08.08.05
Neobjavljena drama Nadežde Petrović
Dušan Ivanić
U izdanju Biblioteke grada Beograda objavljena je (do sada poznata samo u najužim krugovima) drama "Vojvoda Micko Porečanin",najistaknutijeg predstavnika moderne u srpskom slikarstvu Nadežde Petrović
Drama "Vojvoda Micko Porečanin" je nastala 1903. kada je Nadežda sa Kolom srpskih sestara putovala u Makedoniju noseći donacije srpskim vojnicima. Pronađena je u legatu slikarke i njenog biografa Katarine Ambrozić, a tematski se uklapa u skoro potisnutu literaturu o komitskim borbama u Makedoniji.
Zahvaljujući izgrađenom maniru i bogatom iskustvu u pripremanju sličnih rukopisa za štampu, prof. dr Dušanu Ivaniću, redovnom profesoru na Filološkom fakultetu u Beogradu (srpska književnost 18. i 19. veka, drugi deo), ukazano je poverenje da priredi i ovo izdanje.
- Pojavio sam se kao priređivač jer sam dosta godina u životu "potrošio" na čitanje tuđih rukopisa i pripremanje za štampu. Pripremio sam "Sabrane pesme" Branka Radičevića, "Serbijanku" Sime Milutinovića Sarajlije, sabrana dela Đure Jakšića, prepisku Laze Kostića na materijalu koji je u svojoj zaostavštini ostavio Mladen Leskovac, "Seobe" Miloša Crnjanskog. Dakle, verovalo se da sam izgradio neki manir u priređivanju rukopisa za štampu - rekao je za Glas profesor Dušan Ivanić.
lKako izgleda priređivanje rukopisa "Vojvoda Micko Porečanin"?
- To nije neka velika atrakcija! Ovaj rukopis je bio dvostruk. Jedan deo je autograf Nadežde Petrović, a drugi je prepis. Nije jasno da li je prepis nastao prepisivanjem sa rukopisa Nadežde Petrović ili njenim diktiranjem. Moj je utisak da je nastao prepisivanjem sa rukopisa. Ovde je bilo malo precrtavanja, a kod priređivanja rukopisa najsloženije je kada imate više slojeva na jednoj stranici - više precrtavanja i popravljanja. Treba raščitati sve te slojeve i, po mogućstvu, datirati rukopis. Najvažnije je ipak ispitati autentičnost. Da li rukopis doista potiče, u ovom slučaju, od Nadežde Petrović, ili je to neka fama. Autentičnost se najlakše utvrđuje tako što se uzme nešto za šta se pouzdano zna da je napisala Nadežda Petrović. Pritom, dobro je naći još neke argumente i ne oslanjati se samo na "oko".
Kome je pre objavljivanja drama bila poznata?
- Nadeždinoj porodici i njenom biografu Katarini Ambrozić, koja je imala uvid u njene rukopise. Sudbina rukopisa je tom okolnošću izazvana, što nije objavljen ni za njenoga života niti su oni koji su njenu zaostavštinu nasledili ili njome raspolagali smatrali da ga treba objaviti. Verovatno su držali da umetnički nije naročito vredan, a i tematski okviri komada su bili rizični za političke okolnosti u kojima su ti ljudi živeli. U vreme SFRJ taj je rukopis mogao da izazove određene vrste nacionalnih nesporazuma u tumačenju novije istorije makedonskog i srpskog naroda koja je prethodila Prvom svetskom ratu i balkanskim ratovima.
Zašto Katarina Ambrozić nije inicirala objavljivanje drame?
- U monografiji o Nadeždi Petrović Katarina je objasnila da rukopis nije dostigao veću umetničku vrednost. Pored ovog rukopisa, u zaostavštini Nadežde Petrović bio je i jedan putopis iz krajeva koje je posetila, dakle iz Porečke doline u Makedoniji. Nisam siguran da li je ovaj rukopis sačuvan, a bilo bi jako zanimljivo videti te neposredne zapise jer ovo je neka vrsta igre između fikcije i fakcije, a putopisi su verovatno beležili ono što je Nadežda videla i čula, što je saznala na tom putu. Putopis bi mogao biti, s obzirom na dokumentarnu vrednost, vrlo izazovan.
Da li delite mišljenje Katarine Ambrozić da se radi o umetnički slabom tekstu?
- U to je uvek teško ulaziti. Mislim da tekst treba objaviti i prepustiti ga stručnoj javnosti, kojoj i sam pripadam. Tekst je važan kao svedočanstvo o jednoj izuzetnoj ličnosti, naporu da se u dramskom tekstu uobliči viđenje istorije, konkretnih okolnosti i ljudi. Tema u koju je ušla Nadežda Petrović jedna je od velikih tema srpske, makedonske, bugarske, pa i albanske literature. To je vreme komitskih borbi i predvečerja Turske carevine na Balkanskom poluostrvu. Uvod u balkanske ratove i oslobođenje Balkana od Turaka.
Umetnička vrednost postoji u onome području u kome umetnik pronalazi jednu drugu viziju sveta od one koja se nudi u zvaničnim dokumentima, faktima, istoriografskim istraživanjima. Zanimljivo je da u ovoj drami nisu glavni junaci konkretne istorijske ličnosti nego sirota žena, koja je ostala bez muža, kojoj su oteli decu i prisilili je na brak sa nekim koga ne voli. Problem je kako se istorija očituje u pojedinačnim sudbinama "maloga" čovjeka, koji strada, a nije ni učesnik te istorije već njena žrtva. U tom smislu, drama je indikativna za jedno rešenje, koje je vrlo često u istorijskim dramama, da glavni junaci nisu istorijske ličnosti nego čovjek svakodnevice, koji upada u "klješta" istorije i bude samleven.
Koje su stilske osobenosti Nadežde Petrović?
- Ne može se govoriti o nekoj izuzetnoj stilskoj inovativnosti. Kod nje se osećaju retorika i stil, koji su dobrim delom vezani za našu istorijsku dramu i tragediju. Oseća se retorika Đure Jakšića, motivi koji podsećaju na "Gorski vijenac"-zazivi slobode, zaklinjanja, obećanja, zaricanja. Možda se u nekim scenama oseća malo slikarskoga daha, naročito tamo gde više pažnje posvećuje pejzažu i bojama. Nekih originalnijih crta nema. Dramu je u određenom periodu diskvalifikovalo iz javnosti to što se završava kao neka vrsta alegorijske slike, u kojoj se junakinja spasava prebegavši u Srbiju.
Završna scena je kako se stanovnici različitih slovenskih pokrajina poklanjaju kruni Karađorđevića. Drama je s jedne strane napisana kao priča o otporu Turskoj carevini, a s druge kao vizija srpskoga ujedinjenja pod krunom Karađorđevića. Nadežda Petrović je bila veliki zagovornik i propagator jugoslovenstva. Danas na to gledamo drugačije. Ono što je u jednom momentu bila utopija danas je za nas anti utopija.
Katarina Vuković
20.04.05 Večernje novosti
Drama velike slikarke
Vojvoda Micko Porečanin, Petrović Nadežda
DO sada poznata samo u najužim krugovima, drama “Vojvoda Micko Porečanin” slikarke Nadežde Petrović, nakon sto godina od nastanka, objavljena je u izdanju Biblioteke grada Beograda.
Drama je pronađena u legatu slikarke i njenog biografa Katarine Ambrozić. Nastala je pred kraj turske vlasti u Makedoniji, oko 1903. godine, kao posledica snažne impresije, kada je Nadežda sa Kolom srpskih sestara putovala po Makedoniji, noseći donacije i pružajući pomoć srpskim vojnicima. Slikarka se na tom putu razbolela i ostala u Makedoniji na lečenju oko dva meseca, kada je drama i napisana.
- Vojvoda Micko Porečanin je vođa ustanka protiv Turaka i čuvena istorijska ličnost, pa nije slučajno izabran kao nosilac drame. Poznati su detalji njegove tragične sudbine. Proveo je 20 godina u zatvoru u Bitolju, odakle je oslobođen posredstvom srpske diplomatije. Ubijen je u jednoj zasedi na putu ka svom selu. NJegova porodica je takođe ubijena sa još oko 200 meštana, prilikom jednog bugarskog upada u selo. Saosećanje prema patnjama srpskog i makedonskog naroda, naterala je slikarku da se posveti književnom radu, možda u nemogućnosti da slikama izrazi svoja osećanja - rekao je na jučerašnjoj konferenciji za štampu profesor dr Dušan Ivanić.Ova dramska priča obrađuje istoriju srpskog naroda preko pojedinačnih sudbina malih ljudi. Uklapa se u skoro potisnutu literaturu o komitskim borbama u Makedoniji. S jedne strane pripoveda o brojnim zločinima i stradanju Makedonaca pod Turcima, a sa druge o pijemontskoj ulozi Srbije početkom 20. veka. Centralna tema priče posvećena je ženi, njenoj sudbini i stradanju za vreme surovih borbi. Govori o ženi koja je oteta i primorana na supružinstvo sa jednim arnautom. Drama podseća na starije dramske priče, za razliku od kojih ima srećan završetak, objašnjava Ivanić i dodaje:
- Poznato je da je slikarka pisala umetničke kritike i putopise, a ovo je za sada jedina pronađena drama, čiji je najveći značaj u razotkrivanju umetničke ličnosti srpske slikarke.
K. G.
