Alberto Ongaro (Venecija, 1925.) italijanski je novinar, scenarista za stripove i pisac. U svemu što radi ima mnogo uspeha. Kao dugogodišnji specijalni dopisnik za časopis „L’Europeo“, proputovao je čitav svet i dugo živeo u Latinskoj Americi i Engleskoj. Kao scenarista za stripove radio je s Hugom Pratom. Među mnogobrojnim stripovima na kojima je radio nalaze se i Mister No, Nik Rajder, Misteriks i Eternaut. Za roman La partita (Utakmica) nagrađen je prestižnom italijanskom nagradom Kampjelo 1986. godine. Objavio je preko deset romana među kojima su: Il segreto dei Ségonzac (Tajna Segonzakovih), Rumba, La taverna del Doge Loredan (Gostionica dužda Loredana), Il segreto di Caspar Jacobi (Tajna Kaspara Jakobija) i Il ponte della solita ora. (Most uobičajenog sata). Španska verzija je njegov prvi roman objavljen na srpskom jeziku. Ongaro živi u Veneciji.
08.07.09 B92
Autor koji se okušao u različitim medijima
Španska verzija, Alberto Ongaro
Alberto Ongaro pripada grupi svestranih autora, koji su se okušali u različitim medijima. Nešto poput Pabla de Santisa ili Alehandra Hodorovskog, ako hoćete. Sa ovom dvojicom vezuje ga rad na stripu, sklonost ka žanrovskom izrazu, a i to što je godinama živeo u Latinskoj Americi. Ovaj dugoveki pisac, strip-scenarista, novinar i kosmopolita je, međutim, Italijan. Tačnije Venecijanac. Njegov najnoviji roman, Španska verzija, originalno objavljen 2007. (kada je piscu bilo već preko osamdeset godina!) prvo je predstavljanje ovog mnogostruko zanimljivog lika domaćoj publici.
Zaplet romana gradi se oko stožera starog bar koliko i mit o Edipu (bez frojdovskih asocijacija, molim). Dakle, glavni junak dolazi u situaciju da ispašta zbog neke svoje krivice iz prošlosti, koje nije svestan. Sled okolnosti primorava ga da krene u potragu i otkrije o čemu se radi. Da bi to postigao, on mora da se suoči sa dubinama sopstvenog bića. Ova mnogo puta ispričana priča jedno od svojih najnovijih i najlepših otelovljenja imala je u filmu Old Boy, koji se pre nekih 4-5 godina proslavio u Kanu.
Estetika kojom se Venecijanac služi znatno je drukčija. Mekša je, evropskija. U priču je upletena izvesna doza borhesovštine, pa tako intriga ovde započinje u samom tekstu, koji svom autoru šalje jednu skrivenu poruku, samo njemu vidljivu. Jedno vreme roman se klati na granici engmatičnosti karakteristične za visoku književnost i obrazaca žanr proze. Izuzetno zanimljiva situacija, koja pruža mnoge mogućnosti. Ovu dilemu odlično je razrešio jedan od tzv. zagrebačkih borhesovaca, Goran Tribuson, u priči u kojoj takođe jednom ostarelom piscu njegove knjige šalju skrivene signale. Ongaro, međutim, ne uspeva dugo da se održi na ovom nivou, pa Španska verzija ubrzo postaje prilično prozaičan roman detekcije.
Ono na šta bih, međutim, želeo da skrenem pažnju jeste okolnost da se više puta u toku knjige provlači provokativna ideja po kojoj se zbivanja u našem životu odvijaju bez naše volje i govori o iracionalnosti događaja koji sačinjavaju ono što nazivamo stvarnošću i o tome koliko slučajnosti mogu imati važnu ulogu. Ipak, ova ideja nije dovoljno čvrsto ugrađena u samu strukturu zbivanja, pa tako autor ne uspeva da nas dovede do one iracionalne potke u događajima od kojih je naš život sazdan, niti da osvetli dubine nesvesnog. Šteta, jer se to sve vreme nagoveštava, međutim pred kraj, sa razrešenjem misterije nekako se iscrpljuje i značenje ovog štiva. U poslednjem momentu biva uvedena bočna linija zbivanja, koja nas na kraju dovodi do razgovora sa mrtvima, ali ni ona ne uspeva da ispuni obećanja za koja je roman dobrim svojim delom davao osnova. Pa ipak, ako imate imalo interesovanja za to, ova knjiga može da vas zagolica tek toliko da počnete da razmišljate o jednom drukčijem, alternativnom viđenju stvarnosti, u kome svoju ulogu imaju nelogičnosti i kaprici fatuma.
Najzad moram da kažem da su me uvek privlačili ljudi koji su se sa uspehom okušavali na različitim poljima, i koji su, kako izgleda, u životu bili sve što god su hteli da budu. Čini se da je život Alberta Ongara na svoj način bio podjednako uzbudljiv kao i život njegovog junaka. Otuda izdavačka kuća Mono i manjana vuče dobar potez uvodeći jednog ovakvog lika u našu kulturu. Matori Venecijanac je u svojoj podugačkoj biografiji objedinio toliko toga, da svakako ima osnova za verovanje da može biti zanimljiv našoj zahtevnoj i ćudljivoj publici.
Rastko Simić
