Žakova pravila

04.07.09

Čovek čiji sam život opisao u ovom romanu pronašao je mene i zamolio da ga saslušam i ovekovečim njegovu priču. Moj junak pripada onom sloju žestokih momaka od kojih je većina već u čituljama

„Žakova pravila“ knjiga je koja će, sudeći po činjenici da je nastala na osnovu intimne ispovesti jednog od najvećih kriminalaca sa ovih prostora, izazvati pažnju čitalačke publike. Posle višemesečnog u neku ruku ispovedanja Žarka Jokića, koji je u kriminalnim krugovima i policijskim arhivima delovao pod pseudonimom „Žak“, Momir Vasiljević je napisao uzbudljiv i neobičan roman roman pod nazivom „Žakova pravila“ („Evro Đunti“). Vasiljević je morao da proživi mnogo veću muku, budući da se pred njegovim očima odvijala gotovo filmska priča jednog čoveka, puna surovosti, ubistava i strahota, pošlo mu je za rukom da opiše put svog glavnog junaka koji je na Interpolovoj poternici označen kao „najveći balkanski gangster.

Treći deo tog Žakovog puta

- Pišem i nastavak romana, a on govori o iskupljenju. Ne dopuštam da moj junak pošto je pretrpeo najveći bol koji ljudsko biće može da podnese završi život, već mu dajem priliku da se izbori za božju milost i konačno doživi snagu i veličinu božje ljubavi. Radnja se delom odvija na Svetoj gori, a tu će biti uključeno mnogo misterija, među kojima je i paljenje Hilandara, Sorošova intervencija da se od Svete gore napravi destinacija visokog turizma. Te misterije koje su na granici realnog i koje su utemeljene na nečemu o čemu mi vrlo malo znamo, a to su da se u rukama srpskih kriminalaca nalazi jedna od najvrednijih relikvija civilizacije. Treći deo tog Žakovog puta desiće se upravo i u Palestini, na Sinaju, u Egiptu, da bi se njegovo putovanje završilo u Etiopiji, gde se po jednom predanju u jednom manastiru čuva Zavetni kovčeg. Hteo sam da ovom pričom napravim jednu verziju Den Braunovih knjiga.

Kako ste došli u kontakt sa glavnim junakom svog romana?

- Glavni junak Žarko Jakšić zvani Žak je pronašao mene preko nekih poznanika, znajući da sam ja već radio biografije poznatih ličnosti. Profesionalni pisac svašta radi, pa sam bio prinuđen da napišem nekoliko knjiga o životu poznatih na ovim prostorima. Između ostalog, uradio sam i biografiju Seke Aleksić, koja bi, nadam se, trebalo da se skoro pojavi, zatim biografiju Vojislava Šešelja. Čovek čiji sam život opisao u ovom romanu me je pronašao i zamolio da ga saslušam i ovekovečim njegovu priču. Mnogo toga je napisano u medijima, naročito kada se radi o nekim poduhvatima u inostranstvu, ali i vrlo surovim obračunima u Italiji, u Milanu. Svima u svetu dobro poznata banda „Pink Panter“ vezana je i te kako za njega, jer on je sa njima radio u Parizu veoma dugo. Žak je učestvovao u mnogim javnim akcijama za potrebe službe, političke oligarhije, šverca cigara, kafe, goriva. Tu se javljaju te autentične političke ličnosti dokazujući koliko je ovaj prostor ogrezao u kriminal.

Ko je zapravo Žak?

- On pripada sloju žestokih momaka od kojih je većina već u čituljama. Ono što je njega održalo u životu bila je zgađenost onim što se događalo u ratu i posle. Kad je video koja je ekipa preuzela konce raznih oblika kriminala, shvatio je da u to ne može da se uklopi bez obzira koliko je iza njega bilo najcrnjih zločina. Mafijaška pravila su najstroža, ona nemaju veze ni sa političkim, ni sa pravnim, ni sa religijskim regulativama i kada je on u jednom času doneo odluku da živi kao običan čovek, počinje pakao. Žak je zaboravio na pravila po kojima je živeo, i stiže ga kazna, jer pravila nisu zaboravila njega. Ubijaju mu ženu i dete. On odlučuje da sebi prekrati život, ali u tom trenutku se pojavljuje monah koji ga spasava i on kreće put iskupljenja.

Kako ste se osećali dok ste proživljavali Žakov život?

- Psihološka presija je bila velika, jer sam morao da proživim na neki način sudbinu svog glavnog junaka. A to je sudbina deteta ostavljenog u domu, pred kojim su se otvarale mnoge zamke nesputane slobode koja lako vodi u kriminal. U mnogim gestovima iskazivao je humanizam, pomagao je svojim prijateljima, prema ženama je bio veoma galantan, one su bile njegova zaštita. Reč je o markantnom, lepom tipu koji je poštovao žene i za njega su se one bukvalno lepile. Zbog tih crtica imao sam simpatije, međutim, kada se radi o drugom delu njegove ličnosti, o zločinima, to me je punilo negativnom energijom koju sam prevazišao tako što sam odmah počeo da pišem jedan ljubavni roman.

Mila Milosavljević