Neoplanta ili Obećana zemlja

12.02.15

NOVOSTI
"Neoplanta ili Obećana zemlja" je roman o XX veku na rubu Evrope. Ni u kom slučaju nije reč o istorijskom romanu, već o romanu o istoriji. Ta rubna Evropa postaje sve više intrigantna, sve više traumatična i histerična
Izdavačka kuća Akademska knjiga objavila je novi roman Lasla Vegela ‘Neoplanta ili Obećana zemlja’, u prevodu Arpada Vicka. U knjigu je stao ceo prošli vek. Pripovedač i njegov sagovornik, stari fijakerista, pričaju svoje životne priče, kao i o sudbinama ljudi s kojima su živeli u Neoplanti... Novosadski književnik, rođen 1941. u Srbobranu, prozaista, esejista, pozorišni kritičar i dramski pisac, pripada redu najpoznatijih autora s prostora bivše Jugoslavije.

Moglo bi se reći da je ‘Neoplanta ili Obećana zemlja’ neka vrsta amarkorda. Roman o jednom gradu i dvadesetom veku.
Roman jeste o Novom Sadu. Tu sam rođen, tu sam doživeo svoje poraze, stekao iluzije, izgubio ih... Ali stvarno značenje je mnogo šire. To je roman o XX veku na rubu Evrope. Ni u kom slučaju nije reč o istorijskom romanu, već o romanu o istoriji. Ima srednjoistočno-evropski akcenat. Ta rubna Evropa postaje sve više intrigantna, sve više traumatična i histerična. Otuda lajtmotiv amarkorda. Nije više reč o traganju za izgubljenim vremenima, nego o klopci prevarantskih vremena.

Savestan učenik
Kako ste došli do ovakve forme? Do glavnih junaka koji jednostavno razgovaraju...
Glavni junak sluša porodične priče fijakeriste Laze Pavletića i Mikloša Tereka. I jedna i druga priča govore o ljudima koji nisu hteli, ili nisu imali snage, da podnesu svoju sudbinu. Po mom mišljenu, takva pojava karakteristična je za današnjicu: bekstvo od sudbine.
Mi smo u stvari eksperimentalna generacija u velikoj laboratoriji socijalizma. Onda smo videli kako su naši očevi postali cinični ili nemoćni. Hteli smo da ispravimo njihove greške. Očevi su bili jači, pa smo postali gubitnici...

Pominjete Kenedijevo ubistvo. Pripovedačeva majka je tužna jer je ubijen jedini čovek koga je poštovala, pored vlasnika poslastičarnice u kojoj je radila. Čini mi se da su vam važne priče malih ljudi, dok krupni istorijski događaji ulaze u roman kao odjek?
Promenio sam ugao gledanja. Veliki narativ je samo kulisa. Mali ljudi su autentični. Možda ste primetili da nema nijednog intelektualca. Pominju se samo uzgred i pomalo ironično. Živim među njima, pa sam se umorio. Poslednji put sam pisao o takvim likovima u romanu ‘Velika Srednje-Istočno-Evropska Gozba stupa u Pikarski roman’. Symposion a la Gombrowicz.

Majstorski koristite psovke...
I Srbi i Mađari su majstori psovki. Ja sam samo savestan učenik. Malo sam ispravio tu tehniku i upotrebljavao ih s merom.
‘Kad si ti, zapravo, rođen?’ pita neko u knjizi. ‘A, da, 1941. Vi ste Titovi primereni pioniri. Srećkovići. Sve ste dobili na tacni, pečene ševe vam uleću pravo u usta.’ Da li sebe smatrate pripadnikom jugoslovenske bejbi-bum generacije?
Prividno da, jer smo odrasli u socijalističkoj epruveti. Mi smo u stvari eksperimentalna generacija u velikoj laboratoriji socijalizma. Odrasli smo u hermetičnom svetu, s naivnim idealima. Onda smo videli kako su naši očevi postali cinični ili nemoćni. Jedini alibi bio im je istorijski fatalizam. Posle toga, možda ponovo zbog naivnosti, hteli smo da živimo bez fatalizma. Hteli smo da ispravimo greške naših očeva. Očevi su bili jači, pa smo postali gubitnici. Oni koji nisu hteli da prihvate gubitničku poziciju, postali su nacionalisti, da bi, ipak, ispravili greške svojih očeva. Ja sam ostao među gubitnicima.

Roman stiže do 1992. Planirate li da napišete nastavak, knjigu o devedesetim godinama prošlog veka?
Ima čak i naznaka o tome u romanu, kada se pominje Šlemil, koji ne zna da li je Ferenc Slemil, Franja Šlemil ili Franz Schlemihl. Nije to nastavak, nego paralelna priča. Pišem porodični roman.

Nastavak prekinute priče
Vaš prvi roman preveo je Aleksandar Tišma, pisac koji danas pripada evropskim klasicima. Kako je izgledao prvi susret s njim?
U toku prevođenja ‘Memoara jednog makroa’ često smo se sretali. Razgovarali smo o rečima i o Novom Sadu. To je bila naša večna tema. U poslednjem razgovoru pričali smo o tome da treba nastaviti tu tragičnu priču. Istina je, naime, da su se i Tišma i Kiškoncentrisali na ratno i neposredno posleratno vreme, na fenomen holokaust kulture (da upotrebim rečiImrea Kertesa). Tišma je primetio da imam takav potez već u romanu ‘Dupla ekspozicija’ ili ‘Paraneza’. Ali to je moj generacijski ciklus koji se nadovezuje na ‘Memoare jednog makroa’. ‘Neoplanta ili Obećana zemlja’ ima takvu širu društvenu strukturu. Nadam se da sam uspeo da nastavim prekinutu priču.

Koji je najbolji savet koji vam je dao Aleksandra Tišme?
Da ne slušam nikoga, ali da budem oprezan. Nisam ga poslušao.
‘Memoare jednog makroa’ objavili ste 1968. Stubovi kulture su ih ponovo štampali posle četrdeset dve godine i tada se pokazalo da je priča o nekoliko mladih odmetnika od društva izuzetno aktuelna.
Kada je pre nekoliko godina roman objavljen u Nemačkoj, više kritičara skrenulo je pažnju da su ‘Memoari jednog makroa’ aktuelni, kao da su pisani ovih godina. U početku nisam verovao, ali sada uviđam da sam tada bio lakomislen. Roman je aktuelniji nego kad sam ga napisao. Kao i moja drama ‘Judita’.

Mića Vujičić

05.06.14

Predstavu „Neoplanta” Lasla Vegela, u režiji Andraša Urbana, i izvođenju Novosadskog pozorišta / Ujvideki sinhaz gledaćemo u petak u 19 časova u okviru 59. Sterijinog pozorja. Naš poznati književnik, Novosađanin Laslo Vegel
autor je romana „Neoplanta, ili obećana zemlja”, po kojem je rađena ova predstava.
* Grad Novi Sad je glavni junak vašeg romana, i njegova istorijačesto kao da se vrtela u Danteovim krugovima. Ono što smo svi zapravo i znali o tome, ali nismo govorili, vi ste napisali. Zašto je tako?
- S jedne strane „glavni junak“ romana „Neoplanta ili obećana zemlja” je zaista grad, a sa druge taj naš 20. vek, za koji istoričari kažu da je kratak vek, jer je trajao od 1918. do 1989, mada mi u našem regionu, mislim na Srednjoistočnu Evropu i Balkan, ne možemo mirne savesti reći da je konačno završen. To je priča o traumatizovanom evropskom Novom Sadu nad balkanskim nebom. Nije to priča samo o većini, ili samo o manjini, nego o obema. Naime, priča romana počinje 1914, kada je otac glavnog junaka Laza Pavletić, rodom iz okoline Knina, regrutovan u Prvom svetskom ratu u austrijsku vojsku, i u Zagrebu vidi fijakeriste. To su prave gospode, misli on. On bi se, inače, rado borio na strani Franca Jozefa, protiv Francuza na primer, ali njegovu sudbinu određuje to da ga šalju na srpski front. Protiv Srba, međutim, ne može da se bori. Prebegne kod Srba, ali i dalje sanja o tome da ga car opominje da je izdajnik, koji je prekršio svoju zakletvu. Da bi dokazao da nije austrijski špijun, on se hrabro bori, pa ga unapređuju, pa na kraju 1918. umaršira kao oslobodilac grada.
I tu počinju ti „danteovski” krugovi. Sin Laza to doživljava. On zaista želi da kaže istinu, ali nema dovoljno snage za to. I to ide od generacije do generacije, i jasno je da se radi o tome da smo svi mi „robovi istorije“. Novi Sad je zaista važna tačka na granici Srednje Evrope i Balkana, i zbog toga njena istorija nikako nije provincijalna, ona je u tom smislu zaista evropska paradigma. I upravo zbog toga ta njegova sudbina, njegovo ropstvo, nosi sve rane toga našeg 20. veka. Nije to „front“, ali je front u dušama i sudbinama ljudi. Vlast se stalno menja, ruše spomenike, preimenuju ulice. Grad je bio stalno i iznova „oslobođen“, i vladaju sasvim drugi kulturni i politički kanoni. Sve su to veliki lomovi, pa prema tome, nije čudo da su se tu kondenzovale mnoge traume, bolovi, o kojima je zaista teško, mogu slobodno da kažem, skoro nemoguće govoriti. Ne radi se uvek o spoljašnjim zabranama, mada je bilo toga dosta, i previše, nego i o „unutrašnjoj cenzuri.“
* Iluzije o idealnomživotu multinacionalnog Novog Sada, ili Evrope, jer i o tome je reč, odražavaju strah od ponavljanja događaja, „viši“ interes, ili jednostavno nepriznavanje istine?
- Na sceni je i jedno i drugo. Viši interes lako može da manipuliše sa strahom od istine. Međutim isto kao što nas prati zlo, tako nas obmanjuje, određuje i prevari, lukavstvo utopije. Naročito tada, kada je istina užasna.
* Da li se nekako može prevazići poražavajuće istorijsko iskustvo 20. veka, koje se teško upisalo i u istoriju ovog grada?
- Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje. Naročito sada, kada se nad Evropom pojavljuju tamni oblaci. Posle pada Berlinskog zida postojala je jedna vrsta optimizma, a danas je razočaranje dublje i razornije. Nije to više dnevnopolitičko pitanje, i jalovo bi bilo davati dnevnopolitičke odgovore. U tim pitanjima, jedan grad je nemoćan. Svaki grad, ne samo Novi Sad. Nacionalne države, koje imaju ogroman i histeričan strah od globalizacije, guše svaki grad u Evropi. Naročito megalopolise. Novi Sad nije megalopolis, ali isto tako ume da zadobije teške rane, pre svega od centralizma nacionalne države.
Predstava autonomno umetničko delo
* Kako pisac ovog romana doživljava predstavu „Neoplanta“ i rediteljske ideje Andraša Urbana?
- U ovom slučaju sam imao velike sreće. Sa Andrašom Urbanom se slažem što se tiče pozorišne estetike, a isto tako su nam slični i duhovni, intelektualni pogledi. Kritičari imaju pravo, naš susret je bio srećan. Ja se i sam čudim, što se nije desilo pre, no sve ima svoje vreme. Mirne sam mu savesti dao slobodne ruke, on nije prepričao pozorišnim sredstvima moj roman, nego je uz pomoć Katike Đarmati, dramaturga, na osnovu romana stvorio autonomno, suvereno umetničko delo. Zahvalan sam njima i naravno glumcima, kojima je to bio ne samo umetnički izazov, nego i jedna vrsta intelektualne autorefleksije. Susret sa nepoznatim. Kraj predstave govori o tome. Oni tada više nisu glumci, nego komentatori svoga JA. Prepričati roman inače bi bilo nemoguće, roman je roman (na srpskom jeziku je upravo objavljen u izdanju Akademske knjige) a predstava je predstava. Ako neko pogleda predstavu i pročita roman, i sam će postati učesnik jedne avanture. Kao glumci.

05.12.14 NIN

"Na šta je moja generacija računala u ovom gradu?", pita se jedan od junaka nove knjige Lasla Vegela
U novi roman Lasla Vegela stao je ceo prošli vek. Pripovedač, nekada pisac u pokušaju, i njegov sagovornik, stari fijakerista, pričaju svoje životne priče, kao i sudbine ljudi s kojima su živeli u Neoplanti. Fijaker lagano klacka novosadskim ulicama, ali se zato burne društvene i političke promene smenjuju neverovatnom brzinom.

Pritisak koji se takvim postupkom stvara pruža mogućnost piscu da na dvesto i pedeset stranica smesti događaje koji su obeležili XX stoleće, posvećujući pažnju pojedincima i njihovim pričama. Neoplanta ili Obećana zemlja (izdavač: Akademska knjiga; prevod: Arpad Vicko) nije samo Grad roman, kako nam poručuje podnaslov, već i precizna slika jednog doba.

U velike priče ulazi se na mala vrata. Tiho, nepretenciozno, Laslo Vegel kreće iz restorana hotela Zvezda, s konobarom koji se stalno muva, prvi čuje šta se događa, nešto mulja (šema "topli obrok" sa šefom kuhinje). Zatim kratko pominje neke Stendalove knjige (možda šema – zagonetka ostavljena čitaocu), predstavlja glavnog junaka koji pije koktu iz boce, podriguje i kaže "jebote" posle svakog gutljaja.

Duhovitost, najjače piščevo oružje, uspešno razbija krupnu temu. Fina ironija (pre ona koja nastaje iz nemoći, nego iz nadmoći) daje romanu osnovnu boju. Ritam fijakera ne uspeva da prati ubrzanu istoriju, što omogućuje glavnim junacima da stanu po strani, pokušaju da shvate šta se događa i kažu šta imaju. Pripovedač im prepušta svoju ulogu: naratori kao da ulaze pod kožu jedni drugima, dok centralni glas najčešće samo prenosi šta je čuo. I svi se pomalo prave da imaju rupu u sećanju.

Uspelu satiru nalazimo već u naslovima poglavlja, kojih je s prologom i epilogom dvadeset četiri (zanimljiva šema za roman o gradu). U đačkom internatu dele četkice i paste za zube novom socijalističkom naraštaju, poručuju naslovi; Fotografije Franje Josifa, kralja Petra I, Mikloša Hortija i maršala Tita na čeonom zidu Dornštetera, Poslednja večera, ili Mađari, drž`te se zajedno! Uz to, pisac koristi fusnote. Napomena s rednim brojem 1 u celini glasi: "Jebiga".

One koje dolaze nakon toga naučnjački su ozbiljne. 53, na primer: Baklava – vrsta vrlo slatkog orijentalnog deserta od tankih kora za pitu, filovan mlevenim i seckanim orasima, bademima, pistacijama i suvim grožđem, začinjen struganom korom limuna, cimetom i vanil-šećerom, te obilno preliven sirupom sličnim šerbetu od topljenog šećera, meda i vode. Ne treba napominjati da junaci Neoplante, u povesnoj lavini koja ih nosi, najviše vole da izlaze u lov na cure, kako se tad govorilo, i uživaju u hrani. Ali zašto recept? Laslo Vegel toliko uspešno ugrađuje humor u tkivo romana, da i fusnote, bukvalno preuzete iz enciklopedija, bez dodataka, doprinose komičnim efektima.

Takav postupak dovodi do toga da se u dnu stranice, negde pri kraju, ironizuje čak i ozbiljni, istorijski skelet priče. Kao u Bezdomnim esejima, u završnoj prozi pod naslovom What is Yugoslavia, na času kod gospođe teacher, Vegelov junak i u Neoplanti uči engleski, želeći da postane vodič kroz Novi Sad. Povest se opet sažima, jer on pred turistima-strancima može da govori o velikim, brojnim, složenim događajima, koristeći isključivo one strane reči koje je tek naučio.

I piščev izraz je pažljivo premeren, uverljiv, jednostavan, mada govorimo o složenoj konstrukciji. Ona svoj temelj ima u istoriji XX veka. Nad tom osnovom gradi se kula sačinjena od ličnih sudbina (nekoliko izvrsnih epizoda), dok humor pronalazi mesto u onome što se "naokolo priča". Misteriju prave likovi poput krakatog grobara koji se provlači kroz prozu kao duh, u dugim belim gaćama. Fijaker i pomahnitalog konja, na kraju, ne mogu da zaustave.

Mića Vujičić

10.06.14 Danas

„Neoplanta, Novi Sad, Újvidék, Neusatz. Grad u južnom delu Panonske nizije, na levoj obali Dunava. Pisani dokumenti ga 1213. godine pominju pod imenom Petro de Wardo. Godine 1748. dobija status slobodnog kraljevskog grada od Marije Terezije koja je, u ediktu koji je tim povodom izdala, napisala da se grad zove Neoplanta, a da ga svaka tamošnja nacija naziva na svom jeziku.
Trijanonskim mirovnim ugovorima 1920. godine, Novi Sad je pripojen Jugoslaviji. Između 1941. i 1944. pripadao je Mađarskoj. Godine 1942, od 20. do 23. januara, mađarska vojska je u Bačkoj izvela masovna ubistva na etničkoj osnovi, procenjuje se da je broj žrtava ovog pokolja između 3300 i 3800 osoba jevrejske i srpske nacionalnosti. Samo u Novom Sadu bilo je 879 žrtava. U zimu između 1944. i 1945. godine, partizanske jedinice su pod rukovodstvom komande Vojnog okruga za Banat, Bačku i Baranju, i uz asistenciju Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA), saterale u logore više desetina hiljada Mađara i Nemaca i počinile masovna ubistva. Nemci su internirani iz Vojvodine, pa tako i iz grada Novog Sada. Procene broja žrtava variraju, zvaničnih podataka nema.”
Tako glasi jedna od prvih fusnota u romanu Lasla Vegela “Neoplanta ili obećana zemlja”, koji će, u prevodu Arpada Vicka s mađarskog, uskoro biti objavljen i na srpskom jeziku (Akademska kuća, Novi Sad). Ta beleška, u zavisnosti od onog koji je izgovara, naime, od njegove nacionalnosti i odnosa prema trenutnoj vojnoj ili mirnodopskoj upravi u gradu, pojavljuje se u nekoliko varijacija i u glavnom tekstu romana, sve sa Marijom Terezijom, svojom središnjom figurom, svojim centralnim spomenikom, da negde pred kraj knjige, dobije svoj komični oblik, u površno napabirčenom engleskom jeziku koji izgovara jedna od dve glavne ličnosti, jedan od dvojice naratora, tačnije, glavni i najuticajniji sabesednik naratorov – Laza Pavletić, fijakerista novosadski, neoplantski, vozeći jednu od svojih poslednjih tura pred penzijom.
Taj citat o multikulturalnoj, multikonfesionalnoj, multinacionalnoj varoši, u kojoj se spajaju i razdvajaju Balkan i Srednja Evropa, pojavljuje se kao lajtmotiv i u istoimenoj pozorišnoj predstavi Andraša Urbana, režiranoj u Novosadskom pozorištu/Ujvideki Szinhaz, prema Vegelovom romanu i dramatizaciji Kate Đarmati, takođe, u različitim situacijama, kad god Grad pohode vojske koje su za jedne oslobodilačke, a za druge životno ugrožavajuće – mađarski honvedi ili jugoslovenski partizani, obasuti cvećem dok prolaze glavnim bulevarom i pozdravljeni svečanim besedama na centralnom gradskom trgu, na mađarskom ili srpskom jeziku, ili dok na stratište, pod dunavski februarski led, odvode Srbe, Jevreje i Rome, a Mađare i Nemce, potom, pod strnjiku ukraj katoličkog groblja, da bi se, na samom kraju predstave, pred nama pojavio i lik same carice i kraljice Marije Terezije, koji igra Silvia Križan, u haljini od banknota. Njoj, od koje Novi Sad ishodi maltene kao Atina iz Zevsove glavudže, a pošto izgovori svoje znamenito slovo kojim daruje milost slobodnog kraljevskog grada toj višeimenoj varoši što je na latinskom naziva Neoplanta (no za masnu svotu forinti koju su prikupili meštani, poglavito Nemci, Mađari, Jevreji i Srbi), preko usta će biti zalepljena novčanicu od dve stotine evra, kao što se lepi na čelo kafanskog primaša ili tura u brusthalter nekoj starleti ili sponzoruši, istim onim gestom kojim se vezuju usta da ne svedoče o onom što su čula, ili oči – da žrtva ne gleda smrti u lice.
Već iz sadržaja fusnote koja kao da je prepisana iz nekog bedekera, jasno se vidi da je posredi urbano mesto u kojem glavnu reč vode nacije, a ne osobe. Parafrazirajući, danas potresno zaboravljenu, znamenitu frazu Karla Marksa o svetskoj istoriji kao istoriji klasnih borbi, ovde možemo reći da je istorija Neoplante, tako kako nam je predočavaju Vegel Laslo i Urban Andraš, zapravo istorija permanentog nacionalnog sukobljavanja, u kojem pojedinci padaju i uzdižu se, tragaju za istinom i lažu sebe i druge, žive i umiru, ubijaju i bivaju ubijeni, kao neumitni pripadnici rodova i vrsta, među kojima stoji ambis i kad je sloga. “Pre ili kasnije moramo se suočiti s činjenicom da nas i od naboljeg prijatelja deli provalija koju nije moguće preskočiti”, piše Vegel, čijim „gradom romanom”, čijom Neoplantom, zemljom obećanom i zemljom prokletom, defiluju usamljenici skloni depresiji, melanholici koje euforija spopadne samo kad osete vrelinu krda, jer se tu temperatura naglo diže na obećanje osvete i žrtve – dok se jednima krv ledi u žilama, drugima vri. Palićemo i mi vaše crkve i u njima pojiti svoje konje, lokaćemo iz vaših lobanja i silovati vaše žene, ljuto poput košave, kao što ste i vi harali, ali, mi ćemo, uz to, ovom gradu i ovom delu sveta doneti kulturu i civilizaciju, stari sjaj Habzburgovaca ili zlata drevne Vizantije! Mi, to sveto mi! Eto, to Mi je ovde svako ono ja.
Reč je, dakle, o onom istinski odvratnom u svetu, u gradu, među ljudima, o kolektivnom identitetu koji se na čoveka strovaljuje i pre njegovog rođenja, dok je još u utrobi majke, dok je još u primisli svog pretka, kao gotova stvar, kao formirano lice jedne i jedinstvene nacije kojoj je svaka ličnost degeneracija, a svaka različitost – nepotrebni luksuz! A čovek se rađa tek kad počinje da se iskobeljava iz ovog kolektivnog identiteta. Mudro je i hrabro o tome govorio pred smrt Milan Kangrga, vapeći da Hrvat – to još nije čovek! Mađar, Srbin, Jevrejin, Rom, to još nije čovek, to je niži stepen postojanja bez egzistencije, koja je svojstvo isključivo personalno! „Ukočena, prestravljena masa jedva čeka da bude pokorena, jer ne ume da živi, već samo da sanja, a sanja uvek o tome kako nailaze novi varvari kojima će se prepustiti, podati“, piše Vegel. Takođe i ovo: „Obeležen sam i nosim na sebi beleg, uprkos svojoj volji.“
„Neoplanta“, i roman i pozorišna predstava, svojevrsna je razglednica iz pakla, ali sa epilogom koji ukazuje na to da ovaj grad, kojeg „svaka tamošnja nacija naziva na svom jeziku“, ipak, može biti obećana zemlja, kao i svaka druga. No, postoje izvesne, ne male, razlike između istoimenog književnog i pozorišnog dela.
Kod Vegela, posredi je, kako sam kaže, „mali egzotični svet čiji su stanovnici isto tako smešni, koliko su i opasni“; kod Urbana, malo šta je ostalo od ove smešne strane. Tu, na pozornici, čitava istorija neoplantskih sukoba dobija stameni oblik honvedskog egzercira na vojnom vežbalištu ili akcije na samom frontu, da povremeno, ali neretko, prelazi u vidove nekadašnjih sletskih vežbi u socijalističkoj Jugoslaviji. Kod Vegela, sve to, ipak, ima nešto umekšanije crte i sagledava se u obrisima, kao kroz sfumato koji su nanele naslage vremena. Kod Urbana, prošlost izbija kao sadašnjost i predstavlja nam se iz jezive blizine – u prostoru, sve bliže i bliže što je u vremenu udaljenija. To je ona prošlost koja preti poput vampira, jer je nikada nismo sahranili po svim pravilima ukopa mrtvih ostataka, pa nastavlčja živi življe od života.
Iz razlike ovih prosedea izbija i razlika u ideološkim pogledima. Dok kod Vegela, čiji junaci, osim što mogu biti opasni, mogu, u zavisnosti od situacije, biti i smešni, ipak, postoji jedna nostalgično restaurativna nit koja se odnosi na socijalističku prošlost grada i zemlje, kod tri decenije mlađeg Urbana, ova je prošlost stavljena u istu negativnu ravan totalitarizma kao i, na primer, onaj deset puta kraći period pod mađarskim fašistima Hortija Mikeša.
Vegel ne zaboravlja da napomene da „s onim čega smo se u socijalizmu stideli, time se danas hvalimo i ponosimo“, niti prelazi preko činjenice da su u socijalizmu i radnici odlazili na zasluženi godišnji odmor na more, a ne samo gospoda, niti, pak, prećutkuje da smo, povratkom na kapitalizam, „slagali sami sebe“ i da se svi naglo pretvaramo u licemere. Kod Urbana, nema pomena o ovoj klasnoj suprotstavljenosti koja se danas sve više zaoštrava. Vegel čak i „Jogurt revoluciju“ vidi u tom ključu restauracije kapitalizma: „Odzvonilo je socijalizmu, deru se bivše komunjare, i mašu nacionalnim zastavama (...) komunisti dok nose u banke krvave svežnjeve banknota. Smrt jednakosti, sloboda kapitalu, uvežbavaju lekciju koju će, jednog dana, pretočiti u zakon. Banke peru krvave mrlje, komunisti mogu da odahnu, Bože, uzdišu, zaista majstorski uvodimo kapitalizam, ponavljaju ponosito i spuštaju se na udobne, građanske, bidermajer stolice i prihvataju se srebrnog pribora za jelo. Živo gestikuliraju, mašu srebrnom viljuškom, srebrnim nožem žustro probadaju vazduh. Sve će biti u redu, izjavljuju intelektualci. Najgrlatiji su univerzitetski profesori koji, napustivši amfiteatre, na trgovima urlaju zahtevajući kapitalizam – odmah. U znak zahvalnosti dobijaju titulu profesora emeritusa.“
U predstavi, dakle, izostaje ova jasna i razgovetna, vegelovska kritika kapitala, kojom se autor pokazuje kao lucidni hroničar vremena, ovde i sada. Samim tim, razlikuju se i epilozi. Dok se u romanu mogućnost obećane zemlje vidi pre svega u ličnom traženju oproštaja za grehe, nacionalističke i, danas, lihvarsko-kapitalističke, u predstavi to rešenje predstavlja radikalni rez ne samo sa nacionalističkom retorikom i postojanjem, jer je ona koren svakog zla, nego i sa ukupnom prošlošću.
Stoga, dok se roman završava metaforički, činom pokajanja junaka koji, iako pravoslavac, želi da bude sahranjen na katoličkom groblju, na kojem je bio primoran da ubije svoje najbolje prijatelje – a to ne bi učinio da ga oni nisu molili da izvrši egzekuciju, jer će tako barem spasiti sopstveni život – predstava se završava svojevrsnim rok-koncertom koji okluplja na istom mestu i u istom duhu mlade ljude, bez obzira na njihovu nacionalnost, jer su im podjednaka ne samo interesovanja nego i želje.
Jednom rečju, Novi Sad, Újvidék, dobio je i grad-roman i grad-predstavu kakvu danas nema nijedna druga varoš.

ZLATKO PAKOVIĆ