Udruženje ljubitelja knjige i pite ljuskuše

15.07.09 B92

U naše vrlo užurbano i nestrpljivo doba, ne možemo ne uvideti krajnje neromantičnu činjenicu da se mnoge za život suštinske stvari biraju i kupuju na jedan pojednostavljen, da ne kažemo industrijalizovan način.

Baš kao što neće imati vremena da uživaju u čaroliji izbora tkanine, odlazaka u volšebnu radionicu krojača, sitnih mađioničarskih trikova poput „štepa ovde“ i „faltice onde“, već će biti primorani da se obrate katalogu, isto tako današnji čovek ili žena tek retko mogu sebi priuštiti luksuz jednog ličnijeg izbora i u svemu drugome. „Kupovanje lepote na neviđeno“ izvesno je jedna od brojnih neromantičnih karakteristika naših dana. Iz iskustva znamo da se i knjiga sve češće bira na osnovu naslova i kratkog opisa, na osnovu priložene „deklaracije“. A ponekad je takvu deklaraciju veoma teško uobličiti. Koliko procenata pamuka ili vune ima jedna knjiga? Kakvi su njeni štepovi, i čijoj će figuri odgovarati njen kroj?

Pred sobom ovom prilikom imamo upravo jednu takvu knjigu, knjigu čijem opisu valja pristupiti oprezno. Pre svega, tu je njen naslov. Šta je pita ljuskuša? Čitalac pravilno pretpostavlja da će se to razjasniti u samoj knjizi. Ljubitelji knjige? Koliko god jednostavno i poznato zvučao ovaj izraz, verovatno će mnogog čitaoca navesti da se zapita: „Da li sam ja pravi ljubitelj knjige? Šta zapravo nekome uopšte daje pravo da sebe nazove ljubiteljem knjige? Da li je ljubitelj knjige onaj ko čita mnogo, ili onaj ko čita probrano, ili postoji i nešto treće?“ Ovde je reč upravo o nečem trećem.

Udruženje ljubitelja knjiga i pite ljuskuše jeste knjiga o knjigama, o snazi knjiga; roman koji otkriva da čoveku pisana reč može biti isto što i hleb, pa i više.

Kada je daleke 1976. godine Meri En Šafer odlučila da u životu napiše „jednu knjigu, ali knjigu koja će biti dostojna objavljivanja“, ona je već samom tom rečenicom započela svoju apoteozu knjige, koja će konačno sazreti trideset i dve godine potom, u vidu knjige više nego dostojne objavljivanja.

No da bi se Udruženje ljubitelja knjiga i pite ljuskuše shvatilo do kraja, moramo pre svega znati da je Meri En Šafer čitav svoj život provela s knjigama; tačnije bi čak bilo reći: da je živela za knjige. Kao bibliotekar, lektor i knjižar, kao vrstan poznavalac svetske književnosti, Meri En Šafer knjigu jednosavno nije ni mogla da posmatra drugačije nego kao svetinju, kao duhovni i duševni hleb. Iako joj je, zbog teške bolesti, pred kraj u pisanju pomogla sestričina – Eni Barouz, čija je „specijalnost“ dečja književnost – priznanje za ovu knjigu ipak pripada Meri.

Meri En Šafer je preminula 2008, uoči samog izlaska knjige iz štampe. Ne znamo je li bila svesna da je sebi izgradila spomenik trajne vrednosti, od kamena koji ne može da izjede nijedno užurbano i industrijalizovano vreme.

I sada, kad smo donekle razjasnili naslov, dolazimo do onog težeg dela – do deklaracije, do opisa samog romana. Reč „hit“ zna da zvuči veoma izlizano; a opet, ne možemo poreći da je širom sveta postala upravo hit. Već je teško izbrojati na koliko je jezika prevedena, koliko je izvanrednih kritika dobila, a svuda je karakteriše ogromna prodavanost. Ali ostavimo na trenutak po strani statistike, jer takve iste ili slične mogu se navesti i kod nekih drugih knjiga, gde su ponekad i proizvod marketinga. Ako iole zavirimo na Internet, videćemo spontano nastale forume posvećene ovoj knjizi, udruženja koja su se formirala zahvaljujući njoj i koja slave knjigu kao takvu, da priloga o njoj ima na YouTubeu, a kad pročitamo ono što sami čitaoci pišu o njoj, shvatićemo da je posredi jedan od onih retkih, dragocenih slučajeva kada umetničko delo samo osvoji svet.

Upravo zato reč „hit“ ne opisuje ovaj roman ni izbliza u dovoljnoj meri. „Knjiga dostojna objavljivanja“ nešto je bliži opis. Možda bi najtačnija deklaracija glasila: „Knjiga sa sto procenata lepote“.

Udruženje ljubitelja knjiga i pite ljuskuše često porede s jednim drugim romanom koji je takođe spontano osvojio svet, a to je Kradljivica knjiga (koju je kod nas takođe objavila Laguna). Ne samo zato što obe govore o Drugom svetskom ratu, i ne samo zato što su obe esencija humanosti. Oba ova romana su ono što se naziva „emocionalnim rolerkosterom“, a u slučaju Udruženja ta odlika je možda još izraženija.

S neverovatnom merom, izbrušeno, vrhunski vešto, spisateljica smenjuje pasaže urnebesnog humora s pasažima najdublje tuge – bez imalo površnosti, bez imalo patetike. Kada se uzme u obzir da je odabrala jednu od najtežih književnih formi, a to je epistolarna forma – roman u pismima – samo možemo još više da se divimo njenom umeću, ne potcenjujući pri tom, naravno, udeo koji je imala njena sestričina-saradnica.

Samo krajnje talentovan pisac (setimo se Dostojevskog i Jadnih ljudi, ili Venijamina Kaverina i Pred ogledalom, ili Šaloma Alejhema i Marijenbada) može da barata pismima a da ne napiše nijednu suvišnu, nijednu neprirodnu rečenicu. Samo krajnje inteligentan pisac ume da sabere humor, tragediju, zamršenu ljubavnu priču, komičan i istovremeno dirljiv detektivski zaplet u jedan roman a da taj roman ne bude jeftin. I samo krajnje human pisac umeće da dâ tom romanu radostan kraj a da taj kraj ne bude zašećeren.

Udruženje jeste roman koji izaziva suze, smeh i vrtoglavicu. Ali pre svega, više od svega, to je savremena klasika. Prava, kristalno čista knjiga od prve do poslednje stranice.

Pomenuli smo da je ovo knjiga koja govori o Drugom svetskom ratu. Preciznije bi bilo reći da ona govori o iskustvima iz Drugog svetskog rata (jer se njena radnja dešava neposredno po njegovom okončanju), ali u jednoj univerzalnoj ravni, koja može biti primenjena bilo kad i bilo gde. Kao što nije lako napisati roman u pismima, isto tako nimalo nije lako napisati univerzalan roman o ratu, a pogotovu kada shvatimo da je ovde reč o jednom specifičnom viđenju rata, jednom posebnom uglu iz kog je taj rat sagledan i doživljen.

Neka nam bude dopušteno ovo ne baš veselo poređenje: iz veoma sličnog ugla imali smo, mnogi među nama, i sami prilike da doživimo rat na našim prostorima. Jer ovo nije priča o frontu, o tenkovima i mecima, o junačnim borcima. Ovo je priča o preživljavanju, i onim drugim junacima, istinskim junacima i pobednicima svakog rata: ljudima koji su uspeli da ostanu ljudi.

Kako Meri En Barouz postavlja svoju priču: njena junakinja Džulijet je i sama zaljubljenik u knjige, i pošto je tokom čitavog rata, u bombardovanom Londonu, pisala humorističke kolumne namenjene bodrenju stanovništva, rešava da raskrsti sa svojom „neozbiljnom“ novinarskom karijerom i napiše roman. Dok pokušava da nađe pravu književnu temu („dostojnu objavljivanja“), dobija poziv da jednim člankom učestvuje u pisanju feljtona o knjigama i čitanju. Igrom slučaja, upravo tada joj stiže pisamce sa ostrvceta Gernzija, od člana Udruženja ljubitelja knjiga i pite ljuskuše, čoveka koji je u polovnoj knjizi, delu njenog – i njegovog – najdražeg pisca, našao napisano njeno ime, i koji je moli da mu pomogne da nabavi još neke knjige.

„Nego, čudim se kako je ta knjiga prispela na Gernzi. Možda knjige poseduju neki tajni nagon koji ih dovodi do savršenih čitalaca“, napisaće Džulijet u svom odgovoru. Taknuta saznanjem na kakve sve načine knjige mogu da povežu ljude, ali i zaintrigirana pismom – zašto na Gernziju čitavog rata nije bilo knjiga? Kakvo je to udruženje? Šta je pita ljuskuša? I kakve veze ima pečeno prase sa osnivanjem udruženja? – Džulijet počinje da u svoj život upliće Gernzi, priče njegovih stanovnika, same te ljude. Članak za feljton se rađa, ali i Džulijet postaje deo života Gernzija.

Neprimetno, polako, i ona s njima deli svoje priče, svoja iskustva, svoja razmišljanja. Hoćete li doći na Gernzi? – zapitkuju je oni. Za njih je Džulijet uspostavljanje veze s „velikim svetom“, ali istovremeno i neko ko se prvi zainteresovao za njihove ratne sudbine i razumeo ih. Jer Gernzi je doživeo okupaciju i čitavog rata bio odsečen od matične Engleske; Gernzi nije imao front, svakodnevna bombardovanja, razaranja, ali je zato imao glad, neizvesnost, policijski čas, Nemce i njihove zarobljenike-robove iz istočnih zemalja. U takvom okruženju, jedino što može da održi ljude jesu solidarnost i nada. A u konkretnom slučaju Gernzija, solidarnost i nada su zasnovane na knjizi – knjizi umesto hleba.

Neverovatan podvig Meri En Barouz, između ostalog, jeste i u čudesnoj postavci likova. Nespretni i mucavi Dozi Adams, snažna i nesebična Amelja Mejdžeri, setni ali hrabri Iben Remzi, potresno usamljena a vesela čudakinja Izola Pribi – to su tek neki od brojnih likova koje spisateljica uvodi u knjigu.

Svako svojim osobenim jezikom, skromno, čak s humorom („Sad deluje nemoguće da je neko bio u stanju da pravi viceve (...), i da su svi, uključujući i mene, mogli da im se smeju. Ali smejali smo se. Stara izreka – da je smeh najbolji način da se nepodnošljivo pretvori u podnošljivo – možda je i tačna.“ – kaže u jednom trenutku Džulijet) oni pripovedaju svoje (opet čudesno) različite priče, nesvesni da su heroji svojih pripovesti.

Jedina ličnost koja ne priča svoju priču – ali o kojoj svi pričaju – jeste Elizabet Makena, prava junakinja gernzijskog Udruženja, pokretač i simbol te čudesne istorije o beskrajnom ljudskom kapacitetu za ljubav i požrtvovanje. I kada čitalac konačno sklopi korice ove knjige – jer verujemo da će je pročitati u jednom dahu – shvatiće da ona nema jednog ili dva junaka, već da su njeni junaci svi njeni pripovedači, i da je Džulijet zapravo već – i ne znajući to – napisala svoju knjigu.

Ako se uz opis da je ovo „knjiga o knjigama“ može dodati išta što bi bilo dostojno Udruženja ljubitelja knjiga i pite ljuskuše, onda bi to bile reči: „priča o neuništivosti ljudskog duha“. Beskrajno vesela, tužna, šaljiva, tragična, brza, vrtoglava, suluda, ona doslovno nosi čitaoca. Ali nosi ga ka jednom dubljem saznanju – saznanju kakvu sve moć ima pisana reč.

Ovaj nas roman povezuje sa bezbroj Gernzija, sa bezbroj drugih ljubitelja knjige s raznih kontinenata, i nagoni nas da se i sami osetimo kao deo jednog gigantskog Udruženja koje ne zna za jezike, narode, rase. On govori svim jezicima, ili možda pre jednim jezikom koji svako razume: jezikom humora, lične tuge, ljubavi i lepote.

Dubravka Srećković Divković