Što se ne javiš bratu

02.10.10 e-novine.com

Roman bi trebalo čitati kao obrazovni jer on prati proces sazrevanja i transformacije tipičnog balkanskog mladića. Vrhunska hrabrost koju pokazuje narator Zlatan nalazi se upravo u odbijanju da se bratu (ili bi sada ovu imenicu pisati velikim slovom, dakle Bratu) ne oprosti. Njegovo odbijanje da se potčini drevnom zakonu roda, u kojem se greške rođenima moraju oprostiti jer, pobogu, svoji smo, govori o individuaciji, sazrevanju jedinke koja konačno napušta zakone kolektiva plaćajući za to visoku cenu samoizopštenja. Na kraju je onaj brat koji nije spreman da oprosti bratske okrvavljene ruke, bez obzira što je po svakom zakonu u pravu, onaj koji podnosi veće žrtve. On je doduše svoj, ali je i sâm
Postoje knjige koje svojom tematikom, specifičnom atmosferom i osećajnošću „kupuju“ čitaoce, bez obzira na kvalitet književnog izraza. Ili, hajde da to kažem ovako, neke teme su prosto važne i nije bitno da li je to najbolja moguća knjiga na temu, ako je napisana sa vrstom etičkog dostojanstva koja je preko potrebna da bi se neka tema umetnički obradila. Na koncu, knjige biraju čitaoce gotovo na isti način na koji čitaoci biraju knjige i kad vam nešto „legne“ nije uvek moguće argumentovati zbog čega, a ponekad, bogami, bude i bolje ne unositi se u podrobnije analize jer bi se njima razbila sva čar čitanja.
Roman Vladana Kosorića Što se ne javiš bratu (Stubovi kulture, 2010) jeste takva vrsta knjige. Ona poseduje onu književno-umetničku iskrenost koja čitaocu pomaže da zanemari određene stilske manjkavosti. Roman je napisan iz dvostruke vremenske perspektive. Narator je Zlatan Bosnić, stanovnik Vankuvera, koji je u Kanadu došao iz ratom razrušene Bosne. Prvi vremenski plan podrazumeva njegova emigrantska lutanja i pitanja, a drugi obuhvata period njegovog odrastanja u mešanoj porodici, u malom bosanskom gradiću tokom sedamdesetih, osamdesetih i, naravno, ratnih devedesetih dvadesetog veka. Zaplet je prilično starovremski izveden, poput devetnaestovekovnih romana. I uopšte uzev, čitav roman odiše jednom arhaičnom teksturom, ali mu to ne smeta da o ukupnoj situaciji u trouglu porodica-rat-emigracija progovori sa autentičnim doživljajem stvarnosti.
Možda je najbolje u romanu prikazana ta nemogućnost smirivanja posle traumatičnih doživljaja, koja glavnog junaka tera na lutanja severom i potragu za sobom u nepreglednim četinarskim šumama Kanade. Nemir i strast koji su unapred već usađeni u nekoga ko beži od sopstvene prošlosti i njenih nemilih istina, a što je po Kosoriću emigrantska situacija par exellence, jer nije svojstvena samo emigrantima sa eksjugoslovenskog prostora već i njegovom prijatelju Džimiju (Đuli), mogu da se smire tek jednim autoterapeutskim procesom kakav je pisanje romana. Ovaj rad na sebi jeste jedini put da se fatalizam traume donekle ublaži, da se sopstvu olakša put do sebe, ako mi je dopušteno da se ovako metaforički izrazim. Ta potraga, koja ima oblik Uroborosa, zmije koja sama sebi jede rep, mora se naposletku završiti na njenom početku, na onom mestu koje je traumu i izazvalo. Ovo mesto nije nikakav konkretan geografski lokalitet, nije dakle reč o bosanskom gradiću izmešanog stanovništva sa pandurom, ludom, dobrim i zlim komšijama, fatalnom lepoticom i gimnazijskom ljubavi, već se radi o čvorištu porodičnih sila koja su izmešane mimo naših želja i/ili kontrole. Sam naslov romana ukazuje na budući sukob koji, čak i u slučajevima kada nije tako radikalno postavljen u graničnoj, ratnoj situaciji, nosi u sebi tragičnost prve zavisti i ljubomore među braćom, one, dakle, koja se javila među Kainom i Aveljom. Nisam siguran da je Kosorić ovo imao u vidu, ali njegov fatumski odnos prema „bratstvu“ nameće i, u najboljem mogućem smislu reči, provocira i ovakvo čitanje.
Ako se, pak, vratimo na ravan narativnih tokova romana, onda ćemo u sukobu među braćom videti konkretan politički, tarasbuljbovski sukob između indoktriniranog pojedinca i zajednice u kojoj se nije osetio voljenim. Veliki udeo koji država, odnosno njeni instrumenti sile imaju u oblikovanju svesti pojedinca, ne naglašava se previše, ali Kosorić je svestan uloge uniforme u jogurt revoluciji koja je imala krvavi epilog. Ipak, čini mi se da je reč o nečemu drugom. Roman bi trebalo čitati kao obrazovni jer on prati proces sazrevanja i transformacije tipičnog balkanskog mladića. Vrhunska hrabrost koju pokazuje narator Zlatan nalazi se upravo u odbijanju da se bratu (ili bi sada ovu imenicu pisati velikim slovom, dakle Bratu) ne oprosti. Njegovo odbijanje da se potčini drevnom zakonu roda, u kojem se greške rođenima moraju oprostiti jer, pobogu, svoji smo, govori o individuaciji, sazrevanju jedinke koja konačno napušta zakone kolektiva plaćajući za to visoku cenu samoizopštenja. Na kraju je onaj brat koji nije spreman da oprosti bratske okrvavljene ruke, bez obzira što je po svakom zakonu u pravu, onaj koji podnosi veće žrtve. On je doduše svoj, ali je i sâm - što je na neki način apsurdna situacija svih onih koji misle da je potebno kazniti zločince i ne zataškavati ono što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije, zarad viših državnih, rodnih, ekonomskih ili bilo kakvih interesa.
Ono što roman čini slabijim jeste epizodičnost prikaza doratnog i kanadskog života naratorovog. Ovi komadići sećanja nisu napisani ujednačeno i često se čitaju kao uspešniji pismeni zadaci na zadatu temu, posebno što ne korespondiraju uvek sa glavnim tokom romana. Meni to lično nije preterano smetalo, ali mora se naglasiti da je Kosorićevo pripovedačko umeće moguće unaprediti i usavršiti. Ovo je posebno značajno reći jer se radi o talentovanom pripovedaču koji ima šta da kaže i čije ćemo buduće knjige čitati s velikom pažnjom.

Vladimir Arsenić