Svake noći u drugom gradu

17.11.08

KAO postmodernista, David Albahari ostao je veran igri sa književnim tekstom. Da li je postao malo veštiji, pa uspeva to da sakrije ispod realistički ispričanih priča - ostavlja čitaocima da prosude.
Tokom nedavnog boravka u Beogradu, predstavio je jubilarnu, desetu knjigu kratkih priča "Svake noći u drugom gradu", napisanu u poslednjih godinu dana i objavljenu u jubilarnom 100. Kolu Srpske književne zadruge.
- Želeo sam da se u Kolu SKZ predstavim baš pričama, jer o sebi razmišljam kao o piscu priča. Mislim da romane pišem zato što sam tako daleko, zima je duga i ima mnogo vremena da produžite pasus, dokle traje hladnoća.
* Nudeći nam gotovo novinske isečke iz života, uspevate da u minimalističkoj priči sasvim dočarate junaka. Koliko rečenica je potrebno da bi se sažeo nečiji život, pitanje je koje se postavlja i u priči "Skakaonica u Lahtiju"?
- To je zapravo pitanje koje predstavlja suštinu pisanja. Od broja rečenica koje su potrebne da bi se opisao nečiji život zavisi i šta je ono što se piše - da li će biti kratka priča ili roman. Moguće je sažeti nečiji život u jednu jedinu rečenicu, što ne znači da je to neinteresantan život, nego da je to jedna moćna rečenica.
* Zašto su, u vašim pričama, ta sumiranja uglavnom gorka?
- Možda je lakše pisati o gorkim životima. To je ono Tolstojevo da su sve srećne porodice iste, a da je svaka nesrećna na svoj način. Što detaljnije opisujete gorčinu života, omogućujete čitaocu da, na neki način, beži od identifikacije sa tom pričom, iako mu je život možda takođe gorak. Za pisca je pisati o gorčini i o tragičnom privlačnije nego pisati o srećnom, što ne znači da ne treba pisati o srećnom.
* Da li usamljenost, nedostatak ljubavi i frustracija jednako muče čoveka u Kanadi i Srbiji?
- Detalji utiču na formu, ali u osnovi, kada se prođe vanjski aspekt, u dubini svog bića svi ljudi su
isti. Nije važno da li ste u Kanadi ili Srbiji. Osećanja su svuda ista. Malo se drugačije pokazuju u javnim situacijama, jer mehanizmi društva drugačije funkcionišu. Ako bi se u Kanadi jedna tragično-ljubavna scena odigrala na nekom javnom mestu, možda bi prošla neprimećena, potisnuta. Bilo bi to u skladu sa tim da ne smete da na bilo koji način stvarate nemir na javnom mestu. Kod nas bi to bilo mnogo burnije, jer se ljudi emotivnije izražavaju, javno mesto često ne predstavlja nikakvu prepreku.
* Rekli ste da kao pisac nikada niste napustili zemlju, jer niste napustili jezik. Da li biste, ipak, osetili teškoću povratka, posle toliko godina?
- Nikada ne bih to osetio u Zemunu kao delu Beograda, niti u Beogradu. Jer ceo život, one najlepše godine sam proživeo tu. Ovaj grad i pogotovo Zemun, neprekidno mi nešto govori. Ja sam u neprekidnoj komunikaciji sa tim gradom, kao i svi ljudi koji tu žive, jer me opsedaju uspomene.
* Na koji način gradovi formiraju čoveka?
- Život u bilo kom gradu svojim određenim ritmovima i načinom kako je organizovan, utiče na ono što vi radite. Tako da bih neke pripovedačke modele i situacije sigurno drugačije rešavao ovde nego u gradu kao što je Kalgari, koji je gotovo sterilan grad naspram živosti i nekog duhovnog nemira koji može da se oseti uvek u Beogradu.
* Kada biste i Vi kao čovek koji je napunio šezdesetu, u priči "Život", podvukli crtu i napravili pozitivnu i negativnu kolonu svog života, koja bi bila ispunjenija?
- Moram priznati da sam, dobrim delom, samom sebi poslužio kao model za junaka priče "Život", s tim što bi moje kolone ipak bile malo drugačije. Utakmica Crvena Zvezda - Mančester junajted iz 1958. bi sigurno igrala značajnu ulogu u tom izboru. Ostali elementi priče ne poklapaju se sa mojim autobiografskim detaljima, ali kada sam napunio 60 godina, počeo sam da razmišljam kao junak. Ako čovek iskreno napravi bilans života - ne ostaje mnogo stvari. I to je na neki način i strašno i lepo. Lepo je što ima tih nekoliko trenutaka koji vam definišu život, a strašno je što ima samo tih nekoliko trenutaka. Život bi nekako trebalo da bude puniji, ali bojim se da mnogi od nas žive životom koji ne doseže punoću ili je dosegne u retkim i kratkim trenucima.

ČEKAJUĆI POČETAK
* Dodatnu igru u zbirci pravite beleškom na kraju knjige da su mnoge od priča nastale zahvaljujući razgovorima sa piscima, kritičarima i čitaocima u raznim gradovima u kojima se te priče dešavaju.
- U onom najkonkretnijem smislu, to se odnosi na način na koji pišem priče. Počinjem da pišem onda kada imam gotovu prvu, dve, ili najviše tri rečenice. Čekam da dobijem kao pripovedač taj početak - dok hodam gradom, razgovaram, rečenica može da se pojavi. Ja ću je zabeležiti i u nekom trenutku pustiti da se otvori.

Bane Đorđević

06.04.09 Politika

Višestruko ovenčan najznačajnijim domaćim nagradama, među kojima i NIN-ovom i Andrićevom pa i ovom najnovijom, „Vitalovom”, jedan od naših najprevođenijih i najznačajnijih pisaca sa dosadašnjim opusom od deset romana, isto toliko pripovedačkih zbirki i tri knjige eseja, Albahari kroz dvadeset proznih celina ove zbirke dokazuje da se umešan pripovedač može sa lakoćom kretati kroz raznovrsne tematske i žanrovske odrednice, a da to ni u jednom trenutku ne ugrozi njegov spisateljski i poetički integritet.

Osnovni utisak koji zbirka na čitaoca ostavlja jeste težnja da se napravi pomak u odnosu na dosadašnja iskustva ličnog identiteta – u prvim zbirkama, čoveka zainteresovanog za urbane identitete mladosti – alternative, margine, eksperimenta, stripa, rokenrola, opijata, kao i za traženje sebe kroz porodične teme, a po odlasku u Kanadu, naglašeno traganje za ucelovljenjem kroz veoma različite identitete (jevrejskog porekla, beogradskog i kanadskog života). „Svake noći u drugom gradu”, asocirajući na Džarmušev film „Noć na zemlji”, traga za onim zajedničkim imeniteljem ljudskosti, pronalazeći ga u različitim gradovima, zemljama, i, očekivano, kontinentima – od beogradskog Zemuna i Novog Beograda do Kalgarija, dve ključne tačke Albaharijevog bitisanja, ali i u Cirihu," Ljubljani, Lionu, Opatiji...

Iako su u zbirci i dalje prisutne pomenute „albaharijevske” teme, on kao da ih propušta kroz jedan tamniji filter kroz koji se sagledavaju teme smrti u dijapazonu od ubistva i samoubistva, do duhova prošlosti, nasilja, zla pod različitim maskama, sve prikazano kroz izvesnu dozu pomirljivosti i smirenosti koju donosi mudrost širokog sagledavanja slike sveta. Noć boji većinu pripovedaka, pa čak i one koje nisu isključivo vezane za ovo doba dana, jer se metaforično natkriljuje poput tamne senke nad likove profilisane često kao putnike na svom putu neznano kuda, zaustavljene igrom slučajnosti na mestu na kome ih hvata objektiv Albaharijeve priče-fotoaparata i to baš u trenutku u kome će im se život prelomiti i zaputiti u drugom pravcu.

Ovaj, u literaturi toliko puta korišćen postupak pripada tradiciji veštih pripovedača da u kratkoj formi prikažu čitav jedan život opisujući presudni momenat temeljnog preokreta, a posebnost Albaharijeve veštine koju on suvereno demonstrira jeste u tome što svedeno, minimalističko pripovedanje o uočenom trenutku preokreta, u ovoj zbirci korespondira sa jednim drugim medijem – fotografijom. Počevši od uvodne priče, „10 (ne)snimljenih fotografija”, sve upućuje na to da je zbirku moguće čitati i kao niz svojevrsnih „narativnih snimaka” i to je, možda, onaj ključ koji će ponajpre otvoriti vrata upravo ove zbirke priča a ne neke druge Albaharijeve, na koju bi vam ova mogla zaličiti.

Iz vizure profesionalnog fotografa koji sve manje fotografiše za porodični album, Albahari se fokusira na „drugost”, na treće lice više nego na prvo ili drugo. Likovi su stoga nešto fluidniji, uhvaćeni u trenu, ponekad nejasne istorije i životne priče.Oni tragaju za nekim drugim, mogućim životom, bilo kao apatridi, iseljenici, putnici, tražeći mesto na zemlji gde gravitacija slabije vuče nadole, bilo kao pisci kroz umetnost koja često ne oslobađa već dodatno obavezuje. Životna iskliznuća i posrnuća koja se dramatično otkrivaju u trenu, potencijalno bi se mogli doživeti i kao epifanijski trenuci preobražaja i spoznaje, makar u onim životnim pričama gde pisac darežljivo pruža i tu mogućnost – promena namesto smrti, bojeći ih humornim, blago ironizovanim ili začudnim tonovima.

Ako se u zbirci prepozna ironizovani zaključak iz priče „Bazilika u Lionu” da je život pripovest koju smišlja neko drugi, iz čega sledi da tih priča može biti i više od jedne i da ih je moguće menjati dok se ne pronađe sopstvena, onda se i otkriće da se pravi život nalazi u nama, a ne izvan nas, čini prihvatljivim. A pomirljiva autopoetička spoznaja amblematski vezana za sve što je Albahari napisao – da savršenih priča nema i nikada ih neće ni biti – može zvučati utešno.

Jasmina Vrbavac

15.01.09 Vreme

Kanadski Zemunac objavio je u 2008. čak šest novih naslova; većina njih potvrđuje sasvim izdvojeno, elitno piščevo mesto u savremenoj srpskoj literaturi

Godina 2008. bila je u srpskoj književnosti godina Davida Albaharija: pojavilo se, naime, čak šest (bolje je reći: bar šest) knjiga s njegovim imenom na koricama. Među njima je i rekontekstualizovano reizdanje romana Mrak iz poznih devedesetih, knjiga za decu Ema i jež koji nestaje, zbornik pripovedaka savremenih domaćih autora Poslastičarske priče, kojem je Albahari (ko)priređivač, te tri knjige kojima ćemo se ovde pozabaviti, a koje čine onaj "oficijelniji" tok njegovog opusa.

Roman Brat (Stubovi kulture, Beograd 2008) spada u onaj ne-tako-magistralni tok Albaharijevog romansijerskog pisma kojeg je dobar predstavnik njegov prethodnik Ludvig (v. "Vreme" br. 876); to su kratki romani koji su se, ko zna, barem "idejno" možda i začeli kao pripovetke ili novele, ali su se "otrgli" svom autoru i porasli preko prvobitno zamišljene mere. Naravno, to nije – ili ne mora biti – ništa loše: ta, u toj je formi kraćanih, kompaktnih, "bernhardovski" bespasusnih i zgusnutih proznih tekstova Albahari dosegao i neke svoje vrhunce (Gec i Majer).
Image

Priča Brata prelomljena je kroz svojevrstan dvostruki naratorski iskaz: "klasični" narator zapravo i nije protagonista – osim posve marginalno i pasivno – nego onaj koji priča priču koju njemu, pak, priča Filip, pravi junak romana (jedan od dvojice, opet kao u Ludvigu), a koji je takođe pisac; ali, ne pisac ove knjige, je li. Elem, onaj koji priča priču koju će nam narator prepričati, sredovečni je usamljenik, nemalo introvertan i konfuzan, uglavnom samozatočen u svom prenatrpanom stanu, pisac koji je stekao nešto ugleda i popularnosti knjigom o svojoj izgubljenoj porodici: o starijoj sestri koju je, kada je imala tek šest godina, pregazio automobil (i koja se u njegovoj svesti javlja kao lik i simbol osobite blagosti i topline), i roditeljima koji su nastradali takođe pod ne baš jasnim okolnostima. Filipova knjiga jeste, dakle, intimna tragedija nesnađenog i nepomirenog izopštenika iz porodičnog raja, iz te praslike koje se utoliko teže odričemo ukoliko nam teže polazi za rukom da je potisnemo njenim "reprodukovanjem" u novim, drugačijim okolnostima. No, u zaparloženi život naratorovog naratora stiže jedno obično pismo, koje će učiniti da više ništa ne bude kao pre... Naravno, Albahari ne mari mnogo, naročito u romanima, za konvencionalno pripovedanje kao linearno nizanje događaja (može se reći da ga stanja mnogo više zaokupljaju), što u slučaju Brata, recimo, izgleda ovako: Filip će se susresti s poštarom i pismom već u prvoj rečenici romana, ali će "rastvoriti list papira" tek šesnaest stranica kasnije, a trebaće mu još dvanaest da i čitaocu saopšti sadržaj tog inače posve kratkog pisamceta... Ono između jeste, dakako, jedan od Albaharijevih specijaliteta: virtuozno posmatranje nedelujućeg junaka, to jest onog koji deluje, ne-delovanjem, koji je neodlučan da izađe iz ljušture, ubeđen da ga "napolju" ne čeka ništa dobro.

Kako god, pošiljalac pisma Filipov je do sada nepoznati brat, koji je život proživeo u Argentini i Australiji – dalje od toga jedva da se može – i sada je osetio potrebu da mu se objavi, naravno, zarad vlastite potrage za identitetom. Brat najedared iznikao iz ništavila Filipu zakazuje susret u notornom zemunskom bircuzu Brioni – karakteristično albaharijevski omaž ne toliko jednom mestu koliko jednom vremenu – i Filipov solilokvij upućen naratoru, u prvom delu romana, iskaz je strepnje pred tim susretom (koji je ujedno i povratak na mesto zločina, jer je nekadašnji, poročni Filip baš tu tragao za postporodičnim samozaboravom, opijajući se do besvesti i nezdravo često grleći olupanu WC šolju). U drugom delu romana, narator filtrira Filipovu priču o dogođenom susretu i njegovim posledicama.

DOBAR GUBITNIK: Albahari neće propustiti priliku da se kroz meandriranje priče pozabavi poetičkim pitanjima (ovaj put sledeći Aristotela i svađajući se s njim), kao i pitanjima identiteta: najpre, da li je samoproglašeni, niotkuda iznikli brat uistinu njegov brat? Hm, i jeste i nije: Filip će najpre sumnjati u to – a ko ne bi? – ali će mu Robert, jer tako se njegov brat zove, dokazati da on to ipak jeste. Ujedno će celu njegovu dotadašnju life story okrenuti naglavačke: sve što je do tada znao o svojim roditeljima pokazaće se, hm, ne kao laž, ali svakako kao samo jedna strana istine, veoma falična zbog svoje nepotpunosti. To je direktan udar i na sam Filipov identitet: Robert je samim svojim pojavljivanjem i pripovedanjem nekih zatomljenih, anihiliranih porodičnih istina retroaktivno "poništio" sliku na kojoj je Filip – a ovde ćemo se prisetiti da je on pisac – izgradio delo kojim se pročuo. Može li stvarnost nekako retroaktivno da interveniše u identitet i integritet već postojećeg, zaokruženog književnog dela? Kako god, zašto Robert nekako i "nije" njegov brat? Zato što, ispostaviće se, Roberta inače zovu Alisa... Iz razloga koji će biti više nego jasni i upečatljivi kada izađe iz toaleta, presvučen(a) od glave do pete... Filip tako, prevladavši početni šok, simbolički iznova stiče žuđenu sestru, ali je odmah i gubi: njen višestruki identitetski "prestup" biva drastično kažnjen na licu mesta, u Brionima, iz najbanalnijeg mogućeg razloga (siledžije koji ne može da gleda ono što vidi kao "pederska posla"), a Filip ne uspeva da se natera da učini bilo šta da to spreči, ublaži, ili makar sanira posledice. Tako i zauvek gubi ono što je tek "dobio". A šta mu preostaje? Samo gubitak, uvećan za novu, kapitalnu stavku. Otuda je Brat storija jednog odviše dobrog gubitnika, iza koje stoji Albaharijev "metastabilni" narativ o krhkosti "slike sreće", o maglovitosti identiteta i o uvek iznova samoobnavljajućoj ubojitosti nasilja nad njim; a to je nasilje svejedno permanentno. Poželjno je iščitavati Brata između ručka i večere, u blaženo anahrono pučkim Brionima (ništa, srećom, od njihove tranzicione postmodernizacije, kao u Albaharijevom tekstu), uz škembiće ili gulaš, te "zidarsko" pivo ili špricer, ali ne baš ovih dana: zatvorili ga surovi fiškali, na dve-tri nedelje, zbog neizdatog računa... Pa ti sad reci da se život ne takmiči s književnošću!
Image

JAD I ČEMER: Zbirka priča Svake noći u drugom gradu (Srpska književna zadruga, Beograd 2008) mogla bi se nazvati i Albaharijevim geopoetičkim ciklusom: pisac je, naime, razbacao svoje junake na sve strane sveta (od Beograda i Zemuna, preko Zagreba, Ljubljane, Salcburga, Ciriha, Liona, pa sve do neizbežnog Kalgarija). Nema u tome "koncepta" više nego što je zdravo, to jest, više nego što te priče – ili znatna većina njih – mogu da po(d)nesu. Pre bih rekao da se pisac igrao time onako kako se Džim Džarmuš – to je onaj tip što voli seoski turizam – tom vrstom kreativnih mogućnosti poigrao u Noći na zemlji. Što će reći da ova knjiga svakako spada u "gornji dom" obimnog Zemunčevog pripovedačkog opusa.

Kad smo već kod toga, nekako je opšte mesto da je Albahari "pre svega pripovedač", reklo bi se da i sam o sebi tako voli da razmišlja, mada je, opet, ovom čitaocu trajno nejasno zašto je to tako: Albahari jeste autor mnogih odličnih pripovedaka, ali je i potrošio uistinu odviše svog i čitalačkog vremena, prostora i energije na pričam-ti-priču-o-tome-kako-hoću-da-pričam-priču, a možda i neću, ili ne mogu, a i šta je Priča uopšte, at the first place... Okej, Kalgari ga je u dobroj meri "izlečio" od toga (blaženi uticaj anglosaksonskog racionalizma?), ali ostaje činjenica – za mene nesporna, a vi kako hoćete – da bi od Albaharijevog "top 10" za mene bar sedam-osam knjiga bili romani... Kako god, trend blaže uočljiv u Senkama i Drugom jeziku – dakle: trend izvlačenja iz već mašala dosadne stupice antipričnog pričanja – u ovoj je knjizi veselo uznapredovao. Zato među ovih dvadeset proznih celina, po svemu veoma raznolikih, gotovo da i nema pravih viškova, ali zato ima niz veoma uspelih pripovedačkih majstorija, u kojima se pisac s ("prividnom") lakoćom preoblači u svakojake narativno-žanrovske odežde, od ljubavne (koja, reklo bi se, dominira), do koketiranja sa obrascima krimića, fantastike, ekspresionistički zaigrane zaumnosti. Zato, kanda, junaci ovih priča nestaju sve u šesnaest (to jest, onda kad se lepo ne ubiju), kao kod Murakamija! Sasvim ozbiljno, ova zbirka sadrži neke od najboljih skorijih Albaharijevih pripovedačkih dometa, poput priča U hodniku i Težina glave, briljantnih studija zločin(c)a i žrtve, poroznosti granica među njima, moći potiskivanja istine i sećanja... Ili Bicikla, savršeno salivenog omaža Bernhardu, koji je istovremeno pametna rugalica (para)književnim mistifikacijama i njegovo kontrastiranje sa grubom banalnošću "realnog" sveta, koji ima svoja pravila... Ili Tajno društvo, jedan rasni noir, pa "zagrebačka" priča Bliznakinje, okretna igra na samoj (fiktivnoj) granici reportažno-dokumentarističkog prosedea, sa buljukom "stvarnih" likova; pa Na vrhu planine, u kojoj se jad emigrantskog lepo spliće sa čemerom bračnog; kad smo kod tog čemera, Početak ćutanja, smešten u Novom Sadu, tematsko-motivski kao da je pisao Tišma, ali jedinstvenom albaharijevskom "brzinom tame"; Duhovi u Minhenu, kroz snažnu fantastičarsku simboličku sliku, dodiruju neprolaznu jezu nakazne Istorije i večnog fašizma. Možda ne možete da budete svake noći u drugom gradu, ali svake noći (bar) po jedna od ovih priča može vam činiti samo dobro, kao pozna čaša vina posle onog gulaša u Brionima...
Image

EMIGRANTSKI BLUZ: Dijaspora i druge stvari (Akademska knjiga, Novi Sad, 2008) zbirka je "nefikcionalnih" tekstova (eseja, kolumni, komentara) koje je Albahari tokom devedesetih i dvehiljaditih ispisivao u severnoameričkoj iseljeničkoj štampi na srpskom, ali i po ovdašnjim (ergo: "regionalnim") listovima i časopisima. Utoliko je ova zbirka prirodan nastavak Tereta (v. "Vreme" br. 726), samo još razuđeniji i "razrađeniji". Kao Jevrejin u srpskoj dijaspori i srpski pisac u kanadskoj dijaspori – a to je, dakako, tek onaj "banalni" početak identitetskih složenosti i mnogostrukosti – Albahari nikada nije ni mogao imati onu krajnje sumnjivu privilegiju iluzije monolitnosti ličnog & kolektivnog identiteta. Otkad živi daleko od Zemuna i zemlje u kojoj je odrastao, a koja će biti brutalno ubijena (takođe, navodno, zarad "identitetskih" zapetljancija krajnje dvojbene suvislosti!) samo koju godinu pre nego što će Albahari napustiti jedan od njenih otužnih ostataka, pisac ovih tekstova ne samo da savršeno dobro razume da stvari nikada nisu bile, niti će ikada biti jednostavne, nego razume i to da nam je u toj složenosti živeti: s njom nije uvek lako, ali, ako smo pametni, ona će nam činiti dobro. Otuda su ova njegova razmatranja visprena i elegantna, bilo da se dohvati emigrantskog bluza, pitanja (granica) nostalgije, bilingvalnosti, postepenog asimilovanja emigrantskog potomstva, koje se može usporiti i ublažiti, ali protiv njega ne vredi histerisati, položaja pisca koji piše na jeziku na kojem niko u njegovoj okolini ne čita; tu je, dakako, i dragoceno razmatranje "ovoga ovde" iz ugla nekoga ko na to više ne gleda rutinerskim pogledom svakodnevnika. Na koncu, u poslednjem poglavlju, tu je i nekoliko predragocenih tekstova o nasleđu "novog talasa" i drugih aspekata polupotonule kulture YU (post)moderne, ili o večitom Zemunu... Ako ikada otopli, biće merak sesti u baštu Briona s ovom knjigom; uostalom, grad, Dunav, sve to: ničega zapravo, u izvesnom smislu, ne bi ni bilo bez Davida Albaharija čiji se pogled i dalje reflektuje po tim flekavim zidovima, jer gradovi stvaraju nas, ali i mi njih, naročito oni najbolji među nama, oni koji su više i bolje tu i kada nisu tu, od mnogih koji su stalno tu, pa im se čini da im već zato – što su, naime, tu i što su odavle – sleduje kakav ordenčić. Ili makar najbolji sto u Brionima, s pogledom na konobaričine borosane.

Teofil Pančić

17.11.08 TANJUG

Jedan od najprevođenijih i njapopularnijih srpskih pisaca druge polovine 20. veka David Albahari zaključio je obeležavanje 60. rođendana predstavljanjem svoje četvrte knjige u 2008. "Svake noći u drugom gradu", objavljene u 100. kolu Srpske književne zadruge.
Pre ove promocije, Albahari je tokom jeseni predstavio čitaocima svoj novi roman "Brat" kod "Stubova kulture", tematsku zbirku pripovetki "Poslasatičarske priče" u izdanju "Arhipelaga" i dečju knjigu "Ema i jež koji nestaje" sa ilustracijama Dušana Petričića koju je objavio "Cepter buk".

Govoreći o zbirci priča u izdanju SKZ, glavni i odgovorni urednik dr Marko Nedić je istakao da je Albahari najautentičniji predstavnik postmoderne u savremenoj srpskoj prozi i maksimalno je moderan i komunikativan u novoj knjizi.

"Svaka od 20 najnovijih priča različita je od ostalih i po izabranoj temi, po primenjenom narativnom postupku i po korišćenom žanrovskom modelu", naglasio je Nedić.

Prema njegovim rečima, knjiga je komponovana od sasvim kratkih, minimalističkih priča, od standardno kratkih, gotovo novinskih priča i onih dužih sastavljenih od mozaički složenih životnih situacija koje se tek na kraju proznog teksta međusobno povezuju.

Podsetivši da je ovo deseta po redu zbrika kratkih priča, Nedić je kazao da autor u njima govori o tipičnim temama urbane proze: usamljenosti, otuđenosti, frustracijama i nedoumicama mladih ljudi, o potrebi za ljubavlju i razumevanjem, kao i o relativnosti objetkivne istine i subjektivnog pogleda na stvarnost.

Prema oceni Nedića, Albahari je ovom zbirkom znatno obogatio i proširio svoja dominantna tematska i poetička opredeljenja i još jednom potvrdio vrednosno veoma visoko mesto koje odavno ima u savremenoj srpskoj književnosti.

Povodom Nedićeve opaske da se njegov stil odlikuje liričnošću pesama u prozi, Albahari se našalio da je još u mladosti postigao dogovor s bliskim prijateljem Rašom Livadom da se svako drži svog "atara" - on poezije, a Albahari proze.

Prema njegovom objašnjenju, zbirka priča je nastala od ideje da se radnja svake od njih događa u drugom gradu, a ideje za događaje je uzimao od sagovornika iz tih gradova.

Za Alabaharija je, kako je rekao, bilo važno da njegova knjiga koja je ušla u jubilarno 100. kolo SKZ bude zbirka kratkih priča, jer on sebe doživljava, pre svega, kao pisca pripovedne proze, a tek posle kao romanopisca.