01.01.00
Dnevnik
04.11.2002.
Reformator nacionalnog stila
Manuel de Falja: Zapisi o muzici i muzičarima (prevod sa šanskog Biljana Bukvić); Klio, Beograd, 2001.
U oskudici klasičnih biografija pisanih uz obilato korišćenje arhive, zapisi znamenitih ljudi o savremenicima i vremenu njihovog delovanja, često će nas više uputiti u značajne tokove iz stvaraočevog životopisa, uspešno mimoilazeći već olako uvrežena opšta mesta. Gotovo da nije bilo umetnika bez sopstvenog ?proznog manifesta?, kada su muzičari, u to vreme, bili ogorčeni na muziku i teorijske radove koji su dolazili iz Skole i sa Konzervatorijuma. Za razliku od francuskih umetnika, slikara, muzičara, obično izdašnih na peru, Španci u Parizu obično su ostajali verni ?iberokeltskom ćutanju? - ako i nešto napišu, tu uvek provejava prilično diskretan i oprezan ton.
Sa jasnim pedagoškim preokupacijama, De Falja, nakon muzičkog oblikovanja u Parizu (u kome je umesto nekoliko nedelja ostao sedam godina), propoveda jedino slobodu, tako neophodnu Španiji za borbu protiv stagnacije. Budući da su u Francuskoj već ovladali preciznom tehnikom, kompozitori su se osetili pozvanim da svojim stvaralaštvom plodotvorno deluju na španski muzički ambijent. Pre toga, njihova putovanja su bila kratkotrajna i uvek sa povratnom kartom u džepu, a većina njih se, u okviru zvaničnog obrazovanja, zaklanjala iza najtrivijalnijeg obrasca postvagnerovske Nemačke. Na koncertima u Madridu, publika je još aplaudirala Mendelsonu, a iz protesta lupala nogama Debisiju. Od umetnika se do tada zahtevalo, ne bi li iole bio poštovan, da ne napreduje, da ne pokušava da učini ništa više od onoga što je učinila pretposlednja generacija, jer se poslednja u najmanju ruku još smatrala sumnjivom. Naravno, klasični postupci mogu se proširiti pa čak i neznatno modifikovati, ali teško onome ko bi pomislio da uništi sveti šablon.
Jedan broj kritičara istovremeno optužuje španske kompozitore za izdaju nacionalnih principa, pri čemu se kao sredstvo za nacionalizovanje španske muzike mislilo na isključivo korišćenje ornamenata iz narodnog stvaralaštva. Manuel de Falja polemiše sa fabrikantima španske muzike, koji pune notne sveske karikaturalnim ?španizacijama? svojih dela, i u reformi nacionalne muzike u prvom redu ukazuje počast Felipeu Pedrelju, koji je tom poslu prišao kao stvaralac, a ne kao folklorni arhivar (?narodno se obnavlja ličnim nadahnućem?). Pedrelj ukazuje da svako nacionalno muzičko delo, koje teži da nas zastupa na sceni svetske umetnosti, treba da traži nadahnuće u raznorodnoj španskoj tradiciji (vizantijsko liturgijsko pojanje, pesme andaluzijskih Mavara, stare uspavanke, vesele koračnice vojnih orkestara, drevne pesme koje su se još uvek mogle čuti u pojedinim španskim katedralama), ali i prekrasnoj riznici nasleđenoj od španskih kompozitora koji su delovali od 16. do 19. veka.
Kao idealan primer za spoj nacionalnog i univerzalnog, De Falja ističe primer Debisija koji je, iako uistinu nije poznavao Španiju (samo je jednom prešao granicu da bi nekoliko sati proveo u San Sebastijanu prisustvujući koridi), spontano stvarao špansku muziku na kojoj bi mu mogli pozavideti mnogi koji su je isuviše dobro poznavali. Klod Debisi je i sam izričito naglasio kako nije imao nameru da stvara špansku muziku, već da prevede na jezik muzike utiske koje je Španija u njemu probudila. Uz to, Debisi je ?kidajući gvozdene lance? što su je sputavali, dokazao da oslobođena evropska muzika može da živi podjednako skladno i potpuno isto kao u klasičnom periodu. Pedrelj, a naročito Debisijev španski kolorit, daju neophodne koordinate koje nas upućuju u srž, u kome se preklapaju dva značajna aspekta De Faljinog stvaralaštva: povratak Kastilji i prihvatanje ekstremnog jezika evropske muzike (iz koje je tananom impresionističkom tehnikom kompozitor izradio gipko sredstvo da izrazi duh španske narodne muzike).Posle Goje, Manuel de Falja postaje najpoznatije špansko ime širom sveta. Već 22. decembra 1928. u koreografiji Margarete Froman, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu imamo premijeru de Faljinog baleta ?Trorogi šešir? (premijerno izvedenog u Londonu 1919. sa scenografijom i kostimima Pabla Pikasa). Izvođenje baleta Manuela de Falje ?LJubav čarobnica?, 1934. godine na istoj sceni, prema režiji i koreografiji Nine Kirsanove, bio je svojevrsna baletska senzacija, jer je izveden samo deset meseci posle svetske premijere u Monte Karlu (u trupi Ballets Russes de Monte Carlo). Da Faljina nedovršena kantata ?Atlantida? (čiji je libreto preveden s katalonskog), postavljena je 1990. u Srpskom narodnom pozorištu u režiji LJubiše Ristića (dirigenti Oskar Danon i Luis Erera de la Fuente). Kako naginjemo vremenu pravne doslednosti koju podrazumeva i rigorozna kontrola prebrojavanja, ovom prilikom navodimo i podatak kako je višečlana komisija pozorišnih arhivara nepristrasno evidentirala, da je pomenutu predstavu, tokom njenih sedam izvođenja, posetilo 4752 gledaoca.
Siniša Kovačević
