Rozenino svedočenje o sebi
(pacijentkinja, Okružna duševna bolnica Roskomon, 1957– )
Moj otac je govorio da sa svakim rođenjem svet iznova počinje. Zaboravio je da kaže da se sa svakom smrću završava. Možda je mislio da je suvišno bilo šta dodati budući da je najveći deo života proveo radeći na groblju.
Rođena sam u hladnom gradu od koga su se čak i planine držale na odstojanju. Kao ni ja, ni one nisu bile sigurne šta ta tamna mrlja zapravo predstavlja.
Kroz grad je proticala crna reka nemilosrdna prema smrtnicima, ali ne i prema labudovima koji su se u jatima okupljali, pa čak i plovili po njoj i neustrašivo zaranjali u nabujalu vodu.
Reka je, takođe, nosila đubre ka moru, spirala s obala komadiće nečega što je nekada pripadalo ljudima, kao i tela, mada retko, i, oh, sirote bebe kojih su se stideli, prekobrojnu decu. Brza i duboka reka dobro čuva tajnu.
Govorim o gradu Slajgu.
Slajgo me je stvorio i uništio, mada je trebalo mnogo ranije da odustanem, da ne dozvolim da me ljudski gradovi stvaraju i uništavaju, nego da sama vodim računa o sebi. Strahote i bol u mojoj priči desili su se zato što sam bila mlada i verovala da su drugi tvorci moje sreće i nesreće. Nisam znala da zidom od zamišljene cigle i maltera čovek može da se ogradi od strahota i okrutnih, mračnih smicalica vremena koje nas napadaju, i tako sam bude tvorac svog života.
Sada nisam tamo, sad sam u Roskomonu. Ovo čudno zdanje nekada je bila velika bogata kuća, a sad su svuda smeđi zidovi, gvozdeni kreveti i brave na vratima. Sad je to kraljevstvo doktora Grina, čoveka koga ne razumem u potpunosti, mada ga se ne plašim. Ne znam koje je vere, ali mi s onom bradom i ćelavim temenom mnogo liči na svetog Tomu.
Sasvim sam sama. Van ovog mesta nema nikoga ko me zna. Svi moji su pomrli, šačica rodbine koju sam imala, a pretpostavljam, pre svih, i onaj vrapčić od moje majke. A verujem i da su moji progonitelji mahom poumirali budući da sam ja sad stara, veoma stara, možda mi je i sto godina, ne znam, niko ne zna. Ostala sam samo ja, ostatak od žene. Više i ne izgledam kao ljudsko biće već pre kao kostur presvučen kožom, obučen u suknju i bluzu tamnih boja i sako od grubog platna. Sedim ovde u svom sobičku kao slavuj bez pesme, ne, kao miš koji je umro u pukotini ispod toplog ognjišta, pa sad leži kao mumija u piramidi.
Niko ne zna da i ja imam priču. Dogodine, naredne nedelje, ili čak sutra više me neće biti. Biće im dovoljan mali sanduk za mene i uzana raka. Neće biti spomenika iznad moje glave, ali nema veze.
Možda su sva ljudska dela i misli mali i uzani.
Posvuda je tišina. Ruka mi je mirna, a imam i prelepu plavu hemijsku s plavim mastilom koju mi je poklonio moj prijatelj doktor – koji uistinu nije loš čovek, a možda je čak i filozof po prirodi – jer sam izjavila da mi se sviđa njena boja. Imam i tabak hartije koji sam pronašla u kredencu u ostavi s drugim neželjenim stvarima, a tu je i olabavljena daska na podu ispod koje krijem ovo blago. Ispisujem svoj život na neželjenoj, nepotrebnoj hartiji. Uzimam prazan list, mnogo praznih listova, jer toliko žarko želim da nešto ostavim iza sebe, nekakvu krhku i iskrenu povest o sebi i, ako mi Gospod da snage, ispričaću ovu priču, sakriti je ispod daske na podu i potom spokojno otići na počinak pod travu Roskomona.
Moj otac je bio najčistiji čovek u čitavom hrišćanskom svetu, ili barem u Slajgu. U uniformi mi je delovao da je sav umotan u remena i kaiševe, koji, ipak, nisu isprepletani nasumice već su poređani kao pod konac, poput brojeva u knjizi s računima. Bio je grobar i dobio je zaista blistavu uniformu za posao, ili mi je barem tako delovala kad sam bila mala.
U dvorištu je držao bure za kišnicu kojom se prao svakog bogovetnog dana. Majku i mene bi okrenuo licem ka zidu kuhinje, a onda, onako go golcat, stajao na mahovini i lišajevima u dvorištu, bez straha da će ga neko videti, i nemilosrdno se polivao vodom po svakakvom vremenu. Zimi bi stenjao i frktao kao bik.
Trljao bi se karbolnim sapunom, koji bi i mastan pod očistio, sve dok mu telo ne bi sakrilo odelo od sapunice i mehurića, koje mu je dobro pristajalo, a potom bi se nemilosrdno ribao komadom sivog kamena, koji bi po završetku ćušnuo u za to određenu rupu u zidu, odakle je ovaj virio poput nečijeg nosa. Sve sam to posmatrala krajičkom oka hitro okrećući glavu, jer sam bila neposlušna ćerka i nisam umela da se bez pogovora pokorim.
Nijedna tačka u cirkusu ne bi mi pružila veće zadovoljstvo od tog prizora.
Moj otac je bio pevač koji se nije dao ućutkati. Taj je znao sve pesme iz ondašnjih opereta. Voleo je i da čita besede starih, pokojnih propovednika jer, govorio je, prosto može da ih zamisli u trenutku kad su tek izgovorene, neke davno minule nedelje, kad su reči bile nove u ustima propovednika. Njegov otac je bio sveštenik. Moj otac je bio strastven prezbiterijanac, moglo bi se reći i veoma bogobojažljiv čovek, što u Slajgu baš i nije bila omiljena vrlina. Iznad svega je voleo Propovedi Džona Dona, a njegovo istinsko jevanđelje bila je knjiga Religio Medici ser Tomasa Brauna. I dalje imam mali pohabani primerak ove knjige uprkos svim nedaćama i jadima koje sam doživela u životu. Ovde je pored mene, na krevetu, s njegovim imenom unutra, ispisanim crnim mastilom, Džo Klir, i datumom 1888, grad Sautempton, jer je u ranoj mladosti bio mornar i do sedamnaeste godine obišao je svaku luku u hrišćanskim zemljama.
U Sautemptonu je doživeo jedan od ključnih ili glavnih događaja u životu, budući da je tamo upoznao moju majku Sisi, tada sobaricu u mornarskom svratištu u kom je voleo da odseda.
Često nam je pričao neobičnu priču o Sautemptonu, a ja sam je u detinjstvu prihvatila kao jevanđeljsku istinu. Ko će ga znati, možda i jeste bila istinita.
Jednom prilikom kad je došao u luku, nije bilo slobodnih kreveta u njegovoj omiljenoj gostionici, pa je morao da produži vetrovitom terasastom pustarom pored obale. Tako je došao do usamljene kuće s veoma uočljivo istaknutim znakom da ima slobodnih kreveta, ne bi li se nekako primamili gosti.
Ušao je i našao se pred sredovečnom ženom posivelog lica, koja mu je ponudila krevet u podrumu.
Usred noći se probudio jer mu se učinilo da čuje kako neko diše u sobi. Trgao se iz sna i već sasvim budan, kao što obično bude kad se čovek naglo probudi zbog nekog straha, začuo ječanje i osetio da neko leži u krevetu pored njega.
Uzeo je sveću iz kutije s kresivom i upalio je. U sobi nije bilo nikoga, ali je video da su posteljina i dušek ulegnuti, kao da je tu ležao neko krupan. Skočio je iz kreveta i povikao, ali mu niko nije odgovorio. Tada je u stomaku osetio tako snažnu glad kakvu nijedan Irac nije osetio još od vremena one strašne gladi. Pojurio je ka vratima i zaprepašćeno otkrio da su zaključana. Tad se strašno razbesneo. „Pustite me, pustite me!“, povikao je istovremeno prestravljen i uvređen. Kako li se ona stara veštica usuđuje da ga zaključa! Lupao je i treskao sve dok gazdarica nije došla i otključala vrata. Izvinila se rekavši da je verovatno nehotice okrenula ključ zbog lopova. On joj je ispričao šta ga je uznemirilo, ali mu se ona samo osmehnula i bez reči se popela nazad u svoju sobu. Dok je stajala pored njega, učinilo mu se da se od žene širi čudan miris lišća, šikare i rastinja, kao da je puzala po šumskom tlu. Potom je sve utihnulo, a on je ugasio sveću i pokušao da zaspi.
Malo kasnije desilo se opet isto. Opet je skočio, upalio sveću i prišao vratima, koja su opet bila zaključana! I opet ona strašna glad u stomaku. Iz nekog razloga nije hteo da pozove gazdaricu, možda zato što je bila veoma čudna, pa je proveo noć na neudobnoj stolici sav obliven znojem. U cik zore se probudio, obukao i prišao vratima. Bila su otključana. Uzeo je svoje torbe i popeo se u kuću. Tek tad je primetio koliko je kuća oronula, što je prethodne večeri tama tako ljubazno prikrila. Uzalud je dozivao gazdaricu, a pošto je brod trebalo da mu uskoro isplovi, morao je da ode, pa joj je ostavio nekoliko šilinga na stolu.
Na ulici se osvrnuo i krajnje uznemireno primetio da su mnoga stakla na prozorima polomljena, a na uleglom krovu nedostaje mnogo crepova.
Ušao je u radnju na uglu da popriča s nekim i tako se malo pribere. Pitao prodavca za kuću. Ona kuća je, odgovorio mu je čovek, zatvorena pre nekoliko godina i otad tu niko ne živi. Nesumnjivo bi bila srušena da nije deo priobalne terase. Niste tu mogli prespavati, rekao mu je. U kući niko ne živi niti iko pomišlja da je kupi jer je u njoj žena ubila muža tako što ga je zaključala u podrum i pustila ga da umre od gladi. Žena je potom osuđena za ubistvo i obešena.
Otac je majci i meni pripovedao ovu priču s takvom strašću kao da ponovo sve proživljava. Sablasna kuća, žena sivog lica i duh koji ječi bili su za njega stvarni kao da ih upravo sada gleda.
„Dobro je što je bilo mesta kod nas kad si sledeći put došao u luku, zar ne, Džo?“, govorila je majka što je ravnodušnije mogla.
„Tako mi svega, tako mi svega, jeste“, dodavao je otac.
Jedna ljudska pričica, mornarska priča koja je nekako u sebe uplela i majčinu neuporedivu lepotu i ogromnu privlačnost koju je on prema njoj osećao tada, i zauvek.
Jer majka je bila od onih crnokosih, tamnoputih španskih lepotica s očima zelenim poput američkih smaragda, kojima nijedan muškarac ne može da odoli.
Otac se oženio njome i doveo je u Slajgo, gde je otad živela, ona koja nije odrasla u toj tami, već u njoj uzalud blistala, kao novčić izgubljen u blatu. Lepšu devojku žitelji Slajga nisu videli. Put joj je bila mekana kao paperje, a bujne grudi obećavale su uživanje kao tek ispečen hleb.
Najveća radost u detinjstvu bile su mi šetnje s majkom ulicama Slajga u sumrak. Volela je da pođe ocu u susret i čeka ga da se vrati s groblja. Tek mnogo godina kasnije, kad sam porasla, shvatila sam da mu je kretala u susret gonjena izvesnom zebnjom, kao da nije verovala da će ga vreme i uobičajeni sled stvari dovesti kući. Zaista verujem da je ispod onog oreola lepote majka na neki neobičan način patila.
Otac je bio nadzornik groblja, kao što sam već rekla, i imao je plavu uniformu i kapu s vrhom crnim kao perje kôsa.
Bilo je to u vreme Velikog rata i grad je vrveo od vojnika, kao da je bojno polje u samom Slajgu, iako, naravno, nije bilo. Bili su to samo vojnici na odsustvu, ali su me veoma podsećali na oca zbog uniformi, pa bi mi se, dok smo majka i ja hodale, svako čas učinilo da ga vidim. Obe smo željno iščekivale da ga ugledamo. Moja sreća je bila potpuna tek kad bi se najzad ispostavilo da je jedna u tom mnoštvu uniformi zaista njegova, kad bih ga ugledala kako žuri kući s groblja u tmurnom zimskom sutonu. A kad bi me ugledao, počeo bi da se igra sa mnom i ludira se kao dete. Privlačio je zbog toga mnoge ljubopitljive poglede jer takvo ponašanje nije išlo uz njegov dostojanstveni položaj nadzornika pokojnih stanovnika Slajga. Ali imao je on onu retku osobinu da se opusti u društvu deteta i da se glupira i šegači, u smiraj dana, na svetlosti koja je sve više gasnula.
Bio je čuvar grobova, ali i običan čovek, a s onom šiljatom kapom i plavom uniformom umeo je da dostojanstveno odvede posetioca do groba rođaka ili prijatelja. Ali kad bi se opet našao sam u svojoj kućici na groblju, svom malom hramu od betona, divno bi zapevao Sanjah da živim u mermernom zamku iz Boemke, jedne od njemu omiljenih opereta.
Kad je imao slobodan dan, seo bi na mečlesov motor i jurio krivudavim irskim drumovima. Očevo uspešno udvaranje majci zaista je bio ključni događaj njegovog života, ali mu je jedan drugi vazda bio izvor lepih uspomena i radosti. Naime, jedne uistinu srećne godine, negde oko mog rođenja, otac je na svom dragom motoru učestvovao u kratkoj trci na ostrvu Men, a da pri tom ne samo da nije nastradao nego je i završio trku na dostojanstvenom mestu, negde u sredini. Uverena sam da mu je sećanje na to pružalo utehu dok je sedeo u svom betonskom hramu okružen uspavanim dušama i sumornom, dugom irskom zimom.
Očeva druga „čuvena“ priča, to jest čuvena u našem domu, dogodila mu se u mladalačkim danima kad je još uspevao da ode na skupove motociklista koji su se u ono vreme održavali. Ova zaista neobična priča desila se u Talamoru.
Otac je vozio velikom brzinom, a pred njim se široko brdo spuštalo do oštre krivine gde se put sretao s graničnim zidom, jednim od onih visokih, širokih kamenih zidova sagrađenih za vreme gladi u Irskoj, znate već, beskoristan rad smišljen da bi se radnici uposlili i imali od čega da prežive. U svakom slučaju, motociklista ispred oca jurio je nizbrdo i sve više ubrzavao. Nadomak zida, umesto da zakoči, kao da je još više ubrzao i potom je, u strašnom oblaku dima, uz zveket metala i tresak sličan topovskoj paljbi, svom silinom udario u zid. Škiljeći kroz prljavo staklo naočara, otac je umalo izgubio kontrolu nad motorom, toliko se prepao. Ali onda je video nešto što ni tad ni kasnije nije mogao da objasni – motoristu koji se diže u vazduh, kao na krilima, i prelazi ogromni zid brzo i lagano, poput galeba koji jezdi na vetru. Na trenutak, na trenutak je pomislio da je zaista video kako su neka krila blesnula i otad bi se uvek setio ovog izuzetnog događaja kad god bi u molitveniku čitao o anđelima.
Molim vas, nemojte misliti da se moj otac pretvarao, jer je bio sasvim nesposoban za tako nešto. Tačno je da na selu, pa čak i u gradovima, ljudi vole da pričaju kako su bili svedoci čuda, kao što je moj muž Tom pričao o dvoglavom psu kog je video na putu za Eniskron. Tačno je, takođe, da takve priče dobro pričaju samo oni koji ili umeju da se pretvaraju da u potpunosti veruju u njih, ili oni koji su zaista videli takva čuda. Ali moj otac nije bio vičan lažima i gatkama.
Uspeo je da uspori i zaustavi motor, a potom potrčao kraj zida i pronašao jednu od onih lepih neobičnih kapijica. Gurnuvši zarđala gvozdena vratanca, pohitao je kroz koprive i travu da pronađe svog prijatelja čudotvorca. Ugledao ga je s druge strane zida kako leži u nesvesti, ali bez ijedne ogrebotine, otac se kleo da je to bila živa istina. Nešto kasnije čovek je došao sebi i osmehnuo se mome ocu. Ispostavilo se da je čudesni gospodin Indijac koji prodaje šalove i druge sitnice iz svog kofera duž čitave zapadne obale okeana. Obojica su se čudila Indijčevom neverovatnom izbavljenju o kom je, naravno, čitav Talamor pričao godinama nakon toga. Ako ikad čujete tu priču, onaj koji vam je bude pričao verovatno će je nazvati priča o indijskom anđelu.
Očeva neobična vedrina dolazila do izražaja kad god bi pripovedao o tome. Kao da mu je sam događaj bio nagrada zato što je živ, poklonjena pričica koja mu je toliko godila da mu je i u snu i na javi pružala osećaj počastvovanosti, kao da su takve pričice i događaji činili njegovo lično, oronulo jevanđelje. Da je ikad napisano jevanđelje o životu moga oca – zašto da ne, ionako se kaže da je Gospodu svaki život dragocen – pretpostavljam da bi krila koja je na trenutak ugledao na Indijčevim leđima postala još stvarnija, a nešto što je tek nagovešteno u očevom pripovedanju, u prepričavanju bi postalo čvrsto, bez potrebe da se dokazuje i time uzdignuto još više, do carstva čudesa, kako bi svi redom iz njega crpli utehu.
Očeva vedrina. Dragocen je to dar sam po sebi, za razliku od zebnje koja je moju majku neprekidno ometala u svemu što je radila. Majka svoj život nije pretakala u male legende i nije imala ama baš nijednu priču, mada sam uverena da je tu bilo događaja podjednako dobrih kao očeve pustolovine.
Čudno je to, ali čini mi se da onaj ko nema anegdota koje bi negovao čitavog života i koje bi ga nadživele, ima više izgleda da sasvim padne u zaborav, ne samo istorije nego i članova porodice koji dođu posle njega. Naravno, takva je sudbina mnogih duša kojima se čitav život, ma koliko bio živopisan i divan, na kraju sveo na tužna crna imena na uvelim porodičnim stablima s okrnjenim datumom koji se vuče za imenom i sa znakom pitanja na kraju.
Očeva vedrina ne samo da ga je spasla nego ga je i nadahnula da prepričava svoje doživljaje, a zahvaljujući njoj, sećanje na njega čak i sada živi u meni, kao da se neka strpljivija i prijatnija duša krije unutar moje sirote duše.
Možda je njegova vedrina bila neosnovana. Ali zašto čovek ne bi pokušao da usreći sebe koliko god može u čudnim, dugim hodnicima života? Mislim da ima pravo na to. Uostalom, svet je zaista prelep i da smo bilo koja druga stvorenja, a ne ljudi, možda bismo neprekidno bili srećni u njemu.
Glavnu prostoriju u našoj kućici, koja je ionako bila mala, delili smo s dva glomazna predmeta, od kojih je jedan već pomenuti motocikl koji nije smeo da bude napolju na kiši. Živeo je u našoj dnevnoj sobi tihim životom, moglo bi se reći. Otac je sedeći dokono na stolici mogao da briska hromirane delove motora jelenskom kožom kad god bi poželeo. Drugi predmet koji želim da pomenem jeste mali klavir koji je otac dobio od jednog zahvalnog udovca zato što mu je besplatno iskopao raku za ženu pošto je ožalošćena porodica bila u oskudici. Tako je jedne letnje noći, ubrzo posle sahrane, klavir stigao na kolima koja je vukla mazga, a potom uz osmehe i sramežljive radosne poglede udovca i dvojice sinova unet u kuću i smešten u našu malu dnevnu sobu. Klavir verovatno nikad nije mnogo vredeo, ali je bez obzira na to imao divan zvuk. Došao nam je nov, niko nikad na njemu nije svirao, što se moglo zaključiti po besprekornim, novim dirkama. Sa strane su bili naslikani prizori, ali ne iz Slajga već su to po svemu sudeći bili neki zamišljeni predeli u Italiji ili tako nešto, mada je mogao biti i Slajgo budući da su bile prikazane planine i reke s pastirima i pastiricama koji stoje okruženi strpljivim ovcama. Otac je odrastao u dedinoj parohiji pa je znao da svira na ovom divnom instrumentu, a već sam rekla da je veoma voleo stare operete iz prethodnog veka. Balfa je smatrao genijem. Na klupici za klavirom bilo je mesta i za mene, pa sam zahvaljujući silnoj ljubavi prema ocu, a na sopstvenu veliku radost, ubrzo naučila note i osnovne melodije i potom polako napredovala i usavršila svoje znanje a da mi to nijednog trenutka nije bilo naporno ili teško.
Od tada sam mu svirala često, dok je on stajao nasred male dnevne sobe s jednom rukom nehajno naslonjenom na motor, a drugom u sakou, kao da je kakav irski Napoleon, i skoro savršeno, ili je bar tako meni delovalo, pevao Mermerni zamak ili neki drugi dragulj iz svog repertoara – pesme koje se više ne čuju u Slajgu! Kad sam već kod toga, one kratke pesmice, takozvane napolitanske, nisu naravno ispevane u Napoleonovu slavu, kao što sam tada mislila, već su nastale na ulicama Napulja. Njegov glas mi se ulivao u glavu kao med, zadržavao se tu moćan, zvonak i rasterivao mi sve detinje strahove. Kako mu se glas dizao, dizao se i on, ruke, zulufi, jedno stopalo, koje se njihalo malčice iznad starog tepiha s utkanim slikama pasa, a oči bi mu zasuzile od čudne razdraganosti. Ni Napoleon ga ne bi mogao gledati prezrivo, već isključivo kao čoveka s odista uzvišenim osobinama. U takvim trenucima pokazivao je prelepu boju tona u tihim delovima pesama kakvu do dana današnjeg ni kod koga nisam čula. Mnogi dobri pevači dolazili su u Slajgo kad sam bila devojka i pevali u dvorani dok je kiša pljuštala po krovu, a ja sam nekoliko najpoznatijih čak pratila na klaviru, prekrajala note i akorde zbog njih, što im je možda više odmagalo nego pomagalo. Ali činilo mi se da se ničiji glas nije mogao porediti s očevim glasom, koji je bio pun čudne topline.
Čovek koji uspe da sačuva vedrinu i kad se nesreće sruče na njega, kao što biva s mnogima koji nemaju ničiju naklonost i podršku, zaista je pravi junak.
