Zovite ju zemlja

26.07.13 Popboks

Pojavili su se u domaćim knjižarama gotovo u isto vreme, ali, osim žanrovske pripadnosti i činjenice da je u oba slučaja u pitanju prvi roman, "Digitalni ugljenik" i "Zovite ju Zemlja" nude dva sasvim različita pristupa pisanju i dve gotovo dijametralno različite distopijske vizije.

Đorđe Bajić

Već na prvi pogled, vizuelno, Morganov i Lutzov roman se razlikuju. Digitalni ugljenik je grdosija od 550 stranica, dok je Zovite ju Zemlja kratki roman koji se može pročitati za jedno popodne. Ipak, bez obzira na različit pristup pisanju i žanru, oba autora su uspela da čitaocima dočaraju intrigantnu (mada, mora se priznati, nimalo ružičastu) sliku naše (moguće) budućnosti.
Ako bismo morali da izdvojimo jednu ključnu nit koja povezuje ova dva dela, neka to bude pesimistično sagledavanje budućnosti čovečanstva. Kod Lutza, hrvatskog pisca i ekskluzivca novosadske Čarobne knjige, situacija je zaoštrena do maksimuma. Naime, neposredno pre potpunog i neumitnog uništenja Zemlje, u svemir poleće poslednja nada čovečanstva – džinovski brod Zed u kome je mesta bilo samo za odabrane. Zed se nekoliko vekova kasnije konačno približava planeti na kojoj vladaju uslovi pogodni za život. Počinju opsežne pripreme za iskrcavanje, nemir u svemirskim putnicima raste, a onda sledi i traumatični prvi susret sa stanovnicima planete na koju je ekspedicija sletela... Motivski, Lutzov roman, primetiće znalci, ima dodirnih tačaka sa Serpierijevim strip serijalom Druuna (mada, nemojte očekivati mutirana čudovišta, obilje seksa i junakinje zanosnih oblina) i Ballardovom kultnom pričom Trinaestoro za Kentauri (možete je pronaći i u kod nas objavljenoj zbirci Četvorodimenzionalni košmar), a mogu se učiti uticaji još nekih poznatih SF romana/filmova čije bi imenovanje donekle pokvarilo užitak čitanja. Sveden i zbijen, Lutzov debi roman nudi potentan naučno-fantastični naboj koji kulminira na poslednjim stranicama. Uz nešto malo prerada, Zovite ju Zemlja bi mogao da bude publikovan u nekom od brojeva neprevaziđenog časopisa Sirius – na šta upućuje i retro dizajn naslovne stane.
Digitalni ugljenik je prvi deo cyber-punk trilogije o avanturama snalažljivog i na okidaču lakog Takeshija Kovacksa. Roman je u svetu premijerno publikovan 2002. godine, ali je tek nedavno doživeo svoje prvo srpsko izdanje (za prevod je bio zadužen uvek pouzdani Goran Skrobonja) i našao se u raznolikoj ponudi beograske Lagune. Kombinujući cyber-punk i nasleđe škole američkog tvrdog krimića, Morgan stvara svet budućnostu u kome smrt tela ne mora biti i kraj egzistencije. Zahvaljujući naprednoj tehnologiji, ljudska sećanja se skladište, pa je nakon smrti prvobitnog tela moguće učitavanje u novu košuljicu. Ova intrigantna postavka otvara mnoga pitanja, te prvi deo trilogije samo načinje SF epik od oko hiljadu i po strana. Morgan koristi prepoznatljivu noir matricu korišćenu u romanima Chandlera i njegovih sledbenika, ali je obogaćuje i nadograđuje novotarijama koje pruža „vrli novi svet“ koji je stvorio. (Katolici, na primer, odbijaju da budu „pretakani“ u nove košuljice zato što se to kosi sa njihovim verovanjem u besmrtnost duše – pa samim tim postaju idealne mete za ubice koje znaju da njihove žrtve neće „uskrsnuti“ i progovoriti...). Bogati, moćni i nekoliko vekova stari Laurens Bancroft angažuje Kovascka da istraži okolnosti pod kojim je uništena njegova poslednja košuljica. Bancroft veruje da je u pitanju pokušaj ubistva, ali za to nedostaju dokazi. Takeshi Kovacks kreće u akciju, pa čitaoce očekuje čitav niz akcionih segenata u kojima su opisani brutalni i modernom tehnologijom oneobičeni obračuni, baš kao i nekoliko prilično eksplicitnih scena seksa.
Digitalni ugljenik i Zovite ju Zemlja se nalaze na različitim podeocima SF spektra, ali će, svaki na svoj način, privući čitaoce željne intrigantnog naučno-fantastičnog štiva.

11.07.13 Popboks

Početkom jula u knjižare je stigao prvi roman Ivana Lutza, trideset petogodišnjeg pisca iz Slavonskog Broda. Lutz je dokazani SF posvećenik - aktivni je član društva ljubitelja naučne fantastike Orion i nalazi se, na šta je posebno ponosan, u organizacionom odboru SF konvencije Marsonikon na kojoj je ove godine počasni gost bio naš Zoran Živković. Lutz za Popboks govori o svom romanu prvencu i stanju na regionalnoj književnoj sceni.Đorđe Bajić

Nov si na srpskoj književnoj sceni. Kako bi se predstavio potencijalnoj čitalačkoj publici?
Predstavio bih se kao profesor fizike, otac, muž, kozmopolit... No, ipak bi više volio da me zapamte kao SF pisca s naših prostora - točnije iz Slavonskog Broda, dvjestotinjak kilometara zapadno od Beograda.

Kako i zašto si baš fantastiku odabrao za žanr u okviru koga ćeš stvarati?
To je valjda došlo prirodno i s fakultetom. Budući sam studirao fiziku na tom studiju gotovo svi čitaju SF literaturu. Tada, u tim dobrim starim danima, čitao sam knjigu dnevno. Ali pisanjem sam se bavio oduvijek, ma otkada znam za sebe uvijek sam nešto švrljao i brljao po papiru. Mislim da u fantastici mogu pustiti kočnicu i biti ono što jesam.

Da li su studije uticale na tvoju književnu poetiku?
Naravno, tu je znanstvena crta mojih ideja bez koje ne bih ni pisao. U mojim knjigama nikada neće biti vukodlaka i vampira u to možete biti sigurni.

Kako su izgledali tvoji književni počeci?
Do sada sam objavljivao pretežno kratke priče u hrvatskim časopisima. Od značajnijih naveo bih prvo Sirius B - naš najbolji SF časopis koji je nasljednik starog Siriusa i ima dobre predispozicije da preraste u regionalni časopis. Priče su mi izašle i u Marsonicu, službenoj zbirci SF priča naše regionalne konvencije Marsonikon koju je uredio Leon Maglić. Takođe, publikovan još nekim zbirkama gdje sam prošao na natječaju, na primer GONG-ova zbirka za SF priču na temu demokracije.

Zanimljivo je da si prvi roman premijerno objavio u Srbiji. Da li u Hrvatskoj nije bilo interesa ili je u pitanju nešto drugo?
OK, kad već tražiš cinkat ću (smeh). Da, u Hrvatskoj mi dvije i pol godine nitko nije odgovorio na upite, ali baš nitko. Zašto? Nemam pojma da budem iskren. Valjda je to politika kuća da ne čitaju nove rukopise što meni graniči s ludilom. Tim više, Čarobna knjiga je pokazala kako se odgovara na rukopise jer sam odgovor da uopće mogu poslati tekst dobio nakon 10 minuta. Uredniku Nikoli Petakoviću i izdavačkoj kući uopće, zahvalan sam do groba što su mi pružili priliku.

Sudeći po tvom odgovoru, stanje za hrvatskoj književnoj sceni nije baš ružičasto... Bar kada su žanrovci u pitanju.
Kod nas postoji uski krug ljudi koji objavljuju pod pokroviteljstvom Ministarstva. Jako je teško ući u taj začarani krug pa je i SF scena vezana samo uz 5-6 pisaca za koje se ima novaca. Mladi autori nemaju nikakvu šansu i žanr trpi ma što netko u Hrvatskoj mislio o tome. Situacija iz moje perspektive nije dobra i ne vidim svjetlo na kraju tunela. Kada bi izdavačke kuće pokazale hrabrost i počele izdavati mlađe autore mislim da bi sve nekako živnulo. Moram ovdje spomenuti i užasno velike cijene knjiga i tiska kod nas. Pa su knjige postale popriličan luksuz.

Opiši u pet rečenica svoj roman Zovite ju Zemlja!
Ovo je ekološka priča. Priča koja kritizira našu potrebu da tehnologijom obuhvatimo ama baš sve što vidimo i osjećamo. Rekao bih da je Zovite ju Zemlja više upozorenje nego vizija, ali ispričana iz jednog sasvim neobičnog kuta. Eto, opisao sam ga u tri rečenice. Ovo je peta (smeh).

Šta dalje? Otkrij nam svoje planove...
Woody Allen je jednom rekao, a meni je to rekao moj susjed: „Ako želiš nasmijati Boga onda mu samo reci za svoje planove!“ Pisat ću kao i do sada. Upravo pišem svoj peti roman. Dva sam napisao samostalno, dok sam tri napisao s prijateljem Gordanom Sundaćem. Sređujem tekstove, lektoriram, prepravljam, ili kako bi rekao Cane: kupujem, prodajem, oduzimam i dodajem... Ako Zovite ju Zemlja prođe dobro s obzirom na očekivanja, sigurno ću nastaviti suradnju s Čarobnom knjigom. Uostalom njima ću definitivno prvo nuditi rukopise, pa sad ovisi najprije o meni hoće li biti kvalitetni tekstovi ili ne.