01.01.00
Politika
10.06.2000.
Kad i nebo i zemlja odbace čoveka
Beg iz nedostojne stvarnosti
Zbirka pesama Dragana Lakićevića "Zla godina", u izdanju Nolita i "Draganića"
Zla godina je narodni, metonimijski naziv za vreme gladi i nerodice, kad i nebo i zemlja odbace čoveka. Zla godina je uvek duža od obične, duža je i kad je kraća, a kamoli kad se, kao ova naša, protegne na čitave decenije i vekove. Zla godina izjednači velike i male, mudre natera da služe budalama, izmeša dobro i zlo, secikese i heroje, orlove i kokoške. O takvoj zloj godini, kolektivnoj i ličnoj, peva u svojoj novoj knjizi pesama Dragan Lakićević.
Srećno nađenim naslovom i motom ("Zla godina orla naćerala/da zimuje među kokoškama") pesnik je naznačio tematski prostor i ugao sagledavanja stvarnosti. Pomenute reference produbljuju i konkretizuju naslovi ciklusa ("Izbeglice iz života", "Zagledan u nebo i daleko", "Godina poezije", "Jezikocvijet", "Starinski način" i "Svitac na kraju veka") i kompozicijski poredak u kojem se ističe značenjski luk između uvodne i završne pesme, čime se sve ostale pesme zasvođuju u jedinstvenu celinu.
Kokošari i sokoli
U značenjskom središtu prve i poslednje pesme ("Zla godina" i "Sokole dostojan visine") nalazi se simboličko-alegorijski funkcionalizovan motiv sokola, ptice koja u narodnom predanju simbolizuje stremljenje ka visokim idealima, prezir prema sitnom i prozaičnom.
Granične pesme sučeljavaju dva poimanja života, dva polarna moralna principa - "kokošarski" i "sokolovski". Prva pesma je u prezentu, a druga u molbenom modalu; prva govori o stvarnosti, druga o idealu - visine. Visina je čista i svetla, ali na njoj nije lako živeti; ona je "strašno mesto" sa kojeg se "više vidi", a ko više vidi, više i pati. Kad uzleti, soko je raspet "na krstu krila".
Beg iz nedostojne stvarnosti lirski subjekt "Zle godine" vidi kao mogućnost ličnog spasenja i kao svoju moralnu obavezu. Simboličkoj opoziciji gavran-soko odgovara suprotstavljenost egzistencijalnog i duhovnog prostora u koji su smeštene Lakićevićeve pesme. Mnogi su pesnici svoju lirsku snagu nalazili u žudnji za mestom koje su izgubili ili do njega nisu ni stigli, mestom koje svetli kao zvezda u "beskrajnom plavom krugu". To "mesto žudnje" kod Lakićevića je, ne samo u ovoj knjizi, zavičaj - "zaboravljen i nevoljen", "planinski Pijemont"; pesnik zna da je u njemu za visinu planine bliže Tvorcu, i isto toliko dalje od sitneži koja mrtvuje po nizinama. Zavičaj se ne nalazi samo na geografskoj nego i na nebeskoj mapi.
Narodne rane
Čitaocu Lakićevićevih knjiga, kako pesničkih tako i proznih, nije nepoznata njegova bliskost narodu - narodnom jeziku i narodnoj duši. Veza sa narodnom dušom nagoveštena je, videli smo, naslovnom sintagmom; iz te veze potiču mnoge niti u lirskom tkanju Lakićevićeve poezije. Sasvim u skladu sa tim, Lakićević - narodni pesnik u najlepšem smislu te reči, nije mogao da u sliku zle godine, uz ličnu ispovest, ne unese svoje viđenje stradanja naroda. Tom tematskom krugu pripadaju pesme iz ciklusa rečitog naslova "Izbeglice iz života", koji govori o pogorelcima iz srpskih sela i krajina. Viđeni iz pesnikove "filozofije zavičaja" ti ljudi nisu izgubili samo kuće i njive, nego i dušu, život - sebe. U pesmi "Čekajući voz, 1991" pesnik se pita: "Mogu li uneti u vagone/to zbog čega ih večno gone... Hoće li izaći iz ravnice / Voz koji vuče izbeglice, /Koje iz samih sebe beže / u svoje nebesko obeležje..".
U svojoj patriotskoj lirici Lakićević, poput Šantića, nosi na sebi i u sebi narodne rane; otadžbina je u onima koji pate, a ne u onima koji crtaju mape i potpisuju istorijske sporazume. Narodna muka nema nikog bolećeg do narodnog pesnika. Lakićević zna kakva je to obaveza i odaziva joj se.
Posle nekoliko zapaženih i visokovrednovanih pesničkih knjiga u slobodnom stihu, Lakićević se okušao u strogim formama vezanog stiha - sonetu, distihu, katrenu, oktavi... I nije pogrešio. U "Zloj godini" Lakićević je progovorio tiho i nenametljivo, jednostavnom, prirodnom rečenicom, u kojoj pesnikov lirski bol uspeva da nađe put "do svoje rime". Ovu knjigu napisao je pesnik tople emocije i sabrane refleksije, pesnik koji u vrevi i metežu uspeva da sačuva svoju tišinu, da je oslušne i združi sa pripadajućim pesničkim slikama.
Duško BABIĆ
