Ti divni sanjari

09.12.11 Dnevnik - Novine i časopisi

Šta je ustvari kanadski film? Odgovor je kratak: sve ono što holivudski film nije. To znači – jeftin, inovativan, odvažan, artistički usmeren... Drugo ime za kanadski film je Underground Cinema, čija je deviza: Dole sa holivudskim mejnstrimom i studio sistemom!,
kaže bez uvijanja, bez pardona, na prvim stranicama svoje nove knjige „Ti divni sanjari“ (Stubovi kulture, 2011) Bojan Ž. Bosiljčić, publicista, novinar i filmski kritičar. Izrečeno, on odmah potkrepljuje opaskom da su kanadski autori svojevrsni filmski revolucionari bez sinematičkog imuniteta, skloni „gerilskom“ pravljenju filmova, dok su njihova dela često klasifikovana kao kultni filmovi ili „midnigh movies“...
Dakle, ti divni sanjari, filmski su autori jedne zanimljive kinematografije, ne manje zanimljive zemlje , smeštene „malo“ severnije od Holivuda. A Bosiljčić je svoju knjigu, mada deklarisanu kao „inventar“ tridecenijske dodele Genija, iliti kanadskih filmskih Oskara (ona to formalno i jeste), i zamislio i realizovao kao malu istoriju filma države u kojoj već duže živi. Drugim rečima, svoje eruditsko poznavanje filma uopšte, a sada posebno kanadskog, i to iz prve ruke, pretočio je u detaljan, ako hoćete i uzbudljiv vodič kroz kanadski savremeni film, kakav verovatno ni sami Kanađani još nemaju.
Ono što je danas retko, a krasi Bosiljčićev lucidan stil pisanja, jesu skladno udruženi reporterski nerv, dar zapažanja i analitičko kritički aparat sa jasnim ličnim stavom. I može li se poželeti nešto više od vodiča na pomalo egzotično filmsko putovanje u daleke predele, ispostavlja se, zahvaljujući pokretnim slikama, često nam i vrlo bliske.
Tako, opisujući svoju usvojenu domovinu, u kojoj žive ljudi poreklom iz 223 različite etničke zajdnice, u koju se useljava oko 250.000 imigranata godišnje, Bosiljčić, između ostalog, primećuje da se pobede italijanske, španske i grčke reprezentacije na Svetskom kupu ili Evropskom prvenstvu u fudbalu mnogo bučnije proslavljaju na ulicama kanadskih gradova nego dvostruki trijumfi kanadske hokejaške muške i ženske ekipe na Olimpijskim igrama. Kako se to, kao i odnosi između anglofonske Kanade i frankofonskog Kvebeka, reflektuje i prelama kroz kulturu i film priča je koja teče kroz ovu nikada dosadnu knjigu, istovremeno filmopis i filmoplov, koji nas podseća na brojne značajne filmske naslove i autore, kao što nam otkriva i one manje poznate, a vredne pažnje.
- Moju usvojenu domovinu najviše sam prepoznao u delima Atoma Egojana, Brusa Mekdonalda, Denija Arkana, Žana Kloda – Lozona, Dona Mekelera i Garija Barnsa – kaže Bosiljčić, konstatujući da „Kanada sa njenim ljudima i ćudima `stanuje` u njihovim filmovima!“
Čitajući Bosiljčićeve „Te divne sanjare“ svako, od običnog radoznalog čitaoca, preko filmofila do okorelog profesionalca može pronaći korisne i zanimljive fakte ili stavove o širokom spektru filmskih, mada ne i samo filmskih tema. Od toga kakav je odnos domaće publike prema domaćem filmu (kao i u mnogim zemljama sveta domaći je u senci američkog komercijalnog filma), kako se u Kanadi finansirauju filmovi, koje su tematske preokupacije autora i koliko one proizilaze iz „zakopčanog“ mentaliteta i osećaja izolovanosti, pa i fizičkog pritiska teških klimatskih uslova, do toga, kako funkcioniše kanadska Akademija za film i TV ( 28 godina na njenom čelu je bila Marija Topalović) i sa kakvim su se sve nevoljama i okolnostima borili i bore se, takođe, neki divni entuzijasti u misiji promocije kanadskog filma.
Posebno zaimljivim i vrednim ovo filmsko štivo čine lapidarni prikazi i kritike brojnih filmova koji su ne samo zbog toga što su bili konkurenti ili slavodobitnici nagrade Genije, kompetentno ocenjeni i otrgnuti od zaborava. Po pravilu, ove kritike i ocene se u poglavljima knjige pomaljaju uvek iz nekog šireg konteksta, o kojem Bosiljčić kao autor vodi puno računa, svedočeći nam da sem što film voli, duboko ga i doživljava kao deo života i svega što život čini i nosi.

V. Crnjanski