Srbi u Lajpcigu

01.01.13 Književna istorija

U drugoj polovini 18. i kroz 19. vek, kada su sve snage našeg naroda bile usmerene idejom oslobođenja i obnovom srpske države, značajno mesto na planu kulture, nauke i prosvećenosti naroda imale su „ambulantne” prestonice, srpska kulturna središta u rasejanju.
O Beču, kao centralnom središtu okupljanja srpskih đaka i umnih ljudi dosta je pisano, objavljen je i katalog više od 1000 knjiga koje su tu objavljene u 18. i 19. veku, koji pokazuje u kojoj meri i kada je Beč bio srpski centar izdavaštva. Pisano je i o Budimu i Pešti.
Ono što je izmicalo pažnji naše nauke jesu manji centri, u kojima su u određenim periodima kolonije srpskih intelektualaca uticale na razvoj srpske književnosti: Petrograd, Moskva, Berlin, Temišvar, Požun, Prag, Akerman i Kišinjev.
Lajpcig kao centar protestantizma i novih ideja u popularizaciji nauke i umetnosti bio je posebno značajan zbog svojih masonskih i drugih veza i činjenice da su u njemu birani pojedinci malih naroda, još nedovoljno emancipovanih i profilisanih, koji tek stupaju na istorijsku scenu, i pružena im je mogućnost da, boraveći tu, uobličavaju i objavljuju svoja dela.
Sve je počelo sa Dositejem Obradovićem koji je godinu dana, 1787–88, boravio pod pokroviteljstvom štampara i izdavača Johana Gotliba Emanuela Brajtkopfa (Breittkopf), i uobličio svoje kapitalno delo Basne (1778), a nastavilo se sa Vukom Karadžićem, Simom Milutinovićem, Atanasijem Stojkovićem, da pomenemo one najznačajnije.
Bio je to napredan grad, mnogo slobodniji nego Beč, sa zavidnom prosvetiteljskom tradicijom, bez jake cenzure, veoma pristupačan za naše studente i stvaraoce.
Među prvim studentima poznat je bio Jovan Jakšić, ali mnogo više podataka imamo o braći Mojseju i Dimitriju Raškoviću, potomcima plemićke porodice iz Starog Vlaha, koje je kao svoje pitomce poslao mitropolit Jovan Georgijević 1770. godine. To je bio početak, tako da je doktor univerziteta u Lajpcigu Pavle Petrović Sokolović 1809. godine ustanovio stipendiju za siromašne studente iz Srbije. O njemu postoji obimna literatura, a najviše se bavio njime jedan od stipendista Milenko Vesnić (1862–1921). Za njegovu stipendiju pokušao je da konkuriše i naš najznačajniji filozof Branislav Petronijević, ali je nemarnošću svoje opštine, Uba, koja mu nije poslala tražene dokumente, ostao bez nje. Prema istraživanjima, pre svih Ljubinke Trgovčević (Doktorati od 1885. do 1914), studirali su ili doktorirali u Lajpcigu, pored ostalih, Ljubomir Nedić, Ljubomir Stojanović, Milan Šević, Miloš Perović, Branislav Petronijević, Aleksandar Belić, Veselin Čajkanović i dr.
U knjizi su preštampani radovi o vezama sa Lajpcigom Dositeja (Hilmar Valter, Alojz Šmaus), Vuka Karadžića (Ditrih Frajdank), Sime Milutinovića (Erhard Hekselšnajder, Elzabet Pribić), ali i o prevodiocima, istoričarima, proučavaocima Istočnog pitanja.

Delovanje značajnih profesora posebno je obrađeno, a među njima se nalazili mnogi, od neokantovca Vilhelma Traugota Kruga (1770–1842) do Augusta Leskina (rad Helmuta V. Šalera).
Pomenute su i gramatike srpsko-hrvatsko-nemačkog jezika, a među njima i „Serbo-kroatische Konservations-Gramatik“ Vojislava M. Petrovića, objavljena 1913. godine (izdavač je Julius Gros iz Hajdelberga, doživela je više izdanja, 1920, 1931), koja je urađena po metodi „Methode Gaspey-Otto Sauer“. Ono što je malo poznato o ovom poligloti i avanturisti jeste činjenica da je on stekao znatne prihode od svojih knjiga, a napisao je englesku, francusku, nemačku, italijansku i druge gramatike za Srbe (od 1907. do 1931. godine). Znao je, pored stranih jezika, „7-8 srpskih dijalekata i vodio duge, duhovite konverzacije jezikom Dositeja, jezikom Njegoša i Stefana Mitrova Ljubiše, jezikom Sremčevog Kalče, Stankovićevog Mitka itd.“
Lajpcig ima i značajno mesto u objavljivanju prevoda iz naše književnosti, pre svega narodne (Talfjeva, Vilhelm Gerhard, Karl Harloszon, Zigfrid Kaper, Fridrih Kraus).
Među onima koji su značajni za Srbe, Srbiju, Balkan, Istočno i Jugoslovensko pitanje a delovali su u Lajpcigu bili su: Fridrih Vilhelm fon Taube, Leopold Ranke, sa svojom Srpskom revolucijom, Vilhelm Rihter, Emanuel Tal, I. I. Tkalac, Bartolomeo Kunibert, Anton Špringer (rad Dejana Medakovića), putopisac Feliks Kanic, ali i Spiridon Gopčević, kontroverzne ličnosti, čija dela neki pripisuju i austrijskom novinaru i publicisti Leonu Breneru (1855–1936), Herman Vendel (rad Tomislava Bekića).
U kratkim crtama, leksikografski, dotaknuto je i pitanje lajpciške periodike u recepciji srpske književnosti, kulture, istorije.
Nisu pomenuta društva, koja su postojala među studentima, od kojih je verovatno najstarije „Slovensko akademsko društvo“ iz 1878. godine, na čijem čelu je bio kao predsednik Mihailo R. Ruvidić, a koje je okupljalo, pored Srba, i Bugare, Poljake, Čehe, Ruse.
Zanimljiva i potrebna knjiga, pravi poduhvat Zadužbine Dositej Obradović i Narodne biblioteke.
Staniša Vojinović