01.01.00
Politika
17.06.2000.
Istorijski roman
Priča o Vladimiru i Kosari
Pišući svoje delo "Sveta ljubav", Milovan Vitezović govori nepoznato o vladaru prve srpske države Zete i prvom srpskom svecu, istovremeno vraćajući ljubavi ljubavno i moralno dostojanstvo
Milovan Vitezović je odavno u dosluhu sa vremenom. Njegov aforistički senzibilitet i osobena dispozicija kao da su ga pripremali za doba u kome je Um zarobljen, ne samo ideološkim (pred)rasudama, već i objektivno na to primoran opštim tehnicizmom koji je postao preovlađujući način mišljenja, pa i komunikacije. Prema tome, onaj zarobljeni Um Česlava Miloša nije više pesnička metafora za onog ko se uputio i upustio u ideološki diskurs egzistencije, već anticipacija pisca da će ta sudbina zadesiti čak i njegovu generaciju ni krivu ni dužnu.
Ako smo sigurni da je došao kraj šeherezadske literature (a to nije dobro), onda kao jedan obrazac ponašanja u literaturi može da posluži knjiga "Sveta ljubav" Milovana Vitezovića. Vitezović je u ovom romanu uspeo da sačuva formu kakvu inače roman kao književni supstrat mora da ima. Ali, on je izbegao ono perje koje lepršavo ukrašava "meso" romana a da se pri tom ne izgubi lepota kao prvi i najglavniji zadatak umetnosti. Ovaj isceđen sadržaj predstavlja ne samo siže istorijskog trajanja priče već i estetizovan, lapidaran, aforistički, poslovički i filmozofski jezik koji osvežava, bogati i opija lepotom koja se prepoznaje u onoj Paskalovoj: "Izvinite, nemam vremena da vam napišem kraće pismo". Pisac možda utroši više vremena u sažimanju, i vremena i misli, nego da to kazuje na, do sada, konvecionalan način.
Prvi srpski svetac
Ovo je prvi ozbiljniji pokušaj da se javnosti na pristupačan način saopšti da je kralj Jovan Vladimir vladar prve srpske države Zete i prvi srpski svetac. Na umetnički način, istorijskim činjenicama, Vitezović je romansirao život i ljubav Jovana Vladimira, kralja Zete, i zeta samozvanog cara Samuila. On je u ovom romanu pre svega povratio ljubavi ljubavno i moralno dostojanstvo, emocionalni žar i lepotu koja po prirodi stvari ljubavi samo i pripada. To nije ni simpatija, ni sentiment, nije to ni empatija ni emocionalna naklonost već, pre svega, ljubav u izvornom značenju, sveta ljubav, ona ljubav o kojoj jedino pesnici mogu da pevaju i sanjaju u ovim oskudnim i ljubavlju siromašnim vremenima.
Ali, roman nije samo konvencionalno-retorička priča o ljubavi Kosare i kralja Jovana Vladimira, to je šekspirovska romeojulijanska ljubav - trans i tragedija - to je priča o tragičnosti jedne i druge ličnosti, svetog Jovana Vladimira i Kosare. To je paradigma one ljubavi koja pripada epohama romantizma i vremenski romantizam koji pripada njihovom kalendarskom dobu.
Mudrovanje nad ljubavlju
Današnja kriza ljubavi nije samo u (ne)razumevanju ljubavi onih kojima je za to vreme, već se ta kriza vidi i u nemogućnosti naučnika i filozofa da kažu šta je to ljubav. A dobar deo publike čeka na njihov odgovor. Kako odgovora nema, niti ga može biti sa te strane, evo odgovora pesnika u priči i snovima njegovih junaka Jovana Vladimira i Teodore Kosare i "u snu i na javi".
Odgovor na pitanje nauke koja muca i filozofije koja mudruje nad ljubavlju daje ovaj roman u kome je ljubav na tom nivou koji se mora respektovati - dostojna je poštovanja ali i opomena - šta to beše ljubav. Opomena za sve, naravno, i za one koji su se te lepote, prinudom bioloških zakona odrekli, ali reminiscencije nisu suvišne i zbog toga što mogu biti edukativnog sadržaja.
Iskopao se i neobično brzo, sudbinski brzo, zatro trag pre vakta svima u ovom romanu, i svetom Jovanu Vladimiru i Kosari, i okrutnom i silnom Samuilu i njegovoj porodici na koju je palo prokletstvo osvete, one osvete o kojoj nismo imali prilike ni da slušamo ni da čitamo. O patologiji osvete dosta se zna, ali ovakav oblik osvetničkog čina koji se realizuje na više osoba a da se pri tom ne prepozna tolika količina destruktivnog nagona je jedinstven u literaturi kao umetničkom dometu a i doprinos nauci koja se bavi osvetom kao fenomenom sui generis, i morbidnošću nagona smrti.
U ovom romanu sve je uzvišeno, sve je u svojoj metafizičkoj radionici dostiglo vrhunac i patos: i ljubav, i smrt, i osveta i veština ratovanja i destrukcije onih koji vladaju i onih koji se svete, sve je u znaku ekskluzivnosti per-se.
Legendu kao stvarnost podignut na enti stepen koristili su mnogi veliki umovi ove civilizacije, i naš Andrić, koji je za legendu kazao nešto slično što i Dostojevski za stvarnost: "Stvarnost ne može doseći ni legenda ni fantastika". I Sigmund Frojd je ovde bio eksplicitan: "Što se pesnici jasnije ne izraziše o snovima, nota bene! (pesnici, a ne naučnici)", dakle priča, legenda, anegdota, pesma... a ne empirija govore više istine i istinitije su od one empirije koja može da bude i "tačan zbir netačnih podataka".
Sklonost da se legenda koristi kao osnova za umetničko delo zavisi koliko je mistika participirala u duševni i duhovni sklop stvaraoca, koliko on može da legendu "prevede" na jezik realnosti. Milovan Vitezović je u stvari mistična tvorevina i u ovom delu, i u pesmi, i u priči, i svuda gde je duh to što pretvara maštu i stvarnost.
Jovan STRIKOVIĆ
