Srce zemlje

30.01.05 Dnevnik - Novine i časopisi

Da je savremeni svet, a naročito politika, u totalnom ćorsokaku, da su glasnici apokalipse sve bliži, Svetislav Basara (Bajina Bašta, 1953) varira u svom ironično-parodijsko-lakrdijaškom diskursu u nizu romana, eseja, interjvua. Taj svojevrsni basarizam postao je prepoznatljiv i onda kada ga se autor javno odriče, a njegovi čitaoci traže kao potvrdu da je u romanu sve dozvoljeno i moguće. U toj gradnji i razgradnji, mistifikaciji i demistifikaciji, mešavini spekulativnog i metafizičkog, naučnog i pseudonaučnog govora, dokumenta i fikcije, Basara je, čini se, najdalje otišao upravo u najnovijem romanu “«Srce zemlje”».

Označen kao studija o Ničeovom boravku na Kipru, mada on tamo nikada nije nogom kročio, a posvećen ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, «”Srce zemlje”» je složena romaneskna projekcija sloma sveta, svih njegovih tradicionalih vrednosti, bespoštedna kritika globalizma i političke korektnosti, kao i potraga za kakvim – takvim smislom. Razume se da Fridrih Niče (1844-1900) kao dominantni lik i filozof destrukcije, pesnik propasti, simbol brkate filozofije, preteča ideje o natčoveku, duhovni otac Hitlera i Staljina, svih diktatora i totalitaraca, jeste idealna figura/metafora preko koje se može reći sve, pa i ono što se ne govori, ali duboko misli i uzima kao tačno.

Devetnaesti vek će ovde trajati još sto pedeset godina. Niče ne samo da zna šta je bilo juče, nego gorko svedoči i o ovom trenutku sadašnjem i smelo proriče neveselu budućnost. Proročko nadahnuće mu govori da čoveku nema spasa ako ne dobije još jedan mozak, jer viša kultura može samo tako opstati. Evolucija čoveka nije ni izdaleka završena, dva naporedna mozga, eto suštine Ničeove psihologije i filozofije. Niče je ovde sfinga mračnog doba, politički pisac bez premca,brkati feniks koji oštroumno vidi klice budućeg zla, ali umesto da pomogne čoveku on ljudi konja... Boga je odavno proglasio mrtvim, ili su mu i to pripisali oponenti i netalenti.

Pribegavajući već oprobanoj postmodernističkoj strategiji Basara piše na marginama tzv. nađenog rukopisa “«Srce zemlje”, izveštaju engleskog diplomate o Ničeovom pokušaju režije «”Otela”», na Kipru, nekoliko Ničeovih pisama, fragmenata iz izgubljenih rukopisa, intervjua koji je pokojnik Niče 1998 godine dao nekakvom mesečniku za zagrobnu književnost i filozofiju. U svoju raspusnu, ironično-grotesknu, na momente sasvim lakrdijašku naraciju, Basara će ugraditi slike i prilike savremenog Kipra, njegove vedute, istoriju, mit o nesrećnim Hurubima, ali i svoju diplomatiju, tamnu i svetlu stranu vladinih i nevladinih organizacija, očaj i bedu sveta koji je izgubio orijentire, ali ljubomorno čuva fasadu. Fasaderi su na sceni i sve što sada treba jeste «da ste politički korektni i da ne pušite», reći će Basara, podvrgavajući subverzivnoj kritici tzv. velike gazde i nevidljive svetske prvake, koji zaista «ne puše» ali zato zdušno grade globalni pakao. Niče je spram njih bezazlena, pesnička figura i odveć nježna biljka.Tragajući za umetnički prerušenim likom mislioca najuzvišenije genijalnosti, savremeni ideolozi, u Basarinoj vizuri, postaju pravi nitkovi i uransko/radioaktivno jezgro zla. To je pravo i konstantno srce zemlje. U galeriji stvarnih i izmišljenih likova defilovaće u Basarinom romanu i Vagner, i Staljin, i Frojd, ali i fatalna Lu Salome, Lenjin i Krupskaja, zagonetna i tragična Vanja iz Beograda, ničeolog Poliviosom Šejtanis i toliki, toliki drugi.

Glupost savremenog sveta, njegova politička kretenizacija dobila je u Basarinom romanu, oslonjenom na Ničeovu i sopstvenu biografiju, razornu ali i zabavnu kritiku koja bodri čitalački elan i daje povoda za ozbiljna razmišljanja – u svim pravcima.

Milan Živanović

16.11.04 Blic

Građeno prema oprobanom modelu postmodernističkog (nadri)romana, „Srce zemlje“ ima masku neliterarnog žanra – elemente strukture naučne studije: predgovore (anonimnog pisca, pronalazača rukopisa i prevodioca), poglavlja od kojih je svako posvećeno posebnom „aspektu problema“ (od opšteg pogleda na „misterije Ničeove biografije“ do pojedinačnih razmatranja filozofovog odnosa prema Bogu, Vagneru, ženama, nastavljačima), brojne priloge (neobjavljene fragmente, pisma, zagrobni intervju) i pogovor. Istorijskim ličnostima su pošteđena samo imena; sve ostalo je mašta u funkciji alegoričnog tumačenja 20. veka.

Basarin Niče je izgubljen čovek u nesrećnom vremenu. On je mazohista opčinjen „grandioznim trabunjanjem“ manijaka Vagnera čiju ljagu, stvaranje nacizma, preuzima na sebe; antisemitizam njegovom delu (tragikomično) dopisuju sestra i zet; Frojd ga degradira podmetanjem glasina o homoseksualizmu i sifilisu, da bi ga porazio u trci za ideologa 20. veka. Zaratustrini učenici su kiparski domoroci – „nadljudi“ u šarenim kupaćim gaćama, Staljin i Hitler su sledbenici Ničeove sestre, a najopakiji, Frojdovi mekušci koji ne znaju za stid, stvaraju novi svetski poredak. Raspadanje Ničeove ličnosti, od duha i libida do tela, postaje model propasti sveta: posle trijumfa varvarstva, slabost je zavladala okrutnije nego nekada snaga. Kada se mehur alegorije rasprsne, vidi se da je Kipar maska za Srbiju, Vagner za Šešelja, a Niče – kreatura Evrope koja ga sada pljuje –za Slobu.

Kvalitetan prema kriterijumima postmodernističke poetike, ovaj i njemu srodni romani, vraćaju u život alegoričnu i didaktičku književnost; motivi iz avanturističkih i kriminalističkih štiva jesu (jeftina) oblanda za gorku pilulu teorije u kojoj se stvarnost ne problematizuje, već kategorički definiše. „Srce zemlje“ je komplikovana varijanta političkog govora u kome se od čovečanstva ne vidi čovek; to je roman apsurda, ali i apsurdan roman.

Vesna Trijic

11.10.04 Večernje novosti

Naravno, pitanje iz naslova, ne bi imalo preteranog smisla, ako ne bi postojao i dodatak - „Zašto nam je to danas uopšte bitno?” Jedan od mogućih, i sasvim tipiziranih, odgovora postmodernistčke književnosti na naslovno pitanje, isapisan je u najnovijem romanu Svetislava Basare (1953), „Srce zemlje”.
Ispisujući još jedan roman u skladu sa svojom pripovedačkom poetikom koja podrazumeva stalnost književih uvida spram onih tačaka stvarnosti u kojima se mešaju metafizičko mišljenje i radikalni skepticizam o odnosu na fenomene pojavnog sveta sa katkad sasvim bizarnim dešavanjima, najčešće apsurdnim i preuzetim iz aktuelne stvarnosti, Svatislav Basara u središte zbivanja ove knjige stavlja istoriji nepoznati tromesečni boravak Fridriha Ničea na Kipru, iz navodne 1882.godine.
Praćen od strane tajnih službi, engleske i turske, tražen od strane svojih `prijatelja` Riharda Vagnera i Lu Salome, on pristiže na Afroditino ostrvo, i kao lice sumnjivog ontološkog statusa, pokušava izgradnju ogromne letelice-balona, druži se sa drugim licima, takođe sumnjivog ontološkog statusa, uključujući domicilno urođeničko pleme savsim osobenih običaja, a kao trag tog boravka, ostavlja nepriznatog i nepoznatog sina i njegovo potomstvo, ali i mogućnost nepoznatom Srbinu, da koncem dvadesetog veka, ispiše ovu biografsku dopunu.
Tekst anonimnog autora, vozača kiparske ispostave Svetske zdravstvene organizacije, čudnom igrom okolnosti, objavljuje na španskom, sa svojim predgovorom, čuveni argentinski pisac Adolfo Bjoj Kasares, a sama knjiga dolazi u ruke ambasadora Srbije i Crne Gore na Kipru, pisca, kako sam kaže, romana apsurda, Svetislava Basare.
Književnom mistifikacijom naučne potrage, odnosno studije koja nekoliko puta menja priređivače i pripovedače, i u kojoj sam pisac ponovo objavljuje iščezlu knjigu iščezlog pisca, kome je u međuvremenu iščezao i izdavač, ovaj boravak postaje deo parodijske Ničeove biografije.
A ona sama postaje povod da se još jednom kroz ironijsko sočivo osmotre, ne samo društvene i istorijske reperkusije jedne vanredne filozofske biografije, već, u sasvim prepoznatljivom i viđenom Basarinom maniru, i psihoanaliza, geopolitika, istoriografija, naučni model mišljenja, uopšte.
Stavljajući Ničea, odnosno njegovo `Vrhovno nebiće`, u centar međunarodne `antiničeanske zavere` u koju su uključeni Rihard Vagrner, Sigmund Frojd, Lu Salome, Kozima List Vagner, braća Gonkur, ali i na poseban izokrenuto istorijski način i J.V.Staljin i Kemal Ataturk, autor teksta svog čitaoca prepušta zabavi lutanja po svetu, odnosno tesktu, čiji se smisao odavno izgubio.
Naglašavajući neistovetnosti sveta i različitih predstava o njemu, pisac dobija pripovedni prostor u kome je istovremeno sve moguće. Dovodeći u pitanje logiku zvaničnih istorija i naučnih zananja, tražeći i nudeći dokaze o njihovoj proizvoljnosti, on, najčešće lociran u ravni dosetke i književne igre, gradi vlastiti pseudonaučni diskurs.
Samo rasvetljavanje delova Ničeovog životopisa, za ovoga pisca jeste još jedan lakmus pometnje sveta koji je izgubio svoj razlog postojanja i koji još može da funkcioniše samo kao tekst. I to izgubnjeno-nađeni tekst.
Prepoznavajući i usložnjavajući grotesknost postojećeg kroz jedno od opštih mesta savremene beletristike, kakvo je odnos Niče, Vagner, Frojd i Lu Salome, novi roman Svetislava Basare ovoj povesti daje novi kontekst određen upravo moćima, ali i brojnim ograničenjima vlastite postmodernističke poetike. U kontekstu autorove, već poobimne, bibliografije, pak, roman „Srce zemlje”, svakako spada u njen najsolidniji deo.

Nenad Šaponja

10.09.04 NIN

Ako se naziv ovog teksta čitaocu ukazuje kao preteran ili možda opsenarski, onda neizostavno treba da pročita “Studiju o Ničeovom boravku na Kipru”, kako glasi podnaslov najnovije knjige Svetislava Basare, najoglašenijeg ovdašnjeg beletrističkog uživaoca nasleđa nihilizma, psihoanalize i sličnih tvorevina modernog doba. Nedoumice će verovatno razvejati već prve stranice ovog esejiziranog romana “o tri meseca koji nedostaju u filozofovom životopisu”, datirana u godinu 1882. i volšebno povezana s poslednjom decenijom prošlog stoleća. U tu svrhu upotrebljena je tehnika “pronađenog”, odnosno “priređenog rukopisa”, jednako podesna da objedini parodijsko-pastiširane rukopise nekoliko “Velikih majstora Društva književnih mistifikatora”, od Adolfa Bjoja Kasaresa, do samog pisca “Fame o biciklistima”, kojemu “iskustvo pisca romana apsurda olakšava... imenovanje za ambasadora SRJ na Kipru... duboko iza poslednjih predstraža stvarnosti”.

Na već raspoznatljiv način kombinujući (auto)biografiju i fikciju, i to sa zamašnijim udelom akribije i činjenica, ali i s izrazitijom smelošću u njihovom tretmanu nego ranije, Svetislav Basara ponudio je publici posle nekoliko godina ćutanja još jedan izazovan izdanak domaćeg postmodernizma, oslonjenog gotovo još samo o poetičku nepopustljivost i ideološku doslednost autora “Uklete zemlje” i još nekoliko “prvoboraca” istog opredeljenja. Provokacija je, čini se, sama duša ovog romana, prerušenog u pseudoučenu raspravu, u kojem Vagner, Frojd, braća Gonkur i još neki iz “tajnog antiničeanskog društva” kuju zaveru protiv pisca “Zaratustre”. Delujući pre svega na anegdotsko-spekulativnom nivou, odnosno u ravni biografske i sižejne dosetke, provokativnost Basarinog “Srca zemlje” u sebi ipak ima nešto “autentično” ničeansko, a to je efekat paradoksa koji nastaje inverzijom značenja i vrednosti. Basarijansko “prevrednovanje svih vrednosti” izraženo je, primera radi, u ciničnom “uverenju” da “psihološke osobine stanovnika... uslovljavaju konfiguraciju oblasti koju nastanjuju”, da “zarazne bolesti ne postoje”, već se šire “pukim prenošenjem vesti o epidemiji” ili pak da “Odelo ne samo da čini čoveka! Ono određuje karakter čitave nacije.”

Vrhunac tog posprdnog obrtanja što obesmišljava stereotipe i floskule sadržan je u ideji da je “Niče taj koji je Nemce oterao u ludilo”, a ne onaj koji je podlegao umobolnosti, odnosno u shvatanju po kojem je “Niče... pre svega politički pisac”, pa otuda, u jednom od autorovih lucidnih paradoksa, “Staljin je zapravo naopaki Niče. Niče je onaj koji pati, Staljin onaj koji nanosi patnju.” U istom duhu, moglo bi se kazati i da je Basara, u stvari, naopaki Niče: ako je Ničeovo delo “žestoka kritika politike kretenizacije”, onda je Basarin opus gotovo uvek sarkastično-imaginativna “kretenizacija” politike i ideologije; ako je Niče nihilistički objavio da je Bog mrtav, Basara na svoj paradoksalan način objavljuje da je Svevišnji makar malko reanimiran, jer “ateizam je taj koji mu vraća život”; ako Niče snatri o “filozofiranju čekićem”, Basara na svoj podrugljiv način “čekićem” udara po praznoslovlju filozofije. Ideološki rehabilitovani i glorifikovani pisac “Antihrista” i “Volje za moć” tako postaje figurativno-obrnuti alter ego autora “Srca zemlje” u jednoj narcistički samodopadljivoj estetskoj igri u kojoj zauvek brkati Fridrih s vremenske distance od jednog veka “paranoidno” prati večito obrijanog Svetislava sve do, reklo bi se, zauvek podeljenog Afroditinog ostrva u srcu Mediterana.

A ako se čitalac i posle svega eventualno pita čemu još danas, u suton svakog, pa i nihilističkog patosa, služi marljivo bavljenje starim Ničeom, višestruka pripovedna iluzija Basarinog novog romana nudi mu različita rešenja po metodu “samoposluženja”, od onog ozbiljno-ideološkog koje tvrdi da je to “u osnovi knjiga o nastanku nacizma”, pa sve do onoga neozbiljno-beletrističkog koje dvosmisleno upozorava da “Knjige su, baš kao i život, samo neuhvatljiva mešavina činjenica i izmišljotina”. Ne menjajući, već po svoj prilici trajno učvršćujući status svog autora kao istovremeno najtvrdoglavijeg i najzabavnijeg, dakle: Velikog Meštra sviju ovdašnjih mistifikatora, “Srce zemlje” preporučuje se stalnim i povremenim “basarijancima” kao štivo čije korice neizostavno treba da drže negde uz bok “Napuklog ogledala”, “Fame o biciklistima” ili makar “Mongolskog bedekera”.

Tihomir Brajović

11.08.04 Danas

Novi roman Svetislava Basare "Srce zemlje", pojavio se nedavno u izdanju Narodne knjige. Ovo delo svojevrsna je studija o boravku Fridriha Ničea na Kipru i predstavlja uzbudljivu žanrovsku igru na relaciji ideologija-filozofija-umetnost. Tokom meseca avgusta, Basara će boraviti u Beogradu, kada će biti i promovisan njegov novi roman. Uporedo sa izlaskom ove knjige, sklopljeni su i ugovori za objavljivanje nekoliko Basarinih naslova u inostranstvu. U Francuskoj je već izašla zbirka kratkih priča "Fenomeni", koje je objavila izdavačka kuća "Gaia". Do kraja godine atinski "Kedros" objaviće "Ukletu zemlju", Kanađani "Napuklo ogledalo", a u Milanu će se pojaviti "Fama o bicikllistima" i "Kinesko pismo".

S. D.