Simonida

13.03.07

Naša deca još uvek vole knjigu i čitaju, mada mnogi ne misle tako. Priče o "potiskivanju sveta knjige" potiču od starijih

Među najmlađom populacijom čitalaca Slobodan Stanišić slovi za najčitanijeg pisca. U bibliografiju je, pored četrdeset zbirki pesama i šest zbirki priča, upisao je nedavno i dvadeset prvi roman "Simonida", koji opisuje život vizantijske princeze i najmlađe srpske kraljice.

Posle cara Dušana, napisali ste roman o još jednoj markantnoj figuri srpske istorije Simonidi. Šta vas je, zapravo, potaklo da ispričate nimalo običnu životnu priču najmlađe srpske kraljice?
Tri su osnovna povoda inspiracije: nedostižno poetsko ostvarenje Milana Rakića "Simonida", Bojićeva drama "Kraljeva jesen", koju brižljivo čuvam u dokumentaciji i mali zadatak profesora Ratka Đurovića na času filmskog scenarija, pre više od 30 godina. On je tada rekao da Simonida, u jednom momentu, beži sa dvora kralja Milutina, međutim, na samoj granici, zaustavlja kočiju i naređuje da se vrate. Zašto?... Posle mnogo godina pao mi je na um moguć odgovor, tada je pisanje moglo da počne.

Poznato je da nema toliko sačuvanih spisa i podataka o Simonidi. Koliko ste poteškoća imali prilikom prikupljanja građe, šta ste sve morali da pročitate da biste ovako impresivno ilustrovali lik vizantijske princeze?
Najviše teškoća se pojavljivalo ranije, dok sam pisao četiri romana o mladosti Dušanovoj. Pri tom se stekne određena rutina. Ipak, moram priznati, za Simonidu su mi od velike koristi bile knjige "Teodor Metohit na dvoru kralja Milutina", "Vizantijske princeze u srednjovekovnoj Srbiji"... Mihaila Laskarisa, kao i "Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih", arhiepiskopa Danila, koji se u mojoj knjizi pojavljuje kao iguman Hilandara i jedan od glavnih junaka.

Knjiga je prevashodno zamišljena i namenjena najmlađoj čitalačkoj publici. Kad uronite u to štivo, već na prvim stranicama shvatite da nije tako, da je zapravo namenjena svima. Potvrđujete li i ovom knjigom vaš poznat stav da zapravo ne postoji podela na knjige za decu i knjige za odrasle?
Moj stav je nepromenjen, a izdavač "Simonide" Božidar Popović potpuno podržava činjenicu da je knjiga namenjena svima.

Simonida
Pristalica sam mogućnosti da roman ima svoju dramaturgiju. Što se filma tiče, na to nemam uticaja, mada bi me radovalo...

Već decenijama ste jedan od najčitanijih, najomiljenijih i zacelo najaktivnijih pisaca za decu i mlade. Često se susrećete sa svojim čitateljstvom. Da li je istina da deca sve manje čitaju i da svet kompjutera potiskuje svet knjige?
Stalno sam sa njima pri susretima po bibliotekama i školama, zato odgovorno tvrdim da naša deca još uvek vole knjigu i čitaju. Priče o "potiskivanju sveta knjige" potiču od starijih.

Dobili ste više značajnih književnih nagrada, poslednju za roman o caru Dušanu. Koliko nagrada znači jednom piscu, jednoj knjizi?
Materijalno, ne bog zna šta, moralno - znači podsticaj, a skupa - sve se kod nas brzo zaboravlja.

O čemu trenutno pišete? Hoćete li ostati negde u domenu srpske istorije, hoće li vaš novi književni lik vaskrsnuti neku znamenitu istorijsku figuru?
Trenutno pišem triler "Zgrabi Igora" / treći deo "Dvoje na vetru" i "Igor u Lejkersima"/, a onda se vraćam nastavku sage o kralju i caru Dušanu. Potpisao sam ugovor sa uglednim izdavačem, plašim i da pomislim na to, pošto treba da ima još šest nastavaka. Pripremam građu za prvi od njih koji će se, verovatno, zvati "Lazar na dvoru kralja Dušana".

Poznato je da slovite za književni uzor kod najmlađih pisaca, da li ste vi imali nekog svog omiljenog pisca na koga ste želeli da se ugledate?
Od stranaca Selindžer, Skot, Dima i S. Maršak, od domaćih Ćopić, Baranin i pesnici Miroslav Antić i Dragan Lukić.

Mila Milosavljević