Život posle Amerike

26.09.08 NIN

Prelistan letimično, od „patetičnog” prologa koji sentimentalistički evocira popularno „začinjene” kulturne sekvence (Bal na vodi) prema „mističnom” epilogu u kojemu se pripovedačica s imenom i prezimenom autorke priklanja gotovo arhetipski simboličnim i „čistim” slikama („Odlučila sam da postanem voda”), ovaj kratki roman ostavlja utisak još jednog savremenog ženskog štiva koje se „hrani” tekovinama feminizma.Odmah, međutim, čak i po cenu prigovora o maskulinističkoj pristrasnosti, valja primetiti da je rodna „doktrinarnost” po svoj prilici i „najtanja”, najmanje sugestivna strana knjige Dunje Radosavljević. Parole o „dekonstruisanju muške filozofije” i rekonstruisanju potisnute, ali zapravo nadmoćne ženske psihologije („Osećaj je saznanje!”) u prostoru čitalačke znatiželje vibriraju, naime, kao lako prepoznatljivi i na momente pojednostavljeni odjeci negdašnjih borbenih pokliča i bodrenja („Apsurd postojanja (je) da se one koje stvaraju svet ne pitaju o onom što je stvoreno” i sl).
Ali zato je sama povest ljubavnih i drugih pustolovina glavne junakinje po povratku s prekookeanskih studija u Beograd data tako neposredno i presno da u poređenju s njom čak i radikalno ženska vizura proze Mirjane Novaković ili, recimo, Qubice Arsić deluje znatno umekšano, stilizovano i sofistikovano. Život posle Amerike donosi beletristički ogoljen „prasak života” i jednu novu žensku osećajnost, određenu željom da se „iskopa nepotrebno korenje” i ostavi „samo prazan usev koji čeka klicu”. Ne, dakle, izbrušen stil, šarm, koketerija i izražajna eufemističnost, takođe ne ni raskošna ironija i imaginativna razbarušenost, nego bezmalo sirov, opscen jezik koji odlikuju „muški” neuvijeni vulgarizmi, zatim eksplicitnost u prikazivanju ženske (ali isto tako i muške) senzualnosti i skoro brutalna otvorenost u iznošenju protivrečnosti i „nedoslednosti” famozne ženske prirode („Teško je biti žena i uskladiti svoje treptaje” itd).
Ta nova, ujedno jaka i krhka, gnevna i bolećiva ženstvenost ne mimoilazi socijalnu i profesionalnu hipokriziju. Slikajući svedeno i škrto, u dva kratka poglavlja, muke u traganju za uhlebljenjem u još uvek muškom svetu savremenih tehnologija i poslovne organizacije, naratorka u stvari nagoveštava obrise jednog unutrašnjeg pokreta otpora koji je samo „prirodno” ukotvljen u ženskoj podređenosti, ali u isti mah upućuje i na neka opštija važenja i odnose. Gledana iz te perspektive, Amerika se onda pojavljuje kao metafora retroaktivno kvarljive, takoreći instant zrelosti koja svoju prikrivenu patvorenost pokazuje tek u svetlu ovdašnjih udaljenih i iskrivljenih odjeka.
Ova neobična, silovita knjižica zapravo je svojevrsna pohvala nostalgično prizvanoj nezrelosti koja nosi dah autentičnosti i nepatvorenosti u poređenju s takozvanom zrelošću lokalno i globalno oveštalih vidova življenja, civilizacijski oličenih u brojnim stereotipima muške premoći. Čitalački najsugestivnije stranice date su pri tome već na početku romana, u izvrsno izvedenoj epizodi naratorkine kratke avanture s mladićem „antiglobalistom”, naslikanim jarkim i raznolikim bojama, tako da se naizmenično ukazuju njegova oprečna lica bonvivana i intelektualca, muškog egoiste i savršeno prilagodljivog ljubavnika. Kao i u docnijoj pripovesti o istovremenom erotskom iskustvu s Janisom i Kostasom, „jakim” i „slabim” muškarcem, ispripovedanoj „bez dlake na jeziku”, i ovde hedonistička svetkovina čula i afekata ne vodi „naviše”, ka mogućem prosvetljenju ili novom saznanju, već samo učvršćuje ono što je pripovedačica već znala a što se svodi na neravnotežu polova i zaokupljenost sopstvenom ženskom prirodom.
Život posle Amerike može se, stoga, čitati i kao svojevrstan regresivno-vaspitni roman, kao sažet ali žestok „hibridni prikaz jednog nedoživljenog života” koji ocrtava obratnu razvojnu putanju ženske individualnosti od prividne obrazovne dovršenosti i rutinskog prihvatanja kulturnih modela prema unutrašnjem zbacivanju klišea i prigrljivanju prirodne elementarnosti kao poslednje i prve iluzije koja joj još preostaje. Ta nova-stara ženstvenost, simptomatično oslobođena brige za „stajling” i utisak koji ostavlja, delom lojalna feminističkim ideologemima a delom postfeministički ogrnuta instinktivnošću i kadra da obelodani vlastitu ranjivost, jednako kao i fascinaciju muževnošću onda kad je vredna toga, ovom knjigom sasvim jasno i glasno, reklo bi se, zahteva svoje pravo glasa u našoj savremenoj književnosti.

Tihomir Brajović

14.06.08 Danas

Stubovi kulture krenuli su ofanzivno sa novim imenima u srpskoj prozi. Već sam taj čin što su mlađi i nedovoljno afirmisani pisci i spisateljice našli mesto u produkciji izdavačke kuće, koja je prošle godine pokupila nekolicinu značajnih književnih nagrada, uključujući i Ninovu i Vitalovu, zavređuje svaku pohvalu, bez obzira na kvalitet tekstova koji se prezentuju.

Život posle Amerike, Dunje Radosavljević, jedan je od dosadašnja tri debitantska naslova. U pitanju je feministička proza koja pokušava da u sebe apsorbuje povratak u Srbiju posle dvanaestogodišnjeg boravka u Americi, potragu za ljubavlju i kritičko promišljanje ženskog u sukobu sa stvarnošću i filozofijom. S obzirom na količinu iskustva koju je trebalo sažeti u manje od sto stranica teksta, Dunja Radosavljević se odlučila da piše u fragmentima, odnosno scenama iz onoga što je već označeno sintagmom iz naslova knjige. Ovakva narativna perspektiva pokušava da svedoči i o suštinskoj fragmentarnosti (odnosno imanentnoj krizi) subjekta koji se suočava sa Srbijom, pri čemu je priča o povratku u staro-koje-je-uvek-već-novo-i-nepoznato, vešto ukomponovana upravo u klasičan narativ o potrazi za ljubavlju, koja je put u iskupljenje i koheziju. Značaj feminističkog obrazovanja, posebno vidljivog kroz direktno pozivanje na Lus Irigri, očigledan je i u tretmanu erotike unutar teksta. Prepuštanje muškarcu ili muškarcima kroz potvrđivanje sopstvene subjektivnosti ili, drugačije rečeno, ženska erotska proza koja se bavi seksualnošću drugog pola, njegovim uživanjima, strahovima i nadama, dobra je slika onoga što Dunja Radosavljević pokušava, čak i kada je to moguće čitati kao bespotreban pokušaj skandalizovanja čitalaca.

S druge strane, fragmentarno pripovedanje nosi sa sobom mnoge zamke. Jedna od njih je mali i banalan esej o Ničeu, koji je nekim čudom stigao u tkivo romana. Naime, čitavo to poglavlje liči na skicu za nenapisani esej/seminarski rad. Takođe, delovi romana u kojima se pripoveda o čežnji za otišlim ljubavnikom veoma su slabi. Oni svojim klišeima i svojom sličnošću sa tinejdžerskim srceparatelnim dnevnicima o ljubavi, potpuno negiraju onu feminističku snagu koju narativ potencijalno nosi. To što su začinjeni preteranom lascivnošću ne čini ih manje slabim, naprotiv. Prenaglašen seksualni sadržaj, koji bi u njima trebalo da ima funkciju razbijanja klišea, samo potvrđuje nemoć pripovedačice da pronađe odgovarajući objektivni korelativ za sopstveno emotivno stanje.

Najveći nedostatak Života posle Amerike jeste nepoznavanje književnosti, koje je previše vidljivo u pisanju Dunje Radosavljević. Pri tom, svakako, ne mislim na formalno obrazovanje, već na činjenicu da ne postoji svest o pripadanju književnoj tradiciji. Nije dovoljno biti feministkinja, biti duhovit i besan istovremeno i pisati dobre erotske pasaže, da bi se postalo spisateljicom. Književnost odvajkada traži poznavanje onoga što je bilo pre nego što sam JA rešio/la da stavim na papir ono što mislim, osećam, doživljavam. Dobro pisanje nastaje isključivo i jedino u kontinuitetu sa onim što je bilo pre mene, a za svoj cilj ima smeštanje među one tekstove koji će onima koji dolaze posle mene, služiti kao karika u lancu na koju će se nadovezati. Samo tako će lični život pre i posle Amerike moći da se nađe u književnom delu i da bude prepoznat kao književnost. Drugim rečima, pre nego što se postane pisac treba mnogo onoga što smo pročitali i proživeti, svariti i pretočiti u sopstveno spisateljsko iskustvo. Tek potom mogu se vratiti u sopstveni život i u njemu potražiti motive i situacije interesantne za književnu obradu. Jedno bez drugog ne ide, odnosno niti je samo prebivanje u književnosti dovoljno da se stvori dobra književnost, niti je bogatstvo doživljaja, emocija i refleksija garant da će ono što stavimo na papir zaista biti književnost.

Dunja Radosavljević je književna početnica. U svom prvencu pokazala je da poseduje određeni potencijal, ali pred njom je mnogo posla. Ukoliko želi da se bavi pisanjem i književnošću, morala bi to da shvati ozbiljno. Sa ovog mesta biće joj pružena svaka podrška.

Vladimir Arsenić