorijskim romanima, obuhvatio gotovo čitav jedan vek istorije Srbije, od Karađorđa do Milana.
Z. R.
01.01.00
Politika
17.06.2000.
Izmicanje iz svog vremena
Sumnja u istoriju
Romani Dušana Baranina zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku, ni podršku kritike
Nagrada iz Fonda "Dušana Baranina", pri SKZ, obavezuje me da se osvrnem na delo njenog utemeljivača. Doba u kojem je Baranin pisao svoje istorijske romane uvažavalo je samo istoriju novijeg vremena, pre svega onaj njen odsek od 1941. do 1945. godine i promene koje je to vreme donelo, kao i onaj istorijski tok iz ranijeg doba, koji ih je nagoveštavao.
Međutim, Baranin se, nasuprot takvoj struji, u svojim prvim istorijskim romanima vratio početku 19. veka, zapravo Prvom srpskom ustanku i njegovim junacima, i desio se čudan fenomen: Baraninovi romani zadobili su široku čitalačku publiku, iako nisu imali ni oficijelnu podršku ni podršku kritike.
Baranin je, naime, uspeo da otkrije i zadovolji potrebe tadašnje čitalačke publike, željne da se posredstvom književnih dela, ako već nije mogla drukčije, upoznaje i sa onim tokovima istorije koji nisu morali voditi onome što je bila tadašnja savremenost. To je u vreme izrazite funkcionalizacije i instrumentalizacije istorije bio podvig, ali na tragu retrogradnog, kako bi rekli tadašnji ideolozi, što Baranina nije zaustavilo na toj stazi, iako se tada zaista verovalo da iz praistorije stupamo u pravu istoriju, a taj utopijski eksperiment i u svetu i kod nas odnosio je nebrojene žrtve.
Utopijska nada
Današnji pisac, ako se na bilo koji način obraća istoriji, biću slobodan da pođem od nekih svojih spisateljskih iskustava, nalazi se, pak, u raskraju između te danas već davne utopijske nade o nastajanju prave istorije i sadašnjeg oglašavanja kraja istorije, koji se, ukoliko sudimo po efektima, malo razlikuje od pokušaja da se u krvi ostvari prava istorija.
Istovremeno, današnjeg pisca stalno opominju da je dovedena u sumnju istorija kao tema književnog dela, sem ako se ne shvati kao neka vrsta "igre staklenih perli". Uostalom, i sa samom istorijom nije nešto u redu: provala iracionalnog preči njeno saznavanje. Zar više puta nismo uočili da istorija ima suprotan tok događajima koji je obeležavaju, ili da je pokreću drukčije sile nego što nam se obznanjivalo, pa i da se, napokon, razara sama u sebi.
U takvim stanjima i narodne vođe kao junaci romana odriču istoriju i žele ili da prožive običan ljudski život, ili da dosegnu večnost, paradoksalno ostavljajući istoriju "običnim smrtnicima" da ih potpuno dokrajči. A savremeni obični smrtnici, kad bivaju gurnuti u arhetipske igre žrtvovanja, žele da se izmigolje iz te situacije, ili da je izigraju, te pisac "hepiendom" parodira ishod martirija, a potom parodira i sam "hepiend", ipak pri tom svestan da su neke potcenjene forme, svojstvene masovnoj kulturi, kao što je "hepiend", dublje promišljene nego što bismo hteli da priznamo.
Ili, se, kao profesor Veselin Čajkanović iz mog romana "Georgike: srpski plug", koji je udostojen nagrade iz Fonda "Dušan Baranin", izmiču iz svog vremena, obeleženog parolama "Smrt komunizmu - sloboda evropskim narodima!" i "Smrt fašizmu - sloboda narodu!", koje se, iako pisane jedna preko druge, obe vide na nekom dugom zidu u Beogradu, krajem oktobra 1944. godine. I tako, umesto oktobra 1944, kada ga je istorija hvatala u svoje mreže, profesor Čajkanović dan-danas prevaljuje put od svoje kuće na Topčiderskom brdu do Klasičnog seminara na Filozofskom fakultetu, kao da se ništa nije desilo, kao da ga ništa nije moglo dodirnuti.
Žrtve istorije
Međutim, ljudska sudbina ne može se izmaći istoriji ma koliko i kako tražili spas i ma koliko odricali "velike naracije", i među njima i istoriju. Na žalost, u našim prostorima, kad je reč o ljudskoj sudbini, svedoci smo masovnih nasilnih smrti u onim zbivanjima koje nazivamo prelomnim, a vodila su iluzornoj "pravoj istoriji", ili vode problematičnom "kraju istorije". Pa i tu, kada je ljudska sudbina konačno zapečaćena, mrtvi kao da više ne pripadaju svojim najbližim: nastupaju razni vidovi nacionalizacije smrti u kojima se sećanja na pojedinačne sudbine gube.
I za kraj, prizovimo jednu od ličnosti iz doba o kojem je pisao Dušan Baranin. Neka to bude Ignjatije Stanimirović, rektor Liceuma i profesor štatistike i kriminalnoga prava. Profesor je zaista verovao u istoriju i zapisao sledeće reči: "Istorija život čovečeskij na sve rokove produžuje, po celom svetu čoveka žiteljem tvori, i na sva dostoinstva ga podiže".
Šta bi danas mogao da kaže naš profesor? Najverovatnije, ostao bi nem, ali njegove struke - "štatistika i kriminalno pravo" - ne bi ga ostavile bez posla. Mogao bi da prebrojava žrtve istorije. Ali, i tu bi naišao na zamku. Kao što pokazuje čitav dvadeseti vek, i pored pouzdanih stastičkih metoda, prebrojavanje žrtava, zapravo utvrđivanje njihovog tačnog ili bar približno tačnog broja, neprestano se dovodi u sumnju.
Miroslav SAVIĆEVIĆ
