02.12.04
Umetnost je svet za sebe
Ratko Božović
- Umetnost i politika u stalnom su sukobu. Različitost ove dve „strukture” preduslov je njihovog konflikta. Njihove su suštine nespojive i nepomirljive. U svakom pokušaju da se odredi vrsta sukoba između umetničkog stvaralaštva i političke vladavine mešaju se i različiti kriterijumi - estetski, etički, ideološki i politički, kaže povodom naše ankete ugledni sociolog kulture, naučnik i pisac Ratko Božović.
Na naše pitanje Postoje li konstante večne dihotomije politika-umetnost, Božović dodaje:
- Tu su uvek nastajali nesporazumi. Razumljivo je da različite argumentacije imaju različitu vrednost i veoma nepodudaran smisao. Zato svođenje argumentacije, različite po nivou i vrsti,na istu ravan, najčešće vanumetničku, nije samo metodološko pitanje, već predstavlja ograničavanje stvaralaštva, nezamislivog bez subjektivnog izraza i stvaralačke individualnosti. I pored toga što se odnosi između političke moći i umetničkog stvaralaštva najčešće pretvaraju u izrazito gloženje, u svojevrsnu estetsku reakciju umetnosti, umetničko delo može postati žrtva političkog načina mišljenja. Takozvana politizacija umetnosti, do koje dolazi ponajpre u književnosti, javlja se, gotovo po pravilu, u onom stvaralaštvu koje je lišeno postojanog i koherentnog umetničkog stanovišta.
Smatrate da je umetnost metafora a politika realnost. Iako ne stoje u istoj ravni, jedna od druge, ipak, zaziru. Koja se koje više boji?
- Moglo bi se reći da umetnost opstaje u svetu metafora i imaginarnog sveta a politika kao „igra za moć” u smrtno ozbiljnoj stvarnosti. U dogmatskoj i autoritarnoj politici dolazi do nerazumevanje odnosa umetnosti i stvarnosti. Tu nije reč samo o pogrešnom tumačenju umetničkog dela i prenebregavanju umetničkih sredstava kojima se umetnik služi da bi izrazio svoje vizije o stvarnosti već i poništavanju njegove stvaralačke autonomije. Tada postaje jasno da je uzajamna netrpeljivost između dogmatske politike i umetničkog tvoraštva nastala na osnovama različitog viđenja sveta i različitog razumevanja čoveka. Njihovi jezici, bitno drugačiji, razilaze se do te mere da je teško i zamisliti da o istom govore na isti način. A već samo to je dovoljno za postojanje dramatičnih nesporazuma. Slabašna i neumna politika nastoji da osujeti nepredvidljivi uticaj umetnosti u stvarnosti. Umetničko majstorstvo pomaže umetniku da odbrani estetske čarolije i da se usprotivi političkom pragmatizmu i ideološkom dogmatizmu.
Rekli ste jednom: „Gde je umetnost, tu je sloboda”. Šta je sa autocenzurom?
- Od vremena Platonovog kroćenja pesnika pa sve do ovovremenih čistki (staljinističkih i fašističkih) suštinski se nije promenio zloduh cenzure. Teško je, međutim, reći da li je pogubnija represija državne i partijske cenzure ili autocenzura kao stvaraočevo unutrašnje ropstvo. Svojevremeno sam čitao i jedan ogled Danila Kiša, u kome je lucidno dovodio u pitanje stereotip i o cenzuri i autocenzuri. Svako stavljanje umetnosti pod šapu politike, svako njeno instrumentalizovanje, otkriva strukturalni poremećaj u lestvici vrednosti. Sloboda u kulturi deo je nastojanja da se živi stvaralački, pesnički, spontano, da čovek bude to što jeste. Ako se umetnost ne realizuje kao najslobodniji vid bivstvovanja, dovedena je u pitanje njena suština.
Meni je najbliže stanovište da je umetnost svet za sebe, svet kreativne posebnosti, nikako svet iluzija i privida. Umetnik kao rušilac poretka banalnosti teži višem nivou individualnog senzibiliteta i višem nivou svesti. A da bi stigao do dostvaralačke samopotvrde, on mora biti slobodno biće. A umetnost je slobodna ako ne služi nikakvim svrhama izvan sebe same.
Da li se umetnik povlači u totalitarnim sistemima? Naveli ste nedavno primer Branka Ćopića, koji se pošto se suprotstavio novoj buržoaziji, povukao...
- Sedamdesetih godina prošlog veka Branko Ćopić se žalio što više pažnje nije posvetio pozorištu, komediji i satiri. Skretao je pažnju na to da je satiri neophodna društvena klima i da su bilo kakvi kompromisi za stvaralaštvo prosto nepodnošljivi. Tvrdio je tada da je neophodno „ne samo iz svoje svesti, već iz svoje podsvesti, ukloniti sve tutore, sve „babice”, vrtlare i povrtlare u našoj cvetnoj literarnoj bašti, iz koje se satira najpre plevi kao neki štetni čičak”. Zbog toga valja se setiti se kako je dočekana njegova Jeretička priča, i kako su sa „najvišeg mesta” začepljena usta satiričaru. Zato se i može pretpostaviti da bi humorno-satirična dimenzija njegovog stvaralaštva, u povoljnijim društvenim i političkim okolnostima, verovatno danas izgledala drugačije, možda i znatno bogatije.
Šta je sa umetnošću i ideologijom? Knut Hamsun je dobio Nobelovu nagradu za književnost, a bio je naklonjen nacizmu. Crnjanski nije bio na levici a bio je veličanstveni pisac. Slavni Borhes je u političkim uverenjima skretao udesno. Majakovski je bio levičar, a sjajan je pesnik...
- Odgovor na ovo Vaše pitanje, zahtevao bi dugu priču, čitavu knjigu. Talenat umetnika nadmoćniji je od političkog stava. Ideologija previđa neposredno doživljavanje stvarnosti kao estetsku mogućnost. Možemo čak pretpostaviti da određeni ideološki program i sam umetnički „projekt” polaze od istih ideoloških premisa, ali, budući da se njegovi sadržaji moraju ostati verni različitim stvaralačkim principima, njihova konačna ishodišta ne mogu biti istovetna.
Zašto se uvek zaboravlja odnos politike i nauke? Šta je opasnije po društvo, na duže staze: udvorička umetnost ili lažna istorija, recimo?
- Udvorička umetnost kao i idealizovana istorija ne postavljaju prava pitanja i i ne daju prave odgovore. U našoj sveopštoj krizi, opštu konfuziju podržavali su „stvaraoci”čija je tematska uporišta pratila stvaralačka rasejanost i plitkoumna agresivnost. Ne samo u feljtonistici i pseudonauci, već i u književnosti, dominirao je povratak potisnutog, kako bi to psihoanalitičari rekli. Došlo je do „mitizacije” istorije i militarizacije stvarnosti, što je samo druga strana njegove dojučerašnje represivne pacifikacije. Bio je to povratak na individualne i kolektivne frustracije, iracionalne mržnje i paranoidne strahove. Pravo prokletstvo ohrabrenog zla.
Anđelka Cvijić
03.07.04 Pobjeda
Apel protiv banalnosti i nacionalizma
Ratko Božović: "Sumrak vrline"
Impozantnim angažmanom na polju nauke i kulture, na polju nekadašnjeg simulakruma vrijednosti koje je nepovratni režim u Srbiji nametao njenim građanima, zatim na boju naučne misli koja je postmodernizam svojim ubrzanjem ideala hipertrofirao na klackalici optimizma i pesimizma savremenikovog bića, nezaobilazna i vrijedna poštovanja je harizma Ratka Božovića, intelektualca i profesora čije ideje se rasprostiru na preko 200 radova i nešto više od 20 knjiga.Gore navedeni difuzni otrovi koji su kontaminirali proteklih godina prolazni dom onog Tu, i svojim dekadentnim stremljenjem i težnjom da se zataškaju, da postanu spasonosni, neprestano su bili vidljivi ingenioznom duhu - u čije ime govorimo sada- koji ih je svojim ukrotljivim i pomalo radosno-dosjetljivim osmjehom dočekivao i svojim idejama ranjavao, oduzimao im otrovnost od koje bi inteligentnom kreacijom načinio serum koji je proteklih godina zaštitio njega samog a i sve pojedince koji su povjerovali njegovoj namjeri. Protivotrov nije bilo moguće stvoriti osim za naš duh, pa je borba na polju kulture postala mogućnost posljednjeg gubilišta. Vjera u pobjedonosni ishod angažmana bila je vodilja Ratka Božovića čije su ideje savjetovale da ako bi se neprestano aktiviralo "nemoguće", "moguće" se nikada ne bi moglo postići. Neophodni aristokratski duh je bio neminovnost takvog početka, a takav duh prekorava drugačije od sebe ali i nagovara kada citira T. Mana koji kaže: "Priznajem da otvoreno mrzim prosječnost koja ništa ne zna o majstorstvu, i otuda vodi lak i glup život".
Najnovija knjiga Ratka Božovića, "Sumrak vrline", sastavljena je od tekstova koji su nastavak spisa "Kroz Crveno", "Noćna mora", "Izvješaj iz ludnice", "Nulta tačka" i "Uzaludna knjiga", i koja je po načinu tretiranja naše individualne i kolektivne patologije po ovom autoru, najbliža rukopisu "Dnevnik 2000". Sabrani tekstovi su zapravo prvobitno objavljivani u subotnjem dodatku "Kultura & Društvo" dnevnog lista "Pobjede", od marta 2003. do februara 2004.godine, a autor napominje da su u toj sadržini i ostavljeni dok su naslovi, iz razloga jednostavnosti i preciznosti, izmijenjeni.
Zbirka tekstova Ratka Božovića "Sumrak vrlina", izvanredna je knjiga koja govori o apelu protiv banalnosti i malograđanštine, nacionalizma i retardiranosti "instant-kulture". To je knjiga koja govori drugačijim jezikom koji minira ustaljenje norme ponašanja i razmišljanja bacajući taj deponij animalnosti u ogledalu u kojem se uvijek na koncu čovjek pogleda. Ovo je knjiga unutar koje je citiran savjet Danila Kiša a on neobično objedinjuje ovo cjelokupno djelo i poučno zvuči "Čuvaj se da tvoj govor ne zagadiš jezikom ideologije. Upoznaj misao drugih, zatim odbaci. Čuvaj se onih koji ti nude konačna rješenja. Ne budi dvorska budala". ("Savjet mladom piscu")
Vuksan Vuksanović
