01.01.00
Politika
09.02.2002.
Savremena umetnost
Sinteza postmoderne
Aleksandar M. Đuric: "Simultano oko"; izdavac: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2001.
O integralnom, sintetickom slikarstvu do sada je, kao što je poznato, najznacajnije tekstove napisao Leonid Šejka. Njegove briljantne analize bile su uperene protiv "destrukcije" moderne umetnosti i otkrivale su gotovo fanaticnu veru u umetnicko delo koje bi nastajalo kao "celovita vizija sveta". Ideja integralne slike nije, bez sumnje, izgubila na aktuelnosti ni u ovom vremenu. Štaviše, može se reci da danas, u postmodernom stanju umetnosti, koje karakteriše nepostojanje dominantnog umetnickog stila i izrazit individualizam, ideal integralnosti dobija na posebnoj važnosti. U knjizi "Simultano oko" Aleksandar M. Đuric upravo nastoji da sagleda fenomen integralne slike u vremenu postmoderne. Knjiga je nastala kao rezultat neposrednog bavljenja umetnošcu samog autora, zastupa neke osobene i zanimljive stavove, cesto objašnjene na primerima iz sopstvene umetnicke prakse, i prevashodno je odredena uverenjem o neminovnosti težnje ka integralnom.
U tom smislu Đuric, najpre, ide za tim da obrazloži pojam integralne slike, odnosno ukazuje na osnovne postulate na kojima se zasniva ideal integralnosti. Novi oblik, dubinska struktura, postmodernisticki kolažni kompozicioni prosede, pri tome, neke su od kljucnih odrednica koje ovaj autor koristi u cilju što preciznijeg oznacavanja onoga što se podvodi pod termin integralna slika. U svojoj knjizi Aleksandar M. Đuric razmatra i neka važna pitanja likovnih sistema, pre svega, analitickog i sintetickog modernizma, daje kratak pregled istorije kolaža, govori o procesu simultanog videnja, odnosno o fenomenu recepcije integralnog likovnog dela, da bi se, najzad, osvrnuo i na pitanje angažovanosti u domenu umetnosti.
Posebnu pažnju zaslužuju Đuriceve konstatacije kojima se predocava da je kretanje ka integralnom neodvojivo od duha kraja dvadesetog veka ili, kako autor formuliše, "da je duh integralnosti jedina... koheziona sila koja objedinjuje teško prozirni haoticni pluralizam umetnickih pristupa i staje na mesto vodece poetike danas". Konstatacije koje, svakako, upucuju na jedno novo poimanje sinteze u savremenoj umetnosti, a ovu knjigu svrstavaju u red retkih nastojanja da se obrazloži fenomen integralne slike, kao i da se iskaže uverenje da se u ovom vremenu može govoriti o odredenom ostvarenom stepenu integralnosti umetnickog dela.
Mirjana RADOJCIC
01.01.00
Nin
19.09.2002.
Dubinska struktura
Naziv: Simultano oko
Autor: Aleksandar Đuric
Izdavac: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2002.
Danas je u svetu sve više umetnika koji se, osim što stvaraju dela, bave i teorijom umetnosti i umetnickom kritikom. Smatra se da se savremena umetnost nalazi u fazi razvoja u kojoj teorijska elaboracija i kriticka recepcija njenog predmeta predstavljaju potrebu kulturnog auditorijuma, ali i uslov uspeha umetnika u njihovim stvaralackim poduhvatima. Izgleda da je prošlo vreme kulta prema stihijskom stvaralaštvu i instinktivno motivisanim umetnicima "koji stvaraju tim bolje što manje misle".
Autor knjige "Simultano oko" jeste Aleksandar Đuric, istaknuti likovni umetnik, istoricar umetnosti i likovni kriticar. On je svoju knjigu napisao iz potrebe da ono što stvara, sagleda u relaciji prema aktuelnim zbivanjima u savremenoj umetnosti i da to u autokritickoj refleksiji proceni i teorijski pojasni. Đuricevo "Simultano oko" otud ima dvostruku funkciju, kao osvrt na opštu problematiku savremenog umetnickog stvaralaštva, i kao prolegomena za autorov licni umetnicki rad.
Đuric u svojoj egzegezi polazi od pojma integralne slike. U tom pojmu se, po njemu, sublimira sav smisao svih težnji i motivacija što su pokretale stvaraoce klasicne i moderne umetnosti. Glavne teme njegovog traktata su fenomeni oblika i dubinske strukture forme. Složene reference znacenja što proizlaze iz te strukture po Đuricu "odreduju samo bice slike" koje u sebi cuva tajnu prohodnosti umetnickog dela kroz vreme. Od istog znacaja je za Đurica i pojam antropološke konstante po kojoj se umetnicko stvaranje shvata kao fenomen života koji se dogada na ljudski nacin. To dogadanje obeležno je težnjom coveka za prevazilaženjem granica izolovane, individualne egzistencije i opiranja pretecoj tami ništavila. Umetnicko delo otud predstavlja "medijsko obeležje egzistencijalnih fenomena". Za Đurica je znacajno razlikovanje istorijskog i neistorijskog nacina posmatranja umetnickog dela. Za ono prvo važno je š t a delo kaže, o cemu ono govori, a za drugo k a k o to cini. Đuric smatra da su oba ova aspekta jednako relevantna. Prvi odreduje delu mesto u vremenu, a drugi u vecnosti.
Glavna tema Đuricevog izlaganja je ona što se tice metoda kojim se on sam služi u svom umetnickom radu. Rec je o tehnici kolaža. Kolaž za Đurica nije puka veština montiranja slike iz delova. To je medijski sistem mišljenja koji sliku povezuje sa svetom i prodire u njenu dubinsku strukturu. U kolažu se najbolje oseca razlika izmedu fenomena primarne likovnosti datih u onome što je vidljivo oliceno, i faktora proste opticke senzacije. Skup pukih vizuelnih podataka ne cini sliku, odnosno ne cini je umetnickom. Bez l i k a, bez njegove estetske projekcije, nema umetnosti. Kolaž je medij koji otkriva nesagledive veze medu predstavama dalekih predmeta ciji približeni likovi otvaraju nove, neslucene prizore. Složenu tehnologiju znacenja u kojoj se odvijaju ti procesi sinteze Đuric objašnjava služeci se teorijom skupova. Da pri tom ne bi zabasao u apstrakciju, pisac stalno insistira na culnom kontaktu oka sa likom koji slika cini vidljivim. To oko jeste simultano zato što u isto vreme opaža dvostruku relaciju lika i slike, fizicku, inertnu, indiferentnu, prozaicnu, i transcendentalnu, ekstaticnu, epifanijsku, poetsku.
Đuriceva estetika slike oponira antiestetizmu prisutne postmodernisticke neoavangarde koja pokušava da etablira svoje suvoparne minimalisticke trendove. Njen vulgarni, tautološki naturalizam Đuric smatra neproduktivnim. Pišuci svoju knjigu, on kao da je slutio ono o cemu danas govori futurolog Jensen: da posle globalisticke uniformnosti jezika umetnosti informaticke epohe dolazi vreme "duhovnog strujanja" oslobodene estetske svesti zanesene slikama obnovljenih fabula snova i mitova...
Đorde Kadijevic
