Vremenski darovi

01.01.00

Nasa Borba
20. april 1998.
Intervju

Pisac bezdusni demiurg

Nacija je, naprosto, prestala da cita, i s tim se moramo suociti. Cak i kada se, tu i tamo, pojavi neko novo domace SF delo, posredi je po pravilu "samizdat" za koji tesko da dozna iko izvan kruga autorove rodbine

Za svakoga ko iole poznaje domacu knjizevnost ime Zorana Zivkovica (1948) sinonim je za sve sto se desava u zanru naucne fantastike. Pobrojati koliko i sta je sve Zivkovic kao izdavac ("Polaris") objavio zauzelo bi pozamasan prostor na ovoj strani, a jedan je od retkih kod nas (koliko je potpisniku ovih redova poznato i jedini relevantni) koji se problemima SF bavi i kao teoreticar. Od pre nekoliko godina i sam pocinje da objavljuje knjige: "Cetvrti krug" izasao je u dva izdanja, a novi roman, "Vremenski darovi" (takodje objavljen u "Stubovima kulture") uvrsten je u uzi izbor za Ninovu nagradu za najbolji roman godine. Po oceni Nikole Milosevica ova knjiga moze se uvrstiti medju najbolja ostvarenja SF proze u svetu. Osim ovog romana, povod za razgovor sa Zoranom Zivkovicem su projekti koje "Polaris" priprema, kao i domaca SF proza danas.
Jednim svojim pripovedackim lukom "Vremenski darovi" govore o odgovornosti, iskupljenju, na kraju, ne i po redu, stradanju pisca. Vazi li to i za stvaran zivot?
U "Vremenskim darovima" uistinu se govori o odgovornosti, iskupljenju i stradanju - pisca. Iako se ona cesto prenebregava, ta odgovornost odista je zastrasujuca, sasvim u saglasnosti sa zastrasujucom moci koju pisac ima u okvirima vlastitog dela. On je tu demiurg koji gradi svet potpuno nesputano, prema vlastitom nahodjenju, upravljajuci se jedino tastom zeljom da sacini valjano ostvarenje.
Nevolja je, medjutim, u tome sto u zapadnoj civilizaciji vec dva i po milenijuma postojano opstaje jedna knjizevna konvencija prema kojoj delo moze biti valjano jedino ako je tragicno. (Kao sto nas je Umberto Eko mudro podsetio, Aristotelov ogled o komediji, ako je uopste napisan, nikako nije mogao preziveti do nasih dana). Tragicno delo nalaze tragicne protagoniste - i pisci se nimalo ne libe da u ovu svrhu "zrtvuju" svoje junake, izlazuci ih svoj sili pocasti.
Ova bezdusnost, cak svirepost mogla je da prodje nekaznjeno u klasicnoj i modernoj knjizevnosti, gde postoji jasna demarkaciona linija izmedju stvarnosti i prozne stvarnosti. Zrtvovanje likova nije opterecivalo niciju savest zato sto je drzano da su tu posredi samo nestvarne, fikcione konstrukcije. Postmoderna knjizevnost ukida, medjutim, ovu granicu: dve stvarnosti postaju prepletene, podjednako "stvarne", tako da tu problem odgovornosti pisca prema likovima najednom iskrsava u punoj slozenosti.
"Vremenski darovi" pokusaj su da se autor suoci sa posledicama svog demiurskog cina, da se pokaze kako, zapravo, iskupljenja nema cak ni onda kada ne samo sto postoji svest o problemu, nego je tu i primarna volja da se on razresi.
Vreme, znanje, pripovedanje kao centralni motivi romana.
- Vreme, pre svega. Pisac donosi svojim tragicnim junacima vremenske darove, koji treba da budu zaloga njegovog izbavljenja. Ali ispostavlja se da cak ni neogranicena vlast nad vremenom ne moze da rascini tragicnu karmu likova. Otuda samoraspinjanje na kraju romana, na krstu ciji su kraci kazaljke casovnika.
Da li "Vremenski darovi" predstavljaju iskorak u Vasem dosadasnjem radu i da li nagovestavaju Vase preseljenje iz SF voda u "normalne" tokove?
- Moj "dosadasnji rad" u prozi bio je roman "Cetvrti krug" (1993). Pazljivo citanje ovog dela lako ce pokazati da ni ono nije bilo naucnofantasticno, bar ne u nekom uzem znacenju ove geneoloske odrednice. Ali ako se ipak, zbog neuklonjive zanrovske aure koja me optace, u tome zeli po svaku cenu videti naucna fantastika, onda bih ja bio sklon da je unekoliko "ublazim", tako sto bih ispred nje stavio prefiks "postmoderna". To u jos vecoj meri vazi za "Vremenske darove". Ukoliko bih zapravo, hteo da - sasvim neskromno - polaskam samome sebi, odvazio bih se da kazem da je posredi nagovestaj naucne fantastike kakva ce se pisati u dvadesetprvom veku.
Mozete li reci nesto o procesu stvaranja SF proze. Koliko su, recimo, zanrovske pretpostavke prednost, a koliko ogranicenje pri pisanju?
- Ne znam da li su "zanrovske pretpostavke" prednost. U svakom slucaju, nisu nedostatak. Bar ne kod mene. Sustina stvari je u sledecem. Kad kazem "naucna fantastika", ja time ne izricem sud vrednosti, vec naprosto blize geneoloski odredjujem jednu vrstu fantastike, sto je aksioloski sasvim neutralno. Jedno delo, naime, nece biti dobro ili rdjavo zato sto ispred sebe nosi zanrovski predznak SF. I u naucnoj fantastici, kao i u bilo kojoj drugoj vrsti umetnicke proze, postoje dobra i rdjava dela. Zanrovska pripadnost nema na to nikakvog uticaja.
Zapoceli ste projekat prebacivanja svega sto je "Polaris" do sada objavio na CD-ROM. Jedan disk je vec objavljen. Sta mozemo dalje ocekivati?
- Ovaj projekat zavrsili smo 15. decembra prosle godine. Izisao je, naime, SF CD-ROM na kome se nalaze integralne verzije knjiga koje su objavljene u "Polarisu" u razdoblju 1981-1997. Posredi je 160 naslova. Trenutno pripremamo verziju 2 na kojoj ce se naci jos stotinak SF naslova, poglavito onih iz "Kentaura". Ona bi trebalo da se pojavi u decembru ove godine. Krajnja zamisao jeste da poslednjeg dana ovog milenijuma, 31. 12. 2000. izdamo SF CD-ROM na kome bi se naslo doslovno sve sto se ikada pojavilo iz naucne fantastike na srpskom i hrvatskom jeziku. Bio bi to idealan dar koji 20. vek moze dati 21. Naravno, da bi se ovo postiglo, zvezde i te kako treba da nam budu naklonjene.
Vas novi projekat je objavljivanje SF enciklopedije na CD-ROM-u. Sta on sadrzi i kada bi trebalo da se pojavi?
- Sredinom maja objavicemo komplet od dva CD-ROM-a - oba multimedijska. Na prvome ce se naci, kao glavna numera, moja "Enciklopedija naucne fantastike", sa preko hiljadu ilustracija, kao i kratkih odlomaka iz filmova. Kao dodatak, bice tu i mojih ostalih knjiga. Drugi CD-ROM donece multimedijsku verziju knjige Karla Segana "Kosmos", dok ce bonus biti sledeca cetiri dela: "Kratka povest vremena" i "Crne rupe i bebe-vaseljene" Stivena Hokinga, "Snovi o konacnoj teoriji" Stivena Vajnberga i "Bozija cestica" Liona Ledermena. Po sredi je, zapravo, samo jezgro najmodernije teorijske fizike i kosmologije.
Kakvo je stanje u donacem SF? Da li se pored vec poznatih imena u domacem SF mogu pronaci i neka nova? Da li stari i novi pisci uopste imaju gde da objavljuju?
- Stanje u domacem SF-u je, najblaze receno, zalosno. "Polaris", doduse, tvrdoglavo nastavlja da donosi po jednu knjigu mesecno, ali ne samo sto je tiraz 500 primeraka, nego se i od toga proda jedva dvestotinak. Kakvi su izgledi da se pod takvim okolnostima oglasi neki domaci SF pisac, kada ijedan autor Klarkovog formata moze da racuna na tek par stotina zainteresovanih kupaca? Da ovako stoje stvari samo sa naucnom fantastikom, ni po jada. Ali ista boljka mori celo izdavastvo. Nacija je, naprosto, prestala da cita, i s tim se moramo suociti. Cak i kada se, tu i tamo, pojavi neko novo domace SF delo, posredi je po pravilu "samizdat" za koji tesko da dozna iko izvan kruga autorove rodbine.
Koliko je nas SF prisutan u svetu i koji su njegovi dometi?
- Postoji tu jedan paradoks, gotovo neobjasnjiv, a svakako u ogromnom neskladu sa ovim sto je receno. Iako bi se ocekivalo da nas naprosto nema na svetskoj SF mapi, mi na njoj imamo i te kako prominentno mesto. Ni u jednom udzbeniku srpske knjizevnosti necete naici na podatak da je prva ikada napisana SF drama izvorno nastala na srpskom jeziku. Posredi je delo Dragutina Ilica "Posle mili(j)on godina" iz pradavne 1889.
Udzbenici se takodje ne dice okolnoscu da je prvi srpski SF roman - "Jedna ugasena zvezda" Lazara Komarcica (1902) - objavljen u vreme kada su naucnofantasticni romani postojali jos samo na tri- cetiri jezika. I ja sam ostvario jedan patriotski doprinos u ovom smeru. Moja "Enciklopedija naucne fantastike" (1990) bila je cetvrto izdanje takve vrste na svetu.
Naucna fantastika je, nema sumnje, globalni fenomen koji mozda najvernije odrazava duh vremena sa kraja milenijuma. Sve to, medjutim, niposto nije dovoljno da se uzdrma apriorna gadljivost lokalnog knjizevnog estabilismenta prema svemu sto nosi zanrovski amblem SF (tim izrazitije ako nisu procitali nijedno delo ove vrste), a jos manje je dovoljno da naucnu fantastiku uvede tamo gde joj je prirodno mesto i gde se vec odavno nalazi u civilizovanijim kulturama od nase: u preporucenu skolsku lektiru.
Rade Stanic

**************************************

Nasa Borba
8. april 1998.

Zanrovske aberacije

Kao i svaki tekstualni izdanak i srodnik SF-modela, i drugi roman Zorana Zivkovica "Vremenski darovi", bazira se na nemogucim dogadjajima - koncipiranim na jos neosvojenim poljima tehnoloskog napretka. Za narativni zamajac autor uzima motiv koji je mozda najprikladnije iskoristio H. DZ. Vels, u fikciji recitog naslova "The Time Machine": po sredi su vremenske transpozicije kakve su u naucnofantasticnom zanru u opticaju vec decenijama.No, junake ne obuzima neki nemoguci emotivni problem, cime u izvesnom Zivkovic koriguje zanr. Uostalom, uporedimo emotivne probleme 600-godisnjih junaka Hajnlajnove "Metuzalemove dece" sa Zivkovicevim provodjenjem recenog na teren "svakidasnjeg" citaoca: premda je pateticno bilo sta govoriti ili nagadjati u ma cije ime (osim u svoje), mora da smo se svi "n" puta zapitali sta bismo uradili kada bi nam bilo omoguceno vracanje u proslost (sa zadrzavanjem postojeceg iskustva, ako moze), a srodni, no redji upiti jesu i: koliko bi covek bio spreman da zrtvuje za takvu priliku, te kako li ce izgledati buducnost. Hocu da kazem da ova, najsirem citalackom sloju prirodjena pitanja, dobrano prate "setnje kroz vreme" Zivkovicevih junaka, pri cemu se, npr. zanrovska finesa sa pomahnitalim casovnikom obrnuto usmerenih skazaljki, doima kao - finesa. Naravno da takva uproscenost SF-obrasca nije manjkavost po sebi, ali cini postavku u kojoj - ukoliko je vest pisac moze da navede i zanrovsku i preostalu vodu na svoj mlin, ali i da ostane "suha grla. Vodenice puste".
Glavninu mogucih problema Zivkovic je otklonio svodjenjem pripovedanja, na nacin koji SF pokazuje narativno konzervativnim zanrom, sto inace moze da bude i njegova paradoksija - s obzirom na ultramodernu ikonografiju. (Takva ikonografija, samim tim i paradoks, ovde izostaje.) Klasicnost naracije i pruzanje jednog od poslednjih knjizevnih utocista za mit, onaj su deo prirode naucne fantastike koji maksimalno opravdava Zivkovicevog pripovedaca, sire ovlascenog nego sto se u danasnjoj literaturi ocekuje. Katkad, pak, jezikom gore recene populisticke metafore, autor uspeva istovremeno i da zahvati i "previdi" vodu: na kraju romana, naglim preokretom, hronomocija i ostale zanrovske strategije prevode se u nesto pateticne autopoetske momente, i isto takvo slovo o funkciji pisca. No, taj obrt je i efektan: do tada se moglo pomisliti da je tajni gospodar vremena sam djavo, ali saznajemo da je sve vreme rec o fikciji - da je niko drugi do pisac omogucio "jereticnom" monahu setnju u buducnost, i to na minut pred lomacu (nakon cega ovaj, ipak, odustaje od zrtve i spasi sebi zivot); paleolingvistici da se vrati u proslost, "dodirne" prajezik i tako dokuci da li je njen naucni vek stracen, a casovnicaru: da izbegne vec dozivljenu traumu, odnosno smrt voljene zene. Vise, u sanatorijumu zatocena slikarka pristaje da pogleda u casovnik glavnog junaka, sazna datum svoje smrti, i tako se odrekne neizvesnosti, kao glavne cari zivota. Time se baca naknadno svetlo na dotadasnje piscevo poigravanje ekstremnom vernickom predstavom da je umetnost djavolja rabota, i nudi podtekst da su tajne vremena donekle poznate jedino umetniku - njemu neposredno, "zivotno" iskustvo za njihovo odgonetanje nije toliko potrebno. Dakle, receni obrt je znacenjski slojevit, spoznaja o junaku, ipak, mudro odlozena, a receni zamajac dobrano iskoriscen.
Jedan od retkih vezivnih momenata prve tri celine prostih naziva "Astronom", "Paleolingvista" i "Casovnicar" jeste fenomen tzv. efekta leptira ("iznenada poleti... nesvestan da time mozda otpocinje lanac zbivanja cija ce daleka poslednja karika biti nepogoda kontinentalnih razmera na drugom kraju sveta"). Ono sto, pak, vezuje sve cetiri (zavrsna je, takodje prosto, imenovana kao "Slikarka"), jesu napregnuti dijalozi, kojima pripovedac regulise i pojasnjava sve sto je izostavio u naraciji. A izostavio je dosta, usled svedenosti recene postavke, i opseznog bavljenja sazimanjem jezika, pitanjima vrednosti zrtve i relativnosti martirstva i dobiti, te celovitim razvijanjem jos nekih motiva (poput igre svetlosti i tame, npr.) Dakle, spoznajno- strategijska mapa ovog romana je isuvise fino osencena, da bi relativno problematicni dijalozi i pateticni deo metapoetskog sloja mogli ponistiti utisak: zanrovske aberacije su "Vremenskim darovima" donele vise dobrog nego rdjavoga.
Nije zgoreg ponoviti da se u dobrom delu domacih romana iz 1997. godine istorija na sasvim prevazidjen nacin poigrava s literaturom, dok se, makar na nivou simbolicke ravni, ili, manje, sofizma, moze reci da se cetiri poglavlja "Vremenskih darova" poigravaju istorijom. Ako se knjizevna scena na bilo koji nacin hoce problematizovati, onda onaj koji to cini ima duznost da pronadje i ponudi pozitivnu protivtezu nevaljalom mejnstrimu. Sto se tice pisca ovih redova, Zivkovicev roman je u tom smislu jedan od proslogodisnjih favorita.
Igor Marojevic

*********************************

Rec
februar 1998
#42

Postmoderne parabole

"TEzAK JE TO POSAO -- to cuvanje vremena; nista ga brze ne dovede u nered kao dodir sa bilo kojom umetnoscu...", kaze se pri kraju romana Orlando Virdzinije Vulf, jedne modernisticke menipske satire u kojoj je glavnom liku dato da zivi cetiristo godina, i da se na pola svog dugovekog zivota preobrazi iz muskarca u zenu. Roman Zorana zivkovica Vremenski darovi priziva u secanje Orlanda ne samo zato sto su "svetovi" oba romana nastanjeni ekscentricnim likovima i ispunjeni fantastikom, i ne samo zato sto oba dela, jedno modernisticko, a drugo postmoderno, zapravo tek u nedostatku preciznijeg zanrovskog odredjenja nazivamo romanima, vec i stoga sto je oblikovanje, preoblikovanje, darivanje, pa onda i "cuvanje" vremena, i to bas kada je dovedeno u (ne)red posredstvom umetnosti, u sredistu enigme koju zivkovic postavlja pred svoje citaoce. Da vecina covekovih pokusaja razumevanja prirode vremena zavrsava u paradoksima i aporijama poznato je jos od sv. Avgustina, koji u jedanaestoj knjizi Ispovesti na pitanje "Sta je vreme?" odgovara: "Dok me niko ne pita -- znam, ali ako bi, pak, valjalo da to objasnim -- ne znam." Takodje je poznato da izvesni savremeni filozofi i teoreticari pripovedanja nalaze kako jedinu mogucnost da se priroda vremena spozna i da se dodje do odgovora na paradokse i aporije misljenja o vremenu pruzaju pripovest i pripovedanje. Ti "odgovori" su, razume se, poetske a ne teorijske prirode, i otuda nuzno viseznacni, ponekad opet aporeticni i paradoksalni, ali estetski uobliceni, pa samim tim pristupacni drugoj vrsti razumevanja i tumacenja.
U zivkovicevim pricama junaci bivaju darivani putovanjem u buducnost, vracanjem u proslost, pa cak i mogucnoscu menjanja inace nepromenljivog sadrzaja onoga sto se u vremenu vec odigralo, dok su citaoci, s druge strane, navedeni na promisljanje prirode odnosa vremena i price. Vremenske darove cine cetiri pripovedne celine od kojih bismo prve tri, pod naslovima "Astronom", "Paleolingvista" i "Casovnicar", mogli videti kao svojevrsne postmoderne parabole, dok je cetvrta, "Slikarka", sacinjena od komentara u kojima se nudi kljuc za razumevanje kako prethodne tri price, tako i celine romana.
Parabola je jedan od najstarijih pripovednih zanrova: kratka pripovest o ljudima i njihovim iskustvima, iz cijeg sadrzaja uz pomoc odgovarajuceg kljuca valja iscitati kakvu dublju i skriveniju poruku. Iluzionizam, fantastika i zagonetnost smisla, kojima se odlikuju prve tri price, svojstveni su i biblijskim parabolama, pripovednom obliku u kojem se Hrist najcesce izrazava u jevandjeljima. Na putu od novozavetnih do zivkovicevih parabola nailazimo na putokaze u vidu biblijskih imena (astronom je Lazar, naucnica koja izucava paleolingvistiku je Eva, casovnicar je Josif, a njegova verenica -- Marija, slikarka je Magdalena), ali i ikonografije (na poslednjem platnu dusevno obolele slikarke razabire se varijacija raspeca).
U prvoj prici, astronomu-jeretiku biva omoguceno da se u buducnosti uveri u vrednost sopstvenih otkrica, te da na pitanje koje mu postavlja Inkvizicija -- da li se odrice svoje jeresi? -- odgovori znajuci za dalji razvoj nauke; ali i za relativnost znacaja pojedinacnog ljudskog pregnuca. Citalac ne saznaje da li je astronomov jednoslozni odgovor bio "da" ili "ne". Naucnici koja je ceo zivot posvetila dosezanju neproverljivih i krajnje nepouzdanih znanja iz paleolingvistike, i koja tavori u podrumu nekog univerzitetskog zdanja mucena sumnjom i ponizenjima neosvedocenog uspeha, pa cak i osvedocenog neuspeha, omoguceno je da se prebaci u praistorijsko doba i proveri svoje zakljucke, ali joj je uskracena telesnost, bas kao I povratak u stanje iz kojeg je posla na put kroz vreme. Junaku trece price, casovnicaru Josifu, pruzena je prilika da u jednoj "racvi vremena" izmeni tok dogadjaja i spase svoju verenicu od smrti koja se vec jednom odigrala, ali da zajednicki zivot nastavi sa svescu da je u drugom, neizmenjenom, vremenskom toku ishod bio drugaciji. Lik koji to sve omogucava svojom pojavom podseca na Necastivog, sa kojim ga i junaci i citaoci, premda uz brojne sumnje i nedoumice, i poistovecuju.
Intenzitet iluzije, napetost i zagonetnost prve tri price, u cetvrtoj, medjutim, zamenjuje rasprsivanje iluzije i poeticka samosvest pripovednog teksta, artikulisana u izjavama toboz umobolne slikarke. Otkriva se da je tajanstveni posetilac koji raspolaze vremenskim darovima -- pisac. Brojne neodredjenosti koje su ostavljene u tekstu postaju razumljive tek iz perspektive zavrsetka romana, premda je i verodostojnost slikarkinih izjava do krajnosti relativizovana -- ona prebiva u bolnici za dusevno obolele i nije sasvim jasno da li njene izjave valja shvatiti kao lucidnost ili kao ludilo, ili, mozebiti, kao lucidno ludilo. Buduci I sama plod imaginacije tog istog pisca, svesna da je tek jedna pigmalionska tvorevina, ali privilegovana utoliko sto joj je pisac otkrio i trenutak njene smrti, ona tvrdi da pisac ne samo sto oblikuje, preoblikuje, daruje i cuva vreme, vec i ispasta, iskupljujuci tako grehe svoje umetnosti. Samo je njoj dato da uoci tu patnju i da je naslika, na raspecu ciji krst cine cetiri kazaljke sata.
Vremenski darovi Zorana zivkovica odlikuju se prividnom jednostavnoscu iza koje se otkriva slozenost, slojevitost I viseznacnost, kako u ravni kompozicije, tako i u ravni proishodeceg smisla. Pominjanje parabola moze zazvucati anahronicno, ali ne i ako se setimo da se o pojedinim Kafkinim pricama govori kao o parabolama, iz kojih se umesto jasne pouke iscitava upravo paradoks. Daleko smo, medjutim, ovde od antiparabole beketovskog ili joneskovskog tipa, iza koje se ne krije ni pouka ni paradoks, vec apsurd. zanrovska neodredjenost i sloboda u zanrovskim klasifikacijama, svojstvene postmodernoj knjizevnosti i nauci o knjizevnosti, cini se, sasvim omogucavaju ovakvo odredjenje zivkovicevih pripovesti.
Iza primarne "poruke", koju uz slikarkina osvetljenja s kraja romana iscitavamo, da u svetu kakav poznajemo, samo pripovedac moze raspolagati vremenom bez ikakvih ogranicenja, da samo on moze s vremenom ciniti sta mu je volja, i tako svoje junake dovoditi u inace nezamislive zivotne situacije, stoje brojne nerazresene protivrecnsoti kao izazovi za citanje I tumacenje. Iza vremenskih darova junacima, stoje enigmaticni darovi citaocu: stara pitanja o predodredjenosti i pitanja o slobodi volje; pitanja o unutrasnjem viseglasju licnosti koja u sebi istovremeno sadrzi ocaranost deteta, vernicko pristajanje na nemoguce i naucnicku podozrivost; problemi slobode misljenja, u sadasnjosti i o sadasnjosti, o buducnosti ili o proslosti, vec zavisno od epohe i mesta; pitanja o fizickoj i psihickoj nemogucnosti uzmaka od proslosti; pitanja o prirodi istorijske spoznaje. Tu su i nagovestaji fenomena poput "efekta leptira", kojima su posvecena izucavanja u okviru savremene teorijske fizike.
Posebno bi valjalo obratiti paznju na igru svetlosti i tame, bas kao i na govor boja i oblika, koji s jedne strane osvetljavaju glavnu temu i naglasavaju odnos lika pripovedaca sa likovima cije sudbine bivaju oblikovane njegovim pripovedanjem, a sa druge strane doprinose viseznacnosti i suptilno ukazuju na pojedinosti u racvanju smisla zivkovicevog teksta.
Dok su dijalozi najcesce ispunjeni domisljanjima i nastojanjima da se spekulativnim i logickim putem izvedu odgovarajuci zakljucci, oblikvanje prizora postize se posredstvom svesti junaka uoblicene u slobodan indirektni govor sa lirskim kvalitetima. Prizori bivaju percipirani svim culima junaka i nude se svim culima citaoca, sto je narocito uspesno izvedeno u prici "Paleolingvista", u kojoj junakinja dozivljava praistorijsku prirodu, njene mirise, boje i vazdusna kretanja, i, premda je sama lisena telesnosti, citaocu prenosi svaku i najmanju draz iz sopstvene okoline.
Moglo bi se primetiti kako je lik tajanstvenog posetioca, za koga se na kraju ispostavlja da je sam pripovedac, mogao biti vecma individualizovan, poput drugih junaka, ali bi se onda verovatno izgubio efekat jednostavnosti parabole, i alegorijski jasne, premda protivrecne, mesavine dobra i zla, demijurskog raspolaganja dobrom i zlom u stvorenom svetu.
Viseznacnost i slojevitost kojima je obogacen inace jednostavan pripovedni model sto se razabire u osnovi zivkovicevog romana cine Vremenske darove knjigom koja predstavlja delotvoran izazov za brojna, mozda i protivrecna citanja i tumacenja.
Zorica Becanovic-Nikolic