Uvod
1. mart 1998.
Pre neku noć Šeba mi je za večerom pričala kako su se ona i mali Konoli prvi put poljubili. S pričom sam uglavnom već bila upoznata, razume se, s obzirom na to da je malo koji detalj o čitavoj raboti s Konolijem Šeba propustila da mi ispripoveda u više navrata. Ali ovaj put isplivalo je nešto novo. Desi se te je upitah da li ju je išta u prvom zagrljaju iznenadilo. Nasmejala se. Da, miris je bio iznenađujući, rekla mi je. Nije zamišljala na šta on miriše, a da jeste, verovatno bi pomislila na nešto klinačko: žvake, koka-kolu, stopala.
A kada je kucnuo taj čas, udahnula sam miris sapuna i sveže osušenog veša. Mirisao je na pomnu negu. Znaš onu vlažnu aromu koja te zapahne kad otvoriš veš-mašinu? E pa, na to. Tako čist, Barbara. Nikad ni traga onom zadahu sira i luka kakav imaju druga deca...
Otkad smo došle u Edijevu kuću, Šeba je sa mnom tako razgovarala svake bogovetne večeri. Ona sedi za kuhinjskim stolom zagledana u mrko zelenilo Edijeve bašte. Ja sedim preko puta nje i gledam kako njeni nervozni prsti, kao da klize po ledu, iscrtavaju petlje na mušemi. Često mi kazuje prilično žestoke pričice onim njenim glasom te-ve voditeljke. A opet, jedna od mnogih stvari kojoj sam se uvek divila kod Šebe jeste njeno umeće da o niskim strastima govori tako da zvuče sasvim pristojno. Mi nemamo tajni, Šeba i ja.
Znaš li na šta sam pomislila prvi put kad sam ga videla kako se svlači, Barbara? Na sveže baštensko povrće umotano u čistu maramicu. Na pečurke maločas izvađene iz zemlje. Ne, stvarno. Mogla sam da ga pojedem. Prao je kosu svake večeri. Zamisli! Bila je lepršava od čistoće. Pubertetlijska taština, pretpostavljam. Ili ne – možda bojažljivost koja odlikuje taj uzrast. Telo mu je još bilo nova igračka: nije naučio da se prema njemu odnosi s ravnodušnim nemarom, kao odrasli.
Stupila je natrag na poznato mi tle. Rapsodiju o kosi mora da sam proteklih meseci čula najmanje petnaest puta. (Što se mene tiče, nikad nisam marila za Konolijevu kosu. Uvek mi je delovala pomalo zlokobno – nalik snegu od usukane staklene vune koji se nekad prodavao kao ukras za božićnu jelku.) A ipak nastavih da postavljam potpitanja.
„A da li si bila uznemirena dok ste se ljubili, Šeba?“
O, ne. U stvari, da... Ne baš. (Smeh.) Može li se istovremeno biti smiren i uznemiren? Sećam se da sam osetila poprilično olakšanje, jer nije koristio jezik. Ipak najpre moraš da upoznaš nekoga, zar ne? Inače te poklopi. Sve to balavljenje. I onaj nelagodan osećaj kad ono drugo nastoji da ispolji kreativnost na ograničenom prostoru... U svakom slučaju, biće da sam se previše opustila jer je bicikl pao – uz užasnu buku – i onda sam, naravno, utekla odatle...
U ovakvim prilikama ne govorim mnogo. Bitno je navesti Šebu da govori. No čak i kad je sve kako treba, u našem odnosu najčešće sam ja ta koja sluša. To ne znači da je Šeba pametnija od mene. Svaki objektivan posmatrač, verujem, ocenio bi me kao obrazovaniju. (Šeba zna ponešto o umetnosti – to joj priznajem; ali uprkos svim preimućstvima svoje klase, ostala je žalosno nenačitana.) Ne, Šeba govori jer je po prirodi pričljivija i otvorenija od mene. Ja sam obazrive naravi, a ona... pa, ona nije.
Za većinu ljudi, iskrenost predstavlja takvo odstupanje od onog što čini njihov svakodnevni modus operandi – takvo zastranjenje s puta njihove svagdašnje pritvornosti – da se osećaju dužnim da vas upozore kad naiđe tren istinoljublja. „Da budem sasvim iskren“, reći će, ili: „Pravo da ti kažem“, ili: „Mogu li da govorim otvoreno?“ Često žele da izmame zavet o diskreciji pre nego što nastave. „Ovo ostaje među nama, razume se... Nikom ni reči, obećaj mi...“ Šeba to ne radi. Ona se neprestano i bez oklevanja razbacuje intimnim, nimalo laskavim detaljima o sebi samoj. „Kao dete bila sam zastrašujuće opsesivna mala masturbatorka“, rekla mi je jednom, tek što smo se upoznale. „Majka je praktično morala da mi zalepi gaćice selotejpom za telo, kako se ne bih rajcala na javnim mestima.“ „O?“, rekla sam, upinjući se da zvučim kao da sam navikla na ćaskanje o sličnim temama preko kafe i napolitanki.
Smatram to odlikom njene klase – tu nehajnu iskrenost. Da sam u životu češće dolazila u dodir s noblesom, verovatno bih bila upoznata s njihovim stilom i ne bih mu pridavala pažnju. Ali Šeba je jedina prava pripadnica više klase koju sam upoznala. Njena rasipnička otvorenost za mene je, na svoj način, egzotična koliko i tanjir u usni pripadnika nekog amazonskog plemena. Trenutno bi trebalo da je zadremala. (Noću loše spava.) Ali mi škripa dasaka odozgo govori da se muva po sobi svoje bratanice. Popodne često odlazi tamo. Očigledno je u detinjstvu to bila njena soba. Tu provodi sate zabavljajući se devojčicinim drangulijama – preraspoređujući teglice sa sjajem i lepkom u kompletima za likovno i praveći inventar plastičnih cipelica za lutke. Ponekad tamo i zaspi, pa moram da je budim za večeru. Uvek izgleda prilično tužno i čudno, ispružena na ružičasto-belom krevetu, dok joj se velika, ogrubela stopala klate preko ivice. Kao žena-gorostas zabasala u pogrešnu kuću.
Ova kuća danas pripada njenom bratu, Ediju. Posle smrti Šebinog oca, Šebina majka je zaključila da je kuća prevelika samo za jedno i Edi ju je otkupio od nje. Šebu to peče, čini mi se. Nije pravo da Edi, prosto zato što je bogat, može da kupi našu zajedničku prošlost samo za sebe, kaže ona.
Trenutno je Edi u Nju Delhiju s porodicom. Američka banka za koju radi poslala ga je tamo na šest meseci. Šeba ga je zvala u Indiju kad su počele njene muke i on joj je dopustio da boravi u kući dok ne pronađe stalno rešenje. Od tada smo ovde. Niko ne zna šta ćemo kad se Edi u junu vrati. Ja sam otkazala zakup svog stančića pre nekoliko nedelja, a nema opasnosti da će nam Šebin muž Ričard pružiti utočište, čak ni privremeno. Verovatno nemamo dovoljno para da iznajmimo stan, a da budem iskrena, i ne verujem da bi nas sada primio ijedan stanodavac u Londonu. Ipak, nastojim da ne brinem. Dosta je svakom danu zla svoga, znala je da kaže moja majka.
Ovo nije priča o meni. Ali kako je zadatak da je ispričam dopao mojih ruku i kako i sama igram sporednu ulogu u događajima koje ću opisati, red je da kažem nešto o sebi i svom odnosu s glavnom protagonistkinjom. Zovem se Barbara Kovet. (S vremena na vreme neki od kolega nazvaće me „Barb“ ili, još nepoželjnije, „Babs“, ali takve obeshrabrujem.) Pre nego što sam se u januaru penzionisala, živela sam u Arčveju, u severnom Londonu, gde sam dvadeset jednu godinu predavala istoriju u obližnjoj školi Sent Džordž. I upravo sam tamo, pre malo manje od osamnaest meseci, upoznala Betšebu Hart. Sada je njeno ime verovatno poznato većini od vas. Ona je četrdesetdvogodišnja nastavnica grnčarstva nedavno optužena za nedoličan nasrtaj na maloletnika, pošto je otkriveno da je bila u seksualnoj vezi s jednim učenikom – dečakom kome je bilo petnaest godina kada je veza započela.
Otkad je izašao na svetlo dana, Šebin slučaj privlači gotovo nepresušnu pažnju medija. Nastojim da sve pratim iako je to, da budem iskrena, prilično žaloban zadatak. Pamtim vremena kad sam polagala izvesnu veru u integritet informativnih kuća ove zemlje, ali sada, pošto sam izbliza videla kako izveštači obavljaju svoj posao, shvatam da je ta vera, nažalost, položena u pogrešne ruke. U poslednje dve nedelje uočila sam najmanje dvadeset materijalnih grešaka vezanih za Šebin slučaj, i to samo u novinama. Baš je u ponedeljak neki pametnjaković iz Dejli mirora opisao Šebu kao „prsatu srcolomku“. (Svako ko je okrzne pogledom videće da je ravna kao daska.) A juče je San objavio „ekspoze“ o Šebinom mužu, gde se tvrdi da je Ričard, profesor teorije komunikacija na Londonskom univerzitetu, „moderan profa koji održava seksi seminare o tome kako čitati pornografske časopise“.
Posle svega, ipak, ne zapanjuju me toliko nebriga i nehajna lažljivost u izveštavanju, koliko licemerje. Milostivi Bože, nepokolebljivog li licemerja! Bilo mi je jasno, kad se o svemu saznalo, da će se dići prašina. Nisam pretpostavljala da će Šebu obasuti samilošću. Ali ni u snu nisam očekivala pomamnu žestinu reakcije. Zagolicanu jarost. Ti novinari o Šebi pišu kao da su sedmogodišnja deca koja se prvi put suočavaju sa seksualnošću svojih roditelja. Nedostojno je jedna od njihovih velikih reči. Nezdravo je druga. Šebina osećanja prema dečaku su nezdrava. I njen brak je nezdrav. Dečak je imao nezdravu želju da pridobije njenu pažnju. Što se ovih ljudi tiče, svaka vrsta seksualne privlačnosti koja se ne može pomenuti na razglednici s mora pada na zdravstvenom testu. Svaki seksualni aranžman van uskogrudih konvencija ustanovljenih u porodičnim časopisima žigoše se vidnom, zlokobnom oznakom izopačeno.
Novinari su školovani ljudi, zar ne? Neki od njih završili su fakultet. Kako li im je um postao tako uskogrud? Zar oni nikad nisu poželeli nekog čije se godište razilazi s lokalnim zakonom i običajima? Nikad iskusili nagon koji ispada iz magičnog kruga seksualne ortodoksije?
Verujem da su Ričarda i Šebu dokusurile upravo novine. Pošto je puštena uz kauciju, nakratko su se borili da isplivaju. Ali niko – nijedan par – to ne bi mogao da podnese. Kad samo pomislim na sve one novinare utaborene pred njihovom kućom, na grozomorne naslove svakoga dana – „Nastavnica seksualnog vaspitanja prolazi na oralnom testu s najvišom ocenom“, „Nastavnica s posebnim zanimanjem za đačko telo“ i tako dalje – čudo je da su i toliko izdržali. Malo pre no što se Šeba prvi put pojavila pred sudijom za prekršaje, Ričard joj je saopštio da njeno prisustvo u kući unosi jad u život njihove dece. Verujem da je to smatrao uljudnijim obrazloženjem činjenice da je izbacuje nego da se pozvao na vlastito osećanje zgroženosti.
I tu na scenu stupam ja. Smestila sam Šebu u svoj stan na oko nedelju dana, a kada je Edi prihvatio njenu molbu da boravi u njegovoj kući, pošla sam sa njom. A kako da ne pođem? Šeba je bila tako žalosno sama. Trebalo bi zaista da budeš bez srca pa da je napustiš. Čeka je još najmanje jedno preliminarno ročište – možda čak i dva – pre nego što predmet stigne pred Okružni sud, a da budem iskrena, ne mislim da bi to Šeba podnela sama. Njen branilac kaže da bi mogla da izbegne Okružni sud ako bi priznala krivicu. Ali ona neće ni da čuje. Priznanje krivice – čak i one koja jasno isključuje „prisilu, nasilje ili ucenu“ – smatra nezamislivim. „Nije bilo nasrtaja i nisam učinila ništa nedolično“, voli da kaže.
Postavši, u poslednjih nekoliko nedelja, Šebinom zaštitnicom, neminovno sam nešto od medijske pažnje privukla i na sebe. Novinare kao da zbunjuje i onespokojava činjenica da je ugledna starija gospođa s gotovo četrdeset godina radnog iskustva u obrazovanju prihvatila da druguje sa Šebom. Svi izveštači koji prate ovaj slučaj – svi do poslednjeg – poklonili su posebnu pažnju više ili manje posprdnom opisivanju moje tašne: savršeno običnom predmetu s drvenim drškama, na kome su izvezena dva mačeta. Očito bi im svima mnogo više odgovaralo da s drugim zubatim babuskerama razglabam o unucima ili igram tombolu. Umesto što stojim pred kućom bogatog bankara na Primroz hilu i branim lik navodne obljubnice dece.
Jedino moguće objašnjenje koje novinari pronalaze za moje dobrovoljno povezivanje sa Šebinim razvratništvom jeste da sam, na neki još uvek maglovit način, i sama razvratna. U nedeljama što su usledile posle Šebinog hapšenja, od mene je u nekoliko navrata traženo da se u njeno ime obratim novinarima, zbog čega sam danas čitaocima Sana poznata kao „mentorka sočne nastavnice“. (Oni koji me poznaju mogu da posvedoče da sam krajnje neprimeren kandidat za takav nadimak). Istupajući kao Šebin portparol gajila sam naivnu nadu da ću odbiti licemerno bogougodne napade na moju prijateljicu, te da ću baciti malo svetla na istinsku prirodu njene složene ličnosti. Ali avaj, nisam postigla ništa od toga. Mojim izlaganjima ili je bio iskrivljen smisao, ili su prošla neopaženo u poplavi laži što su ih širili ljudi koji Šebu nikada nisu ni sreli, a i da jesu, teško da bi je razumeli.
To je glavni razlog zbog kog odlučih da rizikujem dalju pogibelj i napišem vlastiti osvrt na Šebin pad. Dovoljno sam smela da verujem kako sam upravo ja najpozvanija da sačinim ovu malu pripovest. Usudiću se čak da ustvrdim kako sam jedina koja to može. Šeba i ja provele smo u poslednjih osamnaest meseci bezbrojne sate zajedno, razmenjujući svakojake tajne. Izvesno ne postoji nijedan Šebin rođak niti prijatelj tako podrobno upućen u svakodnevni razvoj njene veze s Konolijem. U velikom broju slučajeva događajima koje ću ovde opisati prisustvovala sam lično. Tamo gde nisam, osloniću se na detaljne prikaze koje je izrekla sama Šeba. Nisam toliko umišljena da tvrdim kako je moja verzija događaja besprekorna. Ali verujem da će moj iskaz u znatnoj meri pomoći javnosti da razume ko je, u stvari, Šeba Hart.
Trebalo bi smesta napomenuti da Šebino svedočanstvo, s moralne tačke gledišta, nije uvek potpuno valjano. I dan-danji je sklona da romantizuje odnos i umanjuje neodgovornost – pogrešnost – svojih postupaka. Koliko se na njoj može videti, kaje se jedino zato što je otkrivena. Ali premda još uvek smetena i brižna, Šeba ostaje bespogovorno iskrena. Njeno tumačenje određenih događaja mogu i dovesti u pitanje, ali u činjenični deo njenog iskaza nijednom nisam imala razloga da posumnjam. Zaista sam uverena da je, po njenom znanju, sve što mi je rekla u vezi s tim kako, gde i kada se čitava afera zbila, istinito.
Bliži se šest sati, te mi ne ostaje još dugo. Za pola sata – sat najviše – Šeba će sići. Čuću je kako šuška na stepeništu i skloniću svoje zapise. (Šeba još ne zna za ovaj moj projekat. Bojim se da bi je to u ovom času samo uzrujalo, te sam odlučila da ga držim u tajnosti dok još malo ne odmaknem.) Nekoliko sekundi kasnije već će, u spavaćici i soknama, stajati u dovratku dnevne sobe.
U početku je uvek veoma tiha. Obično je uplakana. Na meni je da je razgalim i skrenem joj misli, stoga nastojim da se ponašam vedro i raspoloženo. Ispričaću joj o nečemu smešnom što se tog dana desilo u samoposluzi, ili ću izneti neku otrovnu opasku na račun komšijinog lajavog pseta. Malo kasnije ustaću i početi da spremam večeru. Šebu je, zaključila sam, najbolje ne pritiskati. Trenutno je u izrazito napetom stanju – krajnje osetljiva na svaki pritisak. Zato je ne zovem da me sledi u kuhinju. Samo odem i počnem da zveckam. Ona će se malo motati po dnevnoj sobi, tiho pevušiti i prebirati po stvarima, ali će posle desetak minuta po pravilu popustiti i doći za mnom.
Ne kuvam ništa posebno. Šebin apetit nije bogzna kakav, a ja sama nikad nisam bila za đakonije. Uglavnom jedemo hranu kakva se spravlja u vrtićima. Prženice, paštašutu, riblje prstiće. Šeba se oslanja o šporet i posmatra me dok radim. U jednom trenutku obično traži vino. Pokušavala sam da je nateram da najpre nešto pojede, ali se ona na to silno naroguši, pa ovih dana odmah popustim i naspem joj čašicu iz tetrapaka u frižideru. Bitke valja birati. Šeba je pomalo snob kad je vino u pitanju i stalno mi kuka da nabavim nešto finije. Makar da je u flaši, kaže. No ja i dalje kupujem tetrapak. U poslednje vreme tanke smo s parama. A uprkos svom zanovetanju, Šebi ne pada teško da iskapi i jeftinu varijantu.
Jednom kad dobije piće malo se opusti i počinje da pokazuje određeno zanimanje za ono što govorim. Ponekad se ponudi da mi pomogne i onda joj dam da otvori konzervu ili narenda sir. A tad iznebuha, kao da nikad nismo ni menjale temu, počinje da priča o Konoliju.
Kao da joj te priče nikad nije dosta. Nećete verovati koliko puta je spremna da se vrati na isti nebitni događaj, čeprkajući po detaljima u potrazi za putokazima i simbolima. Podseća me na one jevrejske osobenjake koji godine svog života posvete izučavanju jednog jedinog pasusa u Talmudu. Uvek je divno gledati je. Ovih dana tako je krhka, a opet, kad govori, uspravna je i blistavih očiju! Ponekad se uzbudi i navru joj suze. Ali ne mislim da joj govor škodi. Naprotiv, smatram da joj prija. Nema nikog drugog kome bi mogla da se poveri. I pomaže joj, veli, da opiše sve, baš onako kako se zbilo.
1
Šebu sam prvi put ugledala jednog ponedeljka ujutro, početkom prvog polugodišta 1996. godine. Stajala sam na školskom parkiralištu i vadila knjige iz prtljažnika svog auta kada je minula kroz kapiju na biciklu – staromodnom modelu kakav su nekad vozili mesarski šegrti, s korpom napred. Kosu je skupila u jednu od onih brižljivo razbarušenih tvorevina: mnoštvo odlutalih pramičaka uokviruje lice, dok je punđa probodena nečim nalik kineskom štapiću za jelo. Takve frizure često imaju glumice u ulozi seksi doktorki. Ne sećam se tačno u čemu je bila. Šebini odevni ansambli obično su veoma komplikovani i sastoje se od mnoštva lepršavih slojeva. Znam da je imala ljubičaste cipele. A sigurno je nosila i dugu suknju, jer pamtim da pomislih kako joj preti opasnost da se suknja zakači za lanac. Kada je sišla – doskočivši lagano i tako okretno da me je namah iznervirala – uvideh da joj je suknja skrojena od neke prozirne tkanine. Vila je reč koja mi se tad javila. Vilinski stvor, pomislila sam. Onda sam zaključala auto i udaljila se.
Zvanično sam predstavljena Šebi popodne tog istog dana, kada ju je Ted Moson, zamenik direktora, na velikom odmoru uveo u zbornicu na „zdravicu i dobrodošlicu“. Popodnevni veliki odmor nije dobar čas za upoznavanje s nastavnicima. Kada bi neko pravio grafikon nastavničkog raspoloženja tokom dana, ovaj odmor označio bi samo dno. Vazduh u zbornici ustajao je i zagušljiv. Ranojutarnje cvrkutavo blagoglagoljenje zamire, a oni nastavnici koji se ne vrte naokolo proveravajući raspored časova i ostalo, sede izvaljeni u tugaljivom muku. (Iskreno govoreći, za izvaljenost su krivi koliko klonulost duhom, toliko i razglavljeni ramovi tri postarije fotelje u zbornici.) Neki od nastavnika zure u daljinu, povijenih ramena. Neki čitaju – uglavnom rubrike o umetnosti i medijima u ozbiljnim dnevnim listovima, ili manje zahtevnu beletristiku – imajući na umu ne toliko sadržaj, koliko nakanu da svoje štivo iskoriste kao štit pred obavezom da s kolegama prozbore koju reč. Za to vreme pojedu se mnoge table čokolade i posrče sila supe iz kesice, donete u termosima.
U zbornici je na dan Šebinog dolaska vladala gužva malo veća od uobičajene, jer se u Old holu pokvarilo grejanje. (Pored tri moderna zdanja – sale za fizičko, umetničkog centra i naučnog odseka, na posedu Sent Džordža nalaze se i dve prilično ruševne zgrade od crvene cigle, Old hol i Midl hol, još iz doba prvobitne, viktorijanske inkarnacije škole, kad je na njenom mestu stajalo sirotište.) Tog popodneva je nekoliko nastavnika, koji bi se inače na odmoru zavukli u svoje učionice u Old holu, bilo primorano da potraži utočište u zbornici, gde su radijatori još uvek grejali. Kada je Moson uveo Šebu, ja sam stajala daleko u ćošku, te sam bila u mogućnosti da nekoliko minuta posmatram njihovo sporo napredovanje kroz prostoriju, pre no što bejah primorana da lice iskrivim u primeren osmeh.
Šebina kosa bila je u rasulu većem nego tog jutra. Odbegli pramičci uznapredovali su do pramenova, a tamo gde je dlaka trebalo da bude glatka i zategnuta podigle su se tanušne, paperjaste vlasi, tvoreći svojevrstan oreol oko njene glave. Bila je tanušna žena, uvidela sam tada. Kad bi se pognula da se rukuje s nastavnicima koji su sedeli, telo joj se u struku savijalo napola, kao da je od papira.
„Naša nova nastavnica grnčarstva“, urlao je gospodin Moson u svom uobičajenom, jezivo vedrom maniru, dok su se on i Šeba nadnosili nad Antonijom, jednom od naših nastavnica engleske književnosti. Šeba se osmehnula i zagladila kosu.
Grnčarstvo. Ponovih reč u sebi. Isuviše savršeno: zamislih nju, sanjivu gospu za grnčarskim točkom, gde dodirom pretvara mlečnu masu u vrčeve prskane ljupkim bojama.
Pokazala je rukom na prozore. „Zašto su sve zavese navučene?“, čula sam je kako pita.
Ted Moson nervozno protrlja ruke.
„O“, reče Antonija, „to je zato da deca ne bi buljila u nas i kreveljila se.“
Bil Ramer, šef odseka za hemiju, koji je sedeo pored Antonije na jednoj od uleglih fotelja, na to posprdno zabrekta. „Antonija“, reče on, „to je u stvari zato da mi ne bismo buljili u njih. Pa da mogu međusobno da se poubijaju – pozabave se silovanjima i pljačkom – a da mi ne moramo da se mešamo.“ Antonija se nasmeja i napravi zgroženu grimasu.
Mnogi nastavnici u Sent Džordžu skloni su ovakvom ciničnom izražavanju o učenicima, ali Bil u tome prednjači. On je, bojim se, prilično oduran tip – jedan od onih muškaraca koji povazdan sede agresivno raskrečenih nogu, iznoseći na videlo dana obrise svog neurednog međunožja na način u neskladu s pravilima pristojnosti. Jedna od njegovih nepodnošljivijih osobina jeste da zamišlja kako je neizmerno vragolast i šokantan – zabluda u kojoj ga drage volje podržavaju žene kao Antonija.
„O, Bile“, reče Antonija, zatežući suknju preko butina.
„Ne brinite“, obrati se Bil Šebi, „navići ćete se na polumrak.“ Velikodušno joj se nasmešio – velikan koji je udostojava prijema u sićušni zabran svoje srdačnosti. A zatim, dok je pogledom preletao preko nje, videh kako mu osmejak bledi.
Žene koje posmatraju druge žene obično su obuzete pojedinostima – telesnim tricama, odevnim detaljima. Često nas toliko zaokupe rupica na bradi, klempave uši ili otpalo dugme, da kaskamo za muškarcima u organizovanju pojedinačnih odlika u ukupan utisak. Ovo pominjem kako bih objasnila zašto sam tek sad, posmatrajući Bila, sagledala Šebinu lepotu. Dabome, pomislila sam. Veoma je lepa. Šeba, koja se nepomično smeškala tokom cele šaljive razmene doskočica između Bila i Antonije, ponovo nervozno popravi svoju frizuru. Kad podiže duge, tanke ruke da bi se pozabavila ukrasnim kineskim štapićem, torzo joj se izduži, a grudi blago isturiše. Imala je prsa plesačice. Dve tvrde male zemičke na splavu njenih rebara. Bilove se oči razrogačiše. Antonijine skupiše.
Šeba i Moson nastaviše obilazak zbornice. Promena koja se zbivala na licima nastavnika kad bi ugledali Šebu potvrdi moju procenu Bilove procene. Muškarci bi se ozarili, gutajući je pogledom. Žene bi se neznatno skupile i sneveselile. Jedini izuzetak bila je Ilejn Kliford, i sama bivša učenica Sent Džordža, a danas nastavnica biologije. Zauzimajući za nju tipičan stav ničim zaslužene bliskosti, ona stade tik do Šebe i zasu je besramnim blebetanjem. Bile su udaljene samo nekoliko koraka od mene.
Čas kasnije Moson se okrete i namignu mi: „Barbara!“, viknu, prekidajući Ilejn u pola reči. „Dođi da upoznaš Šebu Hart.“
Priđoh da im se pridružim.
„Šeba će predavati grnčarstvo“, reče Moson. „Kao što znaš, dugo smo čekali nekoga ko će zameniti gospođu Sipvič. Velika nam je čast i zadovoljstvo što smo dobili Šebu.“
Na njegove reči dva pravilna, grimizna kružića ukazaše se na njenim obrazima.
„Ovo je Barbara Kovet“, nastavi Moson, „stub naše kuće. Ako bi nas Barbara napustila, bojim se da bi od Sent Džordža ostali samo prah i pepeo.“
Šeba se zagleda u mene. Procenih da ima oko trideset pet godina. (U stvari joj je bilo četrdeset, još malo pa četrdeset jedna.) Njena ispružena ruka bila je krupna, crvena i pomalo gruba na dodir. „Lepo je kad ste nekom toliko potrebni“, reče osmehujući se. Beše teško proceniti njen ton, ali mi se učini da sadrži notu istinskog saosećanja – kao da shvata koliko je izluđujuće biti predmet Mosonovih pokroviteljskih monologa.
„Šeba – je li to kao Kraljica od?“, pitala sam.
„Ne, kao Betšeba.“
„O! Jesu li vaši roditelji imali na umu Bibliju ili Hardija?“
Ona se nasmeši. „Nisam sigurna. Mislim da im se jednostavno dopalo ime.“
„Ako postoji bilo šta što biste želeli da znate o ovom mestu, Šeba“, nastavi Moson, „obratite se Barbari. Ona je ekspert za Sent Džordž.“
„O, izvrsno. Zapamtiću“, reče Šeba.
Za ljude iz privilegovanih društvenih slojeva obično se kaže da govore kao sa šljivom u ustima, no to mi ne pade na pamet dok sam slušala Šebu. Naprotiv, zvučala je kao da su joj usta prazna i čista – kao da nikad ni plombu nije imala.
„O! Dopadaju mi se tvoje minđuše!“, reče uto Ilejn. Posegnula je kao majmunica da dotakne Šebine uši, a kad podiže ruku ugledah njen pazuh jarkocrvene boje, kao upaljen, pokriven crnom čekinjom. Zaista mi je mrsko kad žene ne vode računa o ličnoj nezi. Bolje razbarušen žbun svojstven Francuskinjama, nego zapušteni opiljci u rasejanju. „Tako su lepe!“, reče Ilejn za minđuše. „‘De si ih kupila?“
Sendi Peblem, direktor, veoma drži do toga da bivši đaci kao što je Ilejn pređu u nastavno osoblje. Smatra da se to povoljno odražava na školu, jer pokazuje želju đaka da se vrate i „dobro uzvrate dobrim“. Ali istina je da su diplomci Sent Džordža izrazito slabi nastavnici. Problem nije toliko u tome što ne znaju ništa ni o čemu. (A ne znaju.) Čak ni o tome da su se saživeli s vlastitim neznanjem. (Jednom sam čula Ilejn kako mrtva hladna opisuje Borisa Jeljcina kao „onog Ruju bez belega na glavi“.) Suštinski problem je u ličnosti. Učenici koji su se vratili da predaju na Sent Džordžu bez izuzetka su emotivno sumnjivi likovi – ljudi koji su naslutili da je spoljašnji svet zastrašujuće mesto i odlučili da ostanu tu gde su. Nikada neće morati da se vrate kući jer nikada neće ni otići. Ponekad mi se u mašti priviđa kako đaci ovih bivših đaka i sami odlučuju da postanu nastavnici na Sent Džordžu, a ti bivši đaci bivših đaka obrazuju nove bivše đake koji se vraćaju na Sent Džordž kao nastavnici, i tako dalje. Za samo nekoliko generacija u školi bi obitavao tupan do tupana.
Dok je Šeba pričala o svom nakitu, iskoristila sam priliku da joj pobliže osmotrim lice. Minđuše, ako ćemo iskreno, jesu bile lepe: sićušne, tanane tvorevine od zlata i biserja. Lice joj beše uzano i mršavo, nos jedva primetno povijen na vrhu. A njene oči – ne, ne toliko oči koliko kapci – bili su čudesni: veliki baldahini boje bele kafe, oivičeni gustim trepavicama nalik šiljatoj tijari koju nosi Kip slobode.
„Ovo je Šebin prvi posao u obrazovanju“, reče Ted kad Ilejn načas zamuknu.
„Biće to pravo vatreno krštenje“, primetih.
Ted prsnu u preterano grohotan smeh koji naglo uminu. „U redu“, reče gledajući na sat. „Treba da nastavimo, Šeba. Dozvoli mi da te upoznam s Malkolmom Plamerom...“
Ilejn i ja ostadosmo da gledamo za Šebom i Tedom koji se udaljiše. „Slatka je, zar ne?“, reče Ilejn.
Osmehnuh se. „Ne, ne bih je nazvala slatkom.“
Ilejn zacokta, demonstrirajući uvređenost. „E pa, meni se dopada“, promrmlja.
Prvih nekoliko nedelja u školi Šeba se uglavnom držala po strani. Na odmorima je najčešće ostajala u svojoj učionici. Kada bi došla u zbornicu, obično bi stala sama kraj jednog prozora i izvirivala kroz zavesu u dvorište. Bila je savršeno ljubazna prema kolegama – što će reći, razmenjivala je s njima sve uobičajene opaske o vremenskim prilikama. Ali nije spontano gravitirala ni prema jednoj nastavnici s kojom bi odmah podelila autobiografske podatke. Niti se upisala na listu učesnika u maršu Nacionalne unije nastavnika. Niti je uzela učešća u sarkastičnim grupnim raspravama o direktoru. Njen otpor svim uobičajenim ritualima inicijacije rodio je među ostalim nastavnicima određenu sumnju. Žene su naginjale uverenju da je Šeba „uobražena“, dok je muškarcima bliža bila teorija da je „hladna“. Bil Ramer, naširoko priznat kao školski ekspert za takve stvari, u više navrata je primetio da joj „ne fali ništa što dobar kres ne bi izlečio“.
Šebin neuspeh u sklapanju instant prijateljstava smatrala sam ohrabrujućim znakom. Prema mom iskustvu, novajlije – posebno ako su žene – jedva čekaju da svoju zastavicu dignu na jarbol one zborničke klike koja je spremna da ih prihvati. Dženifer Dod, nekad moja najbolja drugarica u ovoj školi, provela je svoje prve tri nedelje u Sent Džordžu zagnjurena u prijateljska nedra Meri Horsli i Dijane Nebins. Meri i Dijana su hipici s odseka za matematiku. Obe u tašni nose kesice „ženskog čaja“ i umesto dezodoransa koriste nazubljene komade prozirnog kvarca. Bile su sasvim nepodesne – i po temperamentu, i po smislu za humor, i po pogledu na svet – da druguju sa Dženifer. Ali one su je se dokopale prve, a Dženifer beše toliko zahvalna što je neko ljubazan prema njoj da je drage volje zanemarila njihova bulažnjenja o mleku od soje. Usuđujem se da kažem kako bi svoje prve nedelje u Sent Džordžu ona čvrstu veru dala i pripadniku kakve sekte, da se takav našao u blizini.
Šebu nije obuzela slična početnička jeza, zbog čega sam joj se divila. Kad je o njenom rezervisanom držanju reč, ni ja nisam bila izuzeta. Imajući u vidu moj dug radni staž u Sent Džordžu i činjenicu da se ophodim na formalniji način od većine svojih kolega, navikla sam da se prema meni odnose s određenim uvažavanjem. Ali Šeba kao da je bila nesvesna mog statusa. Dugo je postojao manjak indicija da me uopšte vidi. A opet, uprkos tome, bila sam obuzeta neobičnim pouzdanjem da ćemo jednog dana biti prijateljice.
Onomad na početku, nekoliko puta smo obazrivo pokušale da se približimo jedna drugoj. Negde oko njene druge nedelje u školi, Šeba mi se javila u hodniku. (Koristila je „Zdravo“, drago mi je da primetim, umesto užasnog, srednjeatlantskog „Haj“ kome je naklonjena većina osoblja.) A drugom prilikom, dok smo se vraćale s priredbe održane u umetničkom centru, razmenile smo kratke, pokunjene komentare o nastupu hora. Moje osećanje bliskosti sa Šebom nije, doduše, zavisilo od takvih tričavih razgovorčića. Veza koju sam predosećala, čak i u toj fazi, nadrastala je sve što bi moglo biti izrečeno u svakidašnjem čavrljanju. Bila je to naslućena srodnost. Neizrečeno razumevanje. Zvuči li isuviše dramatično ako kažem: duhovno prepoznavanje? S obzirom na našu obostranu uzdržanost, shvatila sam da će potrajati pre no što sklopimo prijateljstvo. Ali jednom kada se to desi, nisam imala sumnje de će ga krasiti neuobičajena bliskost i poverenje – veza de chaleur,* rekli bi Francuzi.
U međuvremenu sam je motrila iz daljine i sa zanimanjem slušala glasine koje su o njoj kolale po zbornici. Za većinu zaposlenih Šebina dostojanstvena nepristupačnost delovala je kao odbrambeno polje koje odbija uobičajena nametljiva zapitkivanja o porodičnom životu i političkim simpatijama. No otmenost gubi moć u društvu istinski glupih, te se nekolicina njih nije dala odagnati. S vremena na vreme spazila bih nekog od zaposlenih kako se ustremljuje ka Šebi na parkiralištu ili u dvorištu, nespremnu je omamljujući svojom prostačkom znatiželjom. Nikad nisu ostvarili neposrednu bliskost za kojom su tragali. Ali bi obično uspeli da iscede pokoji podatak, kao utešnu nagradu. Od ovih revnosnih malih ribolovaca ostatak osoblja saznao je da je Šeba udata i da ima dvoje dece; da joj je muž profesor; da deca idu u privatne škole; i da žive u „galaogromnoj“ kući na Hajgejtu.
Neizbežno, imajući u vidu valjanost posrednika, većina ovih podataka stizala je u donekle zbrkanom obliku. Jednom prilikom slučajno sam čula Terezu Šriv, koja radi u školskom savetovalištu, kako obaveštava Marijanu Simons, razrednog starešinu šestih razreda, da je Šebin otac bio poznat. „Daaa“, rekla je. „Sada je, kao, mrtav. Ali bio je čuveni univerzitetski profesor.“
Marijana je upita čime se bavio.
„Šta?“, uzvrati Tereza.
„Šta je predavao na fakultetu?“, razjasni Marijana.
„E da znaš, ne znam!“, odgovori Tereza. „Zvao se Donald Tejlor i izmislio je reč ’inflacija’, mislim.“
I tako zaključih da je Šebin otac bio Ronald Tejlor, ekonomista s Kembridža, koji je preminuo pre pet godina, ubrzo pošto je odbio odlikovanje za posebne zasluge Britanske imperije. (Zvaničan razlog bio je neslaganje sa sistemom dodele odlikovanja, ali se u novinama nagađalo da beše uvređen jer mu nije dodeljena titula viteza.)
„Mislim da će te zanimati, Tereza“, prekidoh je u tom času, „da se otac gospođe Hart zvao Ronald. On nije ’izmislio inflaciju’, kao što si upravo rekla. Sačinio je važnu teoriju o odnosu između inflacije i očekivanja potrošača.“
Tereza me pogleda mrzovoljno, kao i mnogi pripadnici njene generacije kad neko pokuša da se obori na njihovo neznanje. „Aha“, rekla je.
Još jedna vest za koju se saznalo tih prvih nedelja bila je da se Šeba suočava s teškoćama u „održavanju reda u odeljenju“. Ovo ne beše u potpunosti neočekivano. Kako pripadamo opštini Hajgejt, ljudi obično podrazumevaju da je Sent Džordž bezbedna, ne odviše stroga škola, puna dece iz finih familija koja vuku svoja violončela na probe orkestra. Ali fine familije ne prepuštaju svoje potomstvo Sent Džordžu. Svirce violončela šalju u Sent Botolf (devojčice) ili u Kralj Henri (dečake), ili u druge privatne škole po Londonu. Sent Džordž je tor za pubertetlijski proletarijat Arčveja – decu iz radničkih naselja primoranu da se tu vrpolje i besposliče najmanje pet godina, posle čega će prigrliti usud vodoinstalatera i prodavačica. Prošle godine dvesta četrdeset đaka izašlo je na maturski ispit, a samo šestoro dobilo je ocene veće od dvojke. Škola predstavlja – kako da se izrazim – izuzetno nepostojanu sredinu. Napadi na osoblje nisu neuobičajeni. Godinu dana pre Šebinog dolaska trojica osmaka su, nagnuvši se kroz prozor laboratorije, bacili gorionike na Didri Rikman, sekretaricu škole. (Završila je s frakturom ključne kosti i sa šesnaest šavova na glavi.)
Dečaci, naravno, jesu najveći problem. Ali ni devojčice nisu naivne. Nisu toliko sklone nasilju, ali su jednako pogana jezika i poseduju vanredan dar za nanošenje uvreda. Ne tako davno jedna devojčica u mom devetom razredu – ljuta mala muškarača u povoju po imenu Deniz Kalahan – nazvala me je, ne mareći za posledice, „olinjalom matorom kučkom“. U mom odeljenju takve zgode zbivaju se veoma retko, a i kad se dese, gotovo uvek sam u stanju da smesta ugasim požar. Ali za mlađe nastavnike u Sent Džordžu održavanje osnovnog reda neprestana je i često krvava bitka. Za početnicu kakva je bila Šeba – tananu početnicu treperava naglaska, u prozirnim haljama – propast je bila na pomolu.
Tek kasnije čula sam pojedinosti o onome što se desilo na Šebinom prvom času. Smestili su je u prostoriju pompezno nazvanu školskim „ateljeom“ – montažni kućerak pored umetničkog centra – koji je već nekoliko godina, od odlaska poslednje nastavnice grnčarstva, služio kao skladište. Unutra je bilo poprilično tmurno i puno plesni, ali se Šeba potrudila da unese malo vedrine okačivši nekoliko postera iz muzeja i donevši sadnice pelargonija tog jutra uzbrane u njenom vrtu.
Radila je na pripremi časa veoma savesno. Nameravala je da predavanje najstarijim razredima započne kratkim izlaganjem o tome šta je u stvari grnčarstvo – primer prvobitnog stvaralačkog nagona – i o značajnoj ulozi koju je igralo u drevnim civilizacijama. Posle toga će deci dati da se pozabave glinom. Zamoliće ih da naprave činiju – kakvu god činiju požele – a sve što naprave gurnuće u peć za sušenje, da bude spremno za sledeći čas. Kada se zvono oglasilo, njeno raspoloženje graničilo se s uznesenošću. Čas će, odlučila je, biti izvanredno zabavan.
Čekala je dok nije zaključila da je prisutna većina đaka, a zatim ustade da im se predstavi. U pola reči prekide je Majkl Bil – žilav dečko sa zlokobnim, posivelim prednjim zubom – koji se zalete ka njoj sa začelja učionice vičući: „Sviđaš mi se, nastavnice!“ Ona se odvažno nasmeši i zamoli ga da se vrati na mesto. Ali on ostade da stoji kao da je nije čuo. Uskoro zatim pridruži mu se još jedan dečak. Pošto je odmerio Šebu od glave do pete, ovaj dečak – mislim da je u pitanju bio Džon Tornton – objavi odeljenju podrugljivim, jednoličnim glasom, da njihova nastavnica ima „male sike“. Dok je razred iskazivao svoje zadovoljstvo takvom vickastom dosetkom, treći dečak stade kraj svoje klupe i poče da pevuši: „Pokaži nam sike.“ Ovo je očigledno naišlo na podrugljivu reakciju nekih učenica, koje ga začikaše da „pokaže svoju pišu“, nudeći mu da se pri tom pripomogne lupom.
Šeba je tada već s mukom zadržavala suze. Smrknuto im naloži da se smire i nakratko, na njeno iznenađenje, zavlada polumuk. Ona iznova zausti da se predstavi, kad se jedna devojčica južnoazijskog porekla, za koju je Šeba procenila da je među smernijim, bolje vaspitanim učenicama, zavali u stolici i uskliknu: „Jao! Nastavnica nosi providnu suknju! Skoro da joj se vide gaće!“ Ceo razred dade se u viku: „Nastavnice, kako to da nemaš gaće?... Hajde, nastavnice, pokaži nam sike!... Nastavnice, nastavnice, odakle ti suknja? Iz radnje Crvenog krsta?“
Šeba je sad već plakala. „Molim vas“, vikala je u zaglušujućoj buci. „Molim vas. Možete li da prestanete s tim užasnim ponašanjem makar na trenutak?“
U ono vreme nisam bila upoznata s rečenim detaljima. Ali sam stekla opštu sliku o Šebinim mukama iz ushićenih govorkanja po zbornici. Za Šebu se pričalo da je kratkog fitilja. Eksplozivna. Dve nedelje po početku semestra čula sam Ilejn Kliford kako za ručkom prepričava šta joj je o Šebi rekao jedan đak osmog razreda.
„Deca očigledno podivljaju u njenom prisustvu“, rekla je Ilejn. „Ona ih, kao, moli da budu dobri. A odmah zatim izgubi živce. Psuje ih. ’Vražji’ ovaj i ’j’ onaj. Sve po redu.“
To me je silno zabrinulo. Direktor je prilično blag kad su grdnje posredi. Ali strogo govoreći, zbog izgovaranja nepristojnih reči pred decom mogao bi da usledi otkaz. Nije tako neuobičajeno da nastavnici – pogotovo oni neiskusni – u početku pregovaraju s neposlušnim đacima, a kad se taj pristup pokaže neuspešnim, naglo padaju u vatru. Ali u većini slučajeva ovakav prelaz sadrži elemenat proračunate ili glumljene žestine. Nastavnik glumi bes. Kad đaci vide kako neko kao Šeba zaista gubi vlast nad sobom – viče, psuje i tako dalje – oduševljeni su. Naslućuju, i to s pravom, da su izvojevali pobedu. Veoma sam želela da pozovem Šebu na stranu i kažem joj, taktično, gde greši. Ali stidela sam se. Nisam znala kako da načnem temu a da ne delujem nametljivo. I tako sam držala jezik za zubima i čekala.
Treće nedelje od Šebinog dolaska nastavnik geografije po imenu Džeri Samjuels patrolirao je školskim dvorištem u potrazi za beguncima s časova kad, prolazeći pored umetničkog centra, začu opštu galamu koja je dopirala iz Šebinog kućerka. Kad je ušao da ispita šta se zbiva, zateče atelje okrenut naglavce. Celo odeljenje završnog razreda bilo je bitku glinom. Nekoliko dečaka svuklo se do pasa. Dvojica su se mučili da prevrnu peć za sušenje. Samjuels je pronašao Šebu kako se, uplakana, krije iza klupe. „Za deset godina rada, nikada nisam video ništa slično“, rekao je kasnije. „Unutra je bilo kao u Gospodaru muva.“
