Svi na kraju kažu mama

19.01.10

UVEK postoji priča koja za života odvaja jedno ljudsko biće od drugog, jednu priču od druge, ili se to nama samo tako pričinjava, jer je različitost, u suštini, privid nad prividima; tu smo konačno isti, svako ima svoju priču, a sve su one uglavnom slične i svode se na ključna egzistencijalna mesta, koja su neizbežno obeležena tragičnim konotacijama... Ova misao iz jedne od osam kratkih i jedne duže priče, iz knjige “Svi na kraju kažu mama” Ljiljane Đurđić (izdanje “Agore”), karakteristična je za atmosferu i sudbine protagonista ove moderne i zanimljive proze.
U književnost je Ljiljana Đurđić (1946) ušla kao pesnikinja, zbirkama “Svetska gimnastika”, “Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli”, “Preobilje”, posle kojih su sledile zbirke pripovedaka “Kako sam ljubila Franca Kaspara”, “Slike iz prethodnog života”, “Stadijum ogledala”. Objavljivala je i eseje, antologiju savremene srpske ženske priče “Ženski kontinent”, urednica je i jedan od osnivača časopisa “ProFemina”, poznata i kao prevodilac.
* I u ovim kao i u nekim ranijim pričama reč je o sudbinama ljudi koji sa gorčinom prolaze kroz život. Teško se mire sa okolinom, ali i sa samim sobom?
- Umetnost se najčešće ne bavi vedrim stranama života. Čovek je tragično biće samim tim što je njegovo bivstvovanje ograničeno. Pojmiti tu ograničenost i prihvatiti je bez gorčine, ukoliko ste misleći stvor, gotovo da je nemoguće. Neke mogućnosti nudi religija, ponekad i umetnost, ali filozofija, od koje bi se najviše moglo očekivati, nikada ne daje odgovor na to pitanje.
* Postoji li nešto što bi se, uslovno rečeno, moglo nazvati srećnim životom, ili je to pak samo iluzija?
- Ne verujem u “srećne živote”. Mislim da tragično osećanje života postoji i kod najumnijih i kod najjednostavnijih ljudi. Postoji ta upitanost nad smrtnošću svega što postoji, koju ni religija ne može sasvim da razreši. U svakom slučaju, verujućim ljudima je lakše. Moje priče nisu pisane iz te pozicije.
* “Svi na kraju kažu mama” više je nego simbolična rečenica, koja je u naslovu jedne vaše priče a i cele knjige...
- U pitanju je reč “mama”, koju mnogi izgovaraju na samrti, tako se, na neki način, zatvara krug života. Čula sam mnoga svedočenja o tome od različitih ljudi. U suštini to je naslov koji podseća na naslov neke dečje knjige ukoliko ga površno pročitate. Ukoliko ga pažljivo pročitate, osetićete jezu koja iz njega proizlazi. Dete i samrtnik su tako blizu - i jedno i drugo kažu mama. No, ovo ipak nisu horor priče i ja uvek pokušavam da se držim onog Nabokovljevog stava: “Reč, izraz, slika - to je prava svrha književnosti. Ne ideje”.
* Čitaoce će najverovatnije posebno zanimati vaša novela o Isidori Sekulić, umnoj ženi, koja je imala turoban život i često bila na meti beogradske čaršije kao “stara devojka”. Veoma je zanimljiv njen razgovor sa Jovanom Skerlićem...
- Ako se bavite nekom istorijskom ličnošću, morate poznavati činjenice iz njenog života, što ne mora značiti da ih morate strogo slediti.
Moja Isidora je pre fikcija nego biografija. Neki biografski podaci samo su mi dali podstreka da “izmislim” neke moguće situacije. Isidora se nikada nije susrela sa Skerlićem, barem ne direktno, i nije sa njim razgovarala, što opet ne znači da nije o tome sanjala. Ja sam taj san “pročitala” na svoj način i opisala ga.
* Osmislili ste i njen susret i razgovor sa osornim Đilasom. Ima li u tome autentičnosti?
- Ista stvar je i sa Đilasom. Nikada se nisu susreli. Ona je tvrdila da je zbog njega spalila rukopis svoje druge knjige o Njegošu, ja u noveli iznosim sumnju da je taj rukopis ikada postojao i da ga je ona izmislila samo da bi se osvetila Đilasu. Njihov susret je ključni u noveli, jer se susreću dva intelektualca koja su na suprotnim ideološkim stranama. No, opet je u pitanju stil, način na koji je taj susret opisan. Što se osornosti tiče, ona nije bila ništa manje osorna od njega.
* U kojoj meri je izmišljen i Isidorin jedini ljubavni doživljaj, posle koga je živela u celibatu?
- Sam opis čina je, naravno, izmišljen. Da li ga je bilo ili ne, to ne mogu s tačnošću da tvrdim, za novelu to i nije važno. Važan je odnos koji je Isidora imala prema samoj sebi kao fizičkom, a samim tim i seksualnom biću. Sigurno je da njena učenost, bez obzira na spoljašnji izgled, nije bila preterano privlačna pripadnicima muškog pola. Njena odluka, u odnosu na seks, u noveli je jasna: učiniću to što svi rade i jednom zasvagda završiti s tim. Strast, koju je nesumnjivo posedovala, usmerila je na svoj književni rad.
* Od godina kada ste se zdušno zalagali za ravnopravnost “muške” i “ženske” književnosti mnogo toga se promenilo. Šta nam je doneo veliki talas tzv. ženskog pisma?
- Žene su postale “vidljivije” u književnosti, prestale su da budu eksces, to se promenilo. Nažalost, termin “žensko pismo” sasvim je pogrešno shvaćen ovde. Reč je o terminu - koristio ga je svojevremeno Rolan Bart - koji je označavao određeni stil pisanja bez obzira na to da li ga upražnjavaju žene ili muškarci.
* Postoje li uopšte neke bitne razlike između onoga što pišu muškarci i žene?
- Naravno da postoje, polne i rodne razlike. Te razlike i omogućuju ženama da iz sopstvenog ugla i iskustva preispituju svoje kreativne mogućnosti kad je - u ovom slučaju pisanje - u pitanju. Doduše, postojali su primeri žena pisaca koje su se uspešno krile iza muških imena, ali to pripada pretfeminističkim vremenima kada su žene bile primorane da se kriju iza muških figura. No, i tada se pažljivim čitanjem mogao otkriti pol pisca.

SILVIJA PLAT
* Najavljeno je izdanje izabranih pesama Silvije Plat u vašem prevodu. Šta vas posebno impresionira kod ove pesnikinje?
- “Paideia” će, nadam se, u ovoj godini izdati izabrane pesme Silvije Plat. Njen uticaj na kulturu dvadesetog veka veoma je veliki i ne može se objasniti samo njenim književnim delom. Ona je - stavljajući sopstveni život u zalog - uspela da u jednom depresivnom veku artikuliše tragične sudbine mnogobrojnih svojih čitalaca širom sveta. Silvija Plat nije samo pesnikinja, ona je kulturni fenomen, koji se u književnosti retko javlja.

KNJIŽEVNA KRITIKA
* Danas se sve više govori o nedostatku prave književne kritike, koja bi u ogromnoj produkciji razlučila žito od kukolja?
- Mislim da ne postoji nedostatak književne kritike. Kritičari se naprosto ne bave trivijalnom književnošću, koja je lako prepoznatljiva. Tamo gde broj prodatih primeraka premašuje meru od hiljadu, ređe dve hiljade primeraka, gotovo je sigurno da je reč o trivijalnoj književnosti. Tako je kod nas, tako je i u svetu. Izvesno je i to da zvanična kritika ne može uvek da prepozna i sva dela ozbiljne književnosti. Pisaca je, po pravilu, uvek neuporedivo više nego kritičara. Kaže se da bi ozbiljan pisac postao priznati pisac, mora imati i svog kritičara. Da bi se to ostvarilo, pisac mora imati i malo sreće.

Dragan BOGUTOVIĆ

15.03.10 e-novine.com

Na koncu, knjiga Ljiljane Đurđić nije sjajna. Ima u njoj dovoljno mana, ali i nekoliko vrlina koje bih voleo da istaknem. Radi se naime o gorčini koja prosto bombarduje čitaoca sa svake stranice. Ovakvu količinu dešperatnosti davno nisam video u nekoj knjizi. Koliko god to zvučalo suludo, ova doslednost u očaju knjizi Svi na kraju kažu mama daruje posebnu auru kojoj vredi posvetiti par sati čitanja
Junaci i junakinje zbirke pripovedaka Svi na kraju kažu mama (Agora, 2009) su ljudi/žene koje nikako ne biste voleli da imate za prijatelje. Nije to ništa novo, pitam se ko bi drugovao sa gospodinom Mersoom ili pio kafu sa Vilkom Lemianom. Niko normalan, zar ne? Međutim, razlozi za ovakvu uzdržanost nisu isti: dok se Kamijevog ili Tišminog junaka na neki način pribojavate, dotle ste nad sudbinama likova Ljiljane Đurđić zgađeni i to zbog toga što se radi o osobama prepunim rezignacije, odstranjenim iz sveta i od sebe, osobama koje, čak i kada se radi o ženi izvanrednih sposobnosti poput Isidore Sekulić, najviše liče na zombije – žive mrtvace.
Ovo je očito već od naslovne pripovetke koja otvara knjigu. Narativ, ispričan kao sećanje ćerke na majku, ne nudi nikakvu toplinu i ljubav karakteristične za odnose između roditelja i dece. Majka je neprestano kritična, a ćerka joj uzvraća istom merom. Ćerka je narator u priči i veoma često ironično upotrebljava sintagmu „moja mama“, koja se javlja kao šetajuči subjekat u rečenici, time, možda najbolje, ilustrujući njihov odnos. Ljubav je potpuno prognana iz tog sveta, zamenjena je licemerjem i strahom. Trenutak u kome se umiruća žena trza iz bunila i, videvši svoju ćerku, misli da je u pitanju njena majka, govori o generacijama među kojima nema komunikacije, a o podršci da ne govorimo. Najbolnija je svest koju ćerka stiče posle majčine smrti o tom večitom vraćanju praznine (da parafraziam Ničea), odsustvu razumevanja i vrhunskom samoljublju, koji se krije iza međuljudskih odnosa na veoma intimnom nivou kakav bi trebalo da predstavlja odnos majke i kćeri.

Sledeća pripovetka „Dejvid i Morin“ govori o licemerju u braku. Muž trpi ženu alkoholičarku zato što je bogatija od njega i zato što mu omogućava da sreće žene na krstarenjima na koje ga vodi. Pripovetka je ispričana iz perspektive žene iz naših krajeva, koja se nalazi u pasivnoj ulozi kojom pijana Engleskinja manipuliše: izlaže je nasrtajima svog muža, istovremeno kidišući na njenog. Ova slika bogatih Engleza koji se ponašaju kao superiorni nad Balkancima pokušava da dekonstruiše kolektivni identitet i predrasude koje ljudi različitih nacija imaju jedni o drugima. U priči će se ovi odnosi duplirati jer ma koliko osioni Evropljani bili prema Srbijancima, toliko su i ovi surovi prema Filipincima koji čine većinu posluge na brodu. Pripovetka, međutim, više liči na dužu belešku sa putovanja, ubeleženu na stranice „Šta nije bilo lepo na moru“, nego što predstavlja pravu narativnu celinu. Zaključak koji priča nudi je previše uopšten i neoriginalan, a time je umanjen efekat poslednje slike u priči: rasno superiorna bela žena ne može da prepozna dalekoistočno osoblje, jer svi liče „kao jaje jajetu“.
Možda je najbolja i najtužnija priča u knjizi ona koja nosi naslov „Nema ljubavi“. Narativna perspektiva vezana je za Tortelinija, starog i bolesnog čoveka koji šeta Košutnjakom, ne samo zbog toga što mu je to preporučio lekar, već i zato što želi da pobegne od kuće. Život sa suprugom je odavno postao tek puka forma, iako je razlog njegovog bega očigledno na drugom mestu. U ovoj priči sa obrtom, slikanje sveta i njegove suštinske tuge dato je metaforički na više planova - i kroz odnos supružnika, i kroz legendu o sticanju nadimka, i kroz Tortelinijev tok svesti, ali i kroz slike prirode u Košutnjaku. Ovaj postupak, kojim se u književnosti gradi atmosfera, ukazuje na teleologiju književnog izraza, njegovu ekonomičnost i usredsređenost. Sve što se pojavi u tekstu služi određenoj svrsi, a svaki put kad nije tako, narativna struktura gubi na kvalitetu.
Pripovetke „Zločin u doba tranzicije“ i „Pionir čokolada“ bave se, više nego ostale, društvenom stvarnošću koja potresa Srbiju. Međutim, i njima, kao i pripoveci „El kondor pasa“, nedostaje nešto više od dosetke. Priča kao zatvorena narativna struktura ne može da se zasniva samo na zanimljivom obrtu ili na poentiranju opštim mestima. Pored toga što zahteva razradu likova i njihove motivacije na veoma malom prostoru, ona treba, baš kao i poezija, da se otvori za veći broj čitanja. Ukoliko se ona zatvori dosetkom, vic je ispričan i glupo je slušati ga drugi put. Ove tri priče u knjizi predstavljaju njeno najslabije mesto.
Borba između duše i mozga, razuma i strasti večita se u tema književnosti. Doprinos Ljiljane Đurđić je priča „Serotoninski šok“ i govori o iskušenjima žene koja je otišla u penziju. Šta raditi u trenutku kada se osetiš nepoželjnom i nepotrebnom, kako naći utehu i ima li je uopšte? Kao i sa prethodnim pričama, problem sa ovom je što ona u svojoj osnovi nije pripovetka. Ona predstavlja opširniju dnevničku belešku s književnim ambicijama, ali ne više od toga.
Ženska osveta bi mogla biti u sintagmu smeštena tema priče „Piščeva smrt“. Radi se o poznatom motivu koji su braća Koen iskoristila u Bartonu Finku o ženi koja se krije iza stvaralaštva poznatog pisca. U ovom slučaju, kada konačno dobije priliku da kaže sve što misli o njegovom delu, ona biva duhovitom i na neki način, makar i post festum pruža otpor.
Isidora Sekulić, posle Moje poslednje glavobolje Laure Barne, daruje inspiraciju novoj spisateljici. Novela „Isidora, jedna mogućna priča“ bavi se istim poslednjim danima velike autorke čiji sukob sa Đilasom oko Druge knjige o Njegošu postaje okosnica priče o mestu umetnica u svetu, odnosu političke elite prema autentičnim spisateljicama i, konačno, o njenim ljubavnim jadima. Iako negira feminizam, Isidora se ponaša kao ostarela aktivistkinja, požrtvovana borkinja za ženska prava koja s razočaranjem i rezignacijom posmatra svet oko sebe i meri i ocenjuje sopstveno mesto u njemu. Priča o Isidori nije tipična ženska priča, ali jeste tipična priča o ženi umetnici u Srbiji, mada i mnogo šire. Ona je paradigmatična u svojoj neponovljivosti te stoga ne čudi što su je i Ljiljana Đurđić i Laura Barna obradile, dodajući svojim imaginacijama dozu ličnog. Tekst o Isidori iz Svi na kraju..., iako kraći, bolje funkcioniše nego roman iz 2008, verovatno i stoga što je tematski svedeniji.
Na koncu, knjiga Ljiljane Đurđić nije sjajna. Ima u njoj dovoljno mana, ali i nekoliko vrlina koje bih voleo da istaknem. Radi se naime o gorčini koja prosto bombarduje čitaoca sa svake stranice. Ovakvu količinu dešperatnosti davno nisam video u nekoj knjizi. Koliko god to zvučalo suludo, ova doslednost u očaju knjizi Svi na kraju kažu mama daruje posebnu auru kojoj vredi posvetiti par sati čitanja.
Vladimir Arsenić

15.12.09 Polja

Jedna od pripovedaka Ljiljane Đurđić započinje citatom Osipa Mandeljštajma: „Zarsam ja stvaran i zar će smrt zbilja doći?“ Pripovetka „Serotoninski šok“, sa ovim citatomkao svojevrsnim uvodom, nalazi se negde na sredini njene poslednje objavljene, četvrtepo redu, zbirke priča Svi na kraju kažu mama, i iščitava se kao znakovita, paradigmatičnaza čitavu zbirku. Svođenje životnih računa u prekretničkim trenucima, bilo da je reč o samrtnomčasu, odlasku u penziju ili političkim promenama, u svih osam kraćih priča i jednojnoveli, suštinski se nadovezuju na pomenuti citat. Čovek i njegova večna borba sasmislom koji mu neprekidno izmiče, a najčešće se ne otkriva ni u smrti, fokalizovana je fi -gura ovih priča koje bez banalizacije i suvišnog sentimenta, uz prigušenu emociju koja netreperi pod rebrima, imaju naknadno dejstvo udarca u glavu.
Činjenica da je Đurđićkin Čovek u većini slučajeva, odnosno pripovedaka, zapravo Žena,nekada naratorka u prvom, nekada skrivena iza trećeg lica, zapravo ne menja mnogoosnovnu temu zbirke. Ali joj neizbežno dodaje nove tonalitete, boji je novim nijansama.Kako sebe učiniti stvarnim, kako se „ostvariti“ u životu kratkotrajnom iz ugla samrtnogčasa, a beskonačnom iz ugla neverice da će se ikada okončati? Odgovori koje pružaju junakinjezbirke Svi na kraju kažu mama unekoliko se razlikuju od odgovora koje bi mogli pružatimuški likovi. Zato su dve okvirne priče, prva, po kojoj je zbirka i dobila ime, i poslednja,novela „Isidora, jedna moguća priča“, međusobno komplementarne u nastojanju dase pokriju dve najveće životne dileme savremene žene: ostvarivati se kroz biološku zadatosti slediti puteve telesnog ili se usmeriti ka duhovnosti. Može li se slediti i jedno i drugo,i na oba polja biti zadovoljan i uspešan? Kako prebroditi spoznaju da je izbor često nametnutsamim životnim okolnostima? Uvodna pripovetka se kroz reminiscencije na majčinživot usmerava ka prvoj dilemi: da li će život kroz potomstvo dobiti smisao, pitanje je kojeprate pesimistički tonovi jednog zapravo neobičnog života žene koja pokušava da paralelnoostvaruje svoju biološku ulogu uz težnju za ispunjenjem i drugih, ličnih afi niteta, odnosnožene čije se duhovne potrebe proširuju sa plemenite uloge vaspitavanja i podizanjapotomstva na takođe plemenitu i razumljivu želju za sopstvenim duhovnim uzdizanjem.„Isidora, jedna moguća priča“, proučava potpuno obrnutu poziciju žene. Žene koja,delom pod pritiskom okolnosti, delom biološkom predodređenošću i najzad, delom isopstvenom odlukom, iz svog života amputira telesnost i odlučuje se za duhovnost, opsesivno,pasionirano, predano do kraja. Svaki znak telesnog zamenjuje se duhovnim unemoći da se ove dve linije objedine i usklade. Kroz izmaštanu pseudobiografsku formu,prateći poslednjih nekoliko dana Isidore Sekulić, kroz povremene fl ešbekove, seciraju se iogoljavaju epizode jednog neuspešnog polnog života kome je oduzeta ženska telesnost,a u zamenu nije pružena adekvatna satisfakcija i profesionalno priznanje, barem ne zanjenog života. Ili drugim rečim – žene koja je za svoju sredinu bila nedovoljno žena u telesnomsmislu, a kao pisac nedovoljno priznata upravo zbog žiga ženskog identiteta. PoslednjiIsidorini dani stoga su naglašeno sagledani baš iz pozicije telesnog, onog mučno iponižavajuće banalnog, a opet neizbežnog dela svakog, pa čak i najsofi sticiranijeg umetnika.Borba spisateljice da očuva do kraja dostojanstvo i umnog i telesnog, čak i u samrtnomčasu, skrivajući sopstvena razočarenja u majku, oca, ljubavnika, baveći se jedinimšto ima da ostavi za budućnost, a to je delo koje do kraja ne napušta, brižljivo sređuje,spaljuje sve za šta veruje da otkriva njenu intimu, ljubav prema Njegošu, jedinom za njumogućem, izmaštanom ljubavniku, opsesiju koja se čuva poput visoko estetizovane iuzvišene ljubavi prema Hristu.
Majka iz uvodne pripovetke i Isidora iz završne novele otkrivaju čitav horizont rodneproblematike – odnos prema potomstvu, važnost uzročno-posledičnih veza sa roditeljima,odnosi majka-ćerka, ćerka-otac, neprihvaćenost, ali još i više neshvaćenost rodnihpozicija ženskosti u sredinama poslovično nenaklonjenim ozbiljnijem i produbljenijempromišljanju kategorija roda, tela, umnog i umetničkog ostvarivanja u drugačijim kodovima.Ljiljana Đurđić spisateljski argumentovano vodi i raskrinkava ove teme, kloneći se teoretisanja,u prvoj priči sa doličnom dozom ironije, u poslednjoj kroz igru fi kcije i fakcije.Ako je „Svi na kraju kažu mama“ bila priča komplementarna noveli o Isidori, čime sesimbolički zatvorio krug najvažnijih tema u zbirci, priča „Piščeva smrt“, prethodi noveli oIsidori i čini njenu ironizovanu verziju. Drugi muški lik u čitavoj zbirci (prvi se nalazi u priči„Nema ljubavi“), metafora je osionog i sujetnog pisca – muškarca, samouverenog do apsurda,ubeđenog da je njegova ličnost, delo, pa čak i sam život, važan i nezaobilazan za vaskolikedolazeće generacije. Dok Isidora krije sopstvenu intimu i život, lik pisca ne preza odraskrinkavanja i uvreda poznanika, dok Isidora spaljuje sopstveno delo, on ga bez zazora istida ispunjava banalnostima do poslednjeg trenutka, dok Isidora ne može da ostvari svojuženskost, on živi čak dva polna identiteta – skriveni homoseksualni i socijalno prihvat ljivmodel oženjenog čoveka. Dok Isidora ostaje bez podrške, sama do poslednjeg časa, njegapomaže supruga uprkos užasu koji to kod nje proizvodi. Njena odanost do samog kraja,invertuje čitav njegov rad u apsurd, dajući mu posprdni smisao. Završne reči: „A onda samumro“, u njegovim dnevničkim beleškama dopisuje posle smrti žena, aludirajući na besmislenui nepostojeću moć i veličinu koju je pisac imao za života, kao da ju je mogao ostvaritii posle smrti. Poput parola „I posle Tita – Tito“, pisac dopisuje svoj dnevnik i sa onestrane groba, aluzija je na brojne „besmrtnike“, pisce domaće književnosti čija se moć nečasnoi nezasluženo stečena širila na sve sfere domaćeg književnog, političkog i društvenogvašarišta. Etičko i kriminalno blato u kome se valjuškaju domaće naravi bez srama, čak saizvesnom dozom nadmenosti, otkrivaju svoje korene u patrijarhalnoj, a potom i socijalističko-partijskoj nadmoći muškaraca-moćnika (Skerlić, Krleža, Đilas u „Isidora, jedna mogućapriča“, Frojd u nekoliko priča ove zbirke ili lik Pisca u priči „Piščeva smrt“), uočavajuse kao vezivno tkivo za još jedan tematski krug, društvenu pa i političku angažovanost,sagledavanu kroz prizmu pojedinačnih života u pričama „Zločin u doba tranzicije“ i „Pionirčokolada“. Međutim, ni ove naglašeno politizovane pripovetke, ne izmiču okvirnojatmosferi zbirke kojom dominira pitanje svođenja računa, ličnih pregnuća i mogućih zasluga,mogućih smislova koji se potencijalno pronalaze u umetničkom delu, roditeljstvu,samoći i potrazi za ljubavlju („Nema ljubavi“), ličnom moralu („Pionir čokolada“), pravednojosveti („Zločin u doba tranzicije“), putovanjima ili zabavi („El kondor pasa“, „Dejvid iMorin“).
Bez patetike, ali lišeno i ironičnog otklona, ogrubele slike života užižuju se ponovo usredišnjoj pripovetki, „Serotoninski šok“. Odlazak u penziju kao inicijalna kapisla za bolnopreispitivanje svrhe i smisla proteklog i budućeg, koje nema pravog odgovora, nema racionalnihzaključaka, čak ni dovoljno racionalnih povoda, ispražnjenost svih socijalnih, etičkih iprivatnih modela proizvodi grčevitu potrebu za emotivnim nabojem, ali bez mogućnostiolakšanja, bez spasonosnog bežanja bilo u novi život, bilo u moguću smrt, kapilarno seširi na sve druge prozne celine, natkriljuje ih baš kao i senka blizine poraza i smrti koja seu svakoj od priča više ili manje nadvija nad tematsko raznovrsje i spisateljski angažman.Kroz dominantno žensku perspektivu, pripovedački odmerenih introspektivnih, ali i kritič kihtonova, zbirka Svi na kraju kažu mama, čvrsto je vođena i zaokružena prozna celina kojazrelošću odabira tema i pripovednih strategija ponovo dokazuje da se Ljiljana Đurđić svrstavau sam vrh domaćih prozaistkinja

Jasmina Vrbavac

13.08.09 NIN

Dve najuspelije celine u četvrtoj pripovednoj zbirci Ljiljane Đurđić nesumnjivo su početna, naslovna priča i završna novela, „Isidora, jedna moguća priča”. Glavne junakinje ovih uzorno izvedenih ostvarenja u mnogo čemu su različite, budući da jedna predstavlja tipsko oličenje one prosečne, ali izbavljujuće ženstvenosti na kojoj dobrim delom počiva svet, a druga je usamljeni primer one atipične, u izvesnom smislu (samo)žigosane ženstvenosti na kojoj u znatnoj meri počiva ovdašnja predstava o rodnoj osvešćenosti „slabijeg” pola.
Između ovih, takoreći konceptualno postavljenih mogućnosti materinski požrtvovanog i kulturno samožrtvovanog ženstva smešten je celokupan pripovedni svet knjige Svi na kraju kažu mama. Ironija kojom je praćeno to narativno uokvirivanje, i koja uvodnu svagdašnjost senči obratnom svetlošću artificijelnosti („Dok je mama bila živa, život je bio opera”), a završnu izuzetnost oporim svetlom trivijalnosti sred koje skončava Đurđićkina, fikcionalno prikazana Isidora Sekulić, samo, čini se, diskretno potcrtava izvornu autorsku zamisao.
Za nevolju, tj. potrebe novinskog sažimanja, pomenuta zamisao mogla bi da bude parafrazirana u slici sveta kao pervertovano kontrolisanog, i pri tom dominantno muškog nereda u koji ženska rodnost i radinost uglavnom bezuspešno pokušava da unese malo reda, po pravilu i sama podležući dejstvu maskulinističkog, „manijačkog mentaliteta”. Kod majke i Isidore, „okvirnih” junakinja cele zbirke, to dejstvo ogleda se u plemenitim iluzijama o postojanju kosmičkog reda, odnosno sklada duha i tela, na protivrečan i opet ironičan način ovaploćenih u isključivo muškim figurama i lično favorizovanim kulturnim herojima (Montenj, Prisli, Njegoš) kao antipodima isto tako lično doživljenih, negativnih kulturnih junaka (Frojd, Skerlić, Đilas, Andrić).
Ženski i muški akteri sedam preostalih priča, dati uglavnom u kriznim, srednjim godinama ili u poznom životnom dobu, kreću se u prostoru individualne i kulturnoistorijske dekadencije u kojem nema stvarnog dodira između polova, ali i pojedinaca uopšte, već je sve pretvoreno u ispražnjene socijalne i erotske rituale („Dejvid i Morin”, „Nema ljubavi”, „El condor pasa”), u kojem ideološka i politička manipulacija prikriva večiti problem uzurpacije moći („Zločin u doba tranzicije”, „Pionir čokolada”), pa onda čak i krajnja privatnost biva zahvaćena nezaustavljivim dejstvom svekolikog opadanja i rastakanja („Serotoninski šok”, „Piščeva smrt”). „Sva mesta na svetu su ista”, sumorno zaključuje jedna beznadežna junakinja Ljiljane Đurđić, sažimajući ovakvo viđenje koje je u izvesnom smislu transparentno prikazano.
Za razliku od rubnih naslova, veoma „plastično” izvedenih i narativno konkretizovanih do detalja i sugestivnih zapažanja, osobito u slučaju novele o Isidori, pa stoga i nesvodivih na bilo kakvu „tezu”, ove priče, naime, neretko naginju prozirnosti parabole, bilo da su u pitanju narativi o savremenom „trenju” između duše i tela („Serotoninski šok”, „El condor pasa”) ili, recimo, satirično usmereno prikazivanje aktuelnih naravi („Zločin u doba tranzicije”, „Pionir čokolada”). Ovako ustrojeno pisanje upućuje, čini se, na naročitu, antitetičku pripovednu volju za moć koja se može razumeti kao svojevrsno naličje onog pogubnog voluntarizma kojim se sve vreme bavi. Poznavalac publicističkog i ukupnog književnog rada Ljiljane Đurđić u njemu, nema sumnje, može da raspozna i odgovarajući izraz njenog rodno samosvesnog, a to znači feministički zasnovanog, dugotrajnog kulturnog angažmana.
Osobenost zbirke Svi na kraju kažu mama u tom kontekstu otkriva se u neobičnom spoju kritike različitih vidova socijalnih, političkih, ideoloških devijacija, inače karakteristične za feminističku teoriju i praksu, i onog iskustva klonuća koje ovde odlikuje gotovo sve junake. Pišući beskompromisno o sveopštem neredu i kasnom bolu životno poraženih ljudi, pogođenih tim neredom, autorka ove knjige pokazala nam je, drugim rečima, kako zrelost, makar u lepoj književnosti, ponekad može da znači i spoj inače ne tako lako spojivih iksustava i fenomena. Kao i inače u modernoj književnosti, ironija je pri tom poslužila poput volšebnog sastojka koji je sve uvezao u isti čvor.


Tihomir Brajović