Ginter Kunert (Günter Kunert) rođen je 6. marta 1929. u Berlinu. Kao detetu čija je majka Jevrejka, nije mu iz „rasnih razloga” bilo dozvoljeno pohađanje srednje škole pa je tih godina šegrtovao u jednoj tekstilnoj radnji. Bio je proglašen „nedostojnim” i za vojnu službu. Posle rata studira na Visokoj školi za primenjenu umetnost u Berlinu. Počinje da objavljuje u satiričnom časopisu „Ulenspiegel”. Godine 1950. izlazi mu debitantska zbirka pesama “Wegschilder und Mauerinschriften”. Njegove prve korake u književnosti podržali su znameniti pesnici Johanes Beher i Bertolt Breht. Tokom šest i po decenija aktivnog bavljenja literaturom, Kunert će (u obe nemačke države) objaviti ogroman broj (oko dve stotine!) naslova u gotovo svim žanrovima (poezija, proza, esej, kritika, putopis, radio-drama, filmski scenario, aforizam, glosa, satira, članak, reportaža, literature za decu), postavši jedan od najplodnijih i najuglednijih nemačkih pisaca.
Zapažen je i kao likovni umetnik (crtač i slikar).
Do 1979. Kunert je živeo u Demokratskoj Republici Nemačkoj, u Istočnom Berlinu. Te godine dobio je višegodišnju vizu za Saveznu Republiku Nemačku, u koju se i iselio, ostavši do danas da živi u jednom selu na severu zemlje, u pokrajini Šlezvig-Holštajn. Tri godine pre iseljenja on je, zajedno sa još nekim uglednim istočnonemačkim piscima, potpisao peticiju protiv oduzimanja državljanstva poznatom pesniku Volfu Birmanu, posle čega je bio isključen iz vladajuće partije. I odranije je iskazivao stavove koji se nisu dopadali rigidnim vlastima u zemlji „realnog socijalizma”, zbog čega su neke njegove knjige izlazile sa zakašnjenjem.
Sedamdesetih godina prošlog veka bio je gostujući docent na Teksaškom univerzitetu u Ostinu (1972/73), a dve godine kasnije i na Univerzitetu Vavrik u Velikoj Britaniji, o čemu je i pisao.
Od mnogobrojnih pesničkih zbirki koje je objavio nakon prvenca, pomenimo neke od važnijih: “Unter diesem Himmel” (1955), “Der ungebetene Gast” (1965), “Verkündigung des Wetters” (1966), “Warnung vor Spiegeln” (1970), “Im weiteren Fortgang” (1974), “Unterwegs nach Utopia” (1977), “Abtötungsverfahren” (1980), “Abendstimmung” (1983), “Berlin beizeitzen” (1987), “Fremd daheim” (1990), “Mein Golem” (1996), “Nacht Vorstellung” (1999), “So und nicht anders” (2002), “Als das Leben umsonst war” (2009), “Fortgesetztes Vermächtnis” (2014). Pri tome je zbirka “So und nicht anders” knjiga izabranih i novih pesama.
Čuveni nemački kritičar Marsel Rajh Ranicki pisao je da Kunertove pesme „formulišu pitanja jednog skeptičnog savremenika, njegov nemir, njegov strah”. Većina tumača Kunertova pesništva smatra da su ironija, skepticizam i pesimizam glavne oznake njegovog duhovnog i poetičkog profila. On sam negde se pak nazvao „vedrim melanholikom”. U svakom slučaju, reč je o pesniku sa ogromnim životnim iskustvom, u koje spada i presudno važno iskustvo dveju nemačkih diktatura – nacionalsocijalističke (nacističke) i komunističke. Stoga nije čudno što nam Kunertova poezija daje kritičku sliku razvoja civilizacije, društvenih i istorijskih procesa. Humani ideali i umni projekti retko se ostvaruju u istoriji, budući da se ona služi nasilnim sredstvima. Na objektivni cinizam takve istorije Kunert odgovara ironičnim, pa i ciničnim pesničkim komentarom, koji mu stoji na raspolaganju i kad je reč o ideologijama i idolatrijama svih vrsta.
Kunert je dobitnik najuglednijih nagrada, kao što su Hajneova nagrada grada Diseldorfa, Helderlinova nagrada grada Bad Homburga, Traklova nagrada, Nagrada Aristejon Evropske unije, Kurcijusova nagrada za esejistiku, i drugih. Član je nekolikih akademija nauka i umetnosti, te počasni doktor triju univerziteta u SAD i jednog u Italiji.
