Poglavlje prvo
Okupljanje u dvorcu Banat u petak uveče, 14. oktobra 186-, bilo je planirano više od tri veka, mada je neznatan napor uložen u ceremonijalne formalnosti događaja, njegovu pompu i sjaj. Ne, veći deo tog vremena i energije posvećen je odgoju i ukrštanju određenih krvnih loza smrtnika da bi se proizvela retka esencija neprevaziđenog ukusa i bukea: Zlatarica. Članovi Porodice stigli su iz svakog kutka Evrope da učestvuju u Otakanju, noću putujući kočijama ili vozom, danju odsedajući u seoskim krčmama. Sada, odeveni u svoje najfinije odežde i večernje toalete, poneki praćeni smrtnim slugama, koji su - iako i sami prelepi i lepo obučeni - u poređenju sa gospodarima delovali kao bedni poniji odabrani da predvode izlazak rasnih konja na trkačku stazu, družili su se u balskoj dvorani, pećinskoj grobnici od kamena prekrivenoj mahovinom i poduprtoj visećim stubovima, osvetljenoj desetinama srebrnih kandelabri, sa upadljivim kaminom u kome je medved mogao da se okrene na ražnju. Među pridošlicama nalazili su se čak i predstavnici loze De Cegeovih i Valeovih, trenutno u svađi oko podele zemlje; ipak, oni su večeras te i slične razmirice ostavljali po strani i proglašavali krhka primirja. Orio se smeh, vodili su se uglađeni razgovori i plesalo se; čitavom svetu izgledalo je kao da se radi o kraljevima i kraljicama stotina naroda koji su se okupili da proslave neku veličanstvenu kraljevsku titulu, a ne o saboru vampira.
Uprkos vedrini skupa, nije svaki razgovor bio lišen gorčine. Dok su stajali kraj ćoška kamina, lica rumenih od svetla, dva muškarca i jedna žena raspravljali su o kontroverznoj temi: predlogu da Porodica poklekne pred trenutnim pritiskom njenih neprijatelja i preseli se na Daleki istok, gde bi se u primitivnim uslovima i na nepristupačnom, često neistraženom terenu njihove delatnosti teže otkrile. Taj predlog podržavao je stariji muškarac, Roland Agenor, osnivač loze Agenorovih, čija je pozicija hroničara i istoričara Porodice davala posebnu težinu njegovim stavovima. Visok, plemićke spoljašnosti i bujne bele kose, držao se kao penzionisani oficir ili uspešni sportista koji je dostojanstveno ostario. U diskusiji mu se suprotstavljala gospa Dolores Kaskarin i Ribera, tamnoputa lepotica crne kose do struka i agresivne senzualnosti. Ona je postala de fakto glasnogovornik reakcionarnijih struja u Porodice koji veruju da u borbi nema molbe za milost niti poštede života, stav koji je inače odražavao tradicionalni prezir Porodice prema svemu smrtnom. Treći član grupe, Mišel Behajm, bio je vitak mladić, viši i od Agenora, kovrdžave smeđe kose i upadljivih krupnih crnih očiju koje su njegovom licu davale gotovo ženstvenu istančanost i zanos, i potkrepljivale utisak da je neprestano na granici da prasne nekim ostrašćenim mišljenjem... iako je trenutno izgledao kao da se nalazi u nebranom grožđu. Kao Agenorov štićenik, bio je primoran da podržava istoričara, a opet, budući da je jedan od najnovijih - i stoga najslabijih - članova Porodice, prošavši krvnu presudu pre samo dve godine, nije se mogao odupreti lepoti i čarima gospe Dolores, raskošnoj i zavodljivoj moći tradicije čiji duh predstavlja. Zatekao je sebe kako refleksno klima glavom njenim poentama i zuri u njene zagasite, bujne grudi, u surove, zrele obline njenih usta, i zamišlja nju i sebe u raznim erotskim pozama. Toliko je bio pometen njenom fizičkom spoljašnošću da je, kada je Agenor zatražio da odreaguje na jedno od gospinih zapažanja, morao da prizna da je izgubio nit rasprave.
Agenor ga je pogledao sa neodobravanjem, a gospa Dolores mu se samo prezrivo nasmejala. "Sumnjam da bismo od njega dobili bilo šta vredno pažnje, Rolande", reče ona.
Oprostite...
Možda je moj mladi prijatelj nov među nama
Gospa Dolores samo odmahnu rukom. "Nikakvo policijsko iskustvo ne može biti od koristi u ovoj našoj debati."
Ovaj put Behajm prekinu Agenora.
Sa dužnim poštovanjem, moja gospo, ali nije potrebno ni bogato iskustvo, ni veliko umeće razuma da bi se zaključilo da se na vidiku pomaljaju promene. Kako za ceo svet... tako i za Porodicu. Zastupati doktrinu "smrt pre obeščašćenja" nikada nije bilo posebno mudro, naročito ako se uzme u obzir da, postupajući tako, čovek gubi sve buduće šanse za bilo kakvo časno dostignuće.
Vi još ne čujete pesmu svoje krvi
