Kad kazem literatura, onda mislim i na smisao, jer to dvoje nisam nikad delio, posto sam, kao konzervativac, pripadajuci mozda vise sredini stoleca nego njegovom kraju, tezio da kroz oblik dokucim i smisao, da kroz ispitivanje izraza saznam, dobijem definiciju cinjenice koja me je podstakla da izraz potrazim.
Jedno vreme zaokupljala su me ubistva iz strasti o kojima sam nalazio izvestaje u novinama. Dosetio sam se da potrazim u novosadskom sudu svedocanstva o onima zbog kojih su drzane rasprave. Otisao sam u to turobno austrougarsko zdanje s izlizanim stepenicama i uverio se da je pismena delatnost u njemu podesena kao da sam je za sebe narucio. O svakom okrivljenom koga su novine pominjale bilo je moguce, na osnovu prezimena, dobiti dosije, a u dosijeu su se nalazili prijava milicionera o ucinjenom delu sa podrobnim opisom mesta i zrtve, a isto tako i pocinioca i okolnosti pod kojima je uhapsen. Posle toga su sledili zapisnici sa saslusanja optuzenog i svedoka i isto to sa sudjenja.
Iz dosijea su mi se nudile gotove price, a moja masta, spremna na ljubavne neobuzdanosti, rila je strasno po nitima zlocina sledeci podjednako i pocinioca i zrtvu. Nasilnici, obmanuti zaljubljenici i stidljivci, defilovali su kroz pet opisanih ubistava zajedno sa zenama koje su im bile i mamac i prokletstvo. Naslove pripovedaka dao sam u obliku rednih brojeva kojim su obelezeni slucajevi u nekom tematskom nizu: prvo, drugo, trece, cetvrto, peto, tako, u srednjem rodu, prema naslovu cele knjige koji je glasio Nasilje.
Cinilo mi se, dok sam citao dosijea u pisarnici suda, iz prepodneva u prepodne, da nikad nece biti kraja mojoj radoznalosti koja je, drhtavim prstima, obrtala te nekad pozutele, nekad iskrzane hartije izlupane krzavim, mrljavim slovima drzavnih pisacih masina, ali strast, kao sto je buknula, tako je najednom i presahnula, to jest to stivo, i dalje zanimljivo, puno neocekivanih pojedinosti, prestalo je da podstice moju mastu da ga oblikuje u price i kroz price tumaci, pa je tako Nasilje, umesto da postane pocetak serije kriminalnih hronika koje su mogle postati srz moga dela, kako sam u to vreme zamisljao, ostalo u svojoj vrsti usamljeno.
Zatim sam se, sa jos nedovrsenim Beguncima u fioci, prihvatio pisanja jednog drugog romana, koji je imao da opise moje vojnicke dozivljaje pri kraju rata, ali ni ova Siroka vrata, mada ih jesam okoncao, nisam uspeo jos dugo da doteram do zadovoljavajuce citljivosti. Slicno je bilo i sa dokumentarnom hronikom o novosadskim prostitutkama Koje volimo - morale su sacekati vreme kad sam prestao da pisem pa da ih tada doradim. Jedva nesto lakse, ali sa poletom koji je brisao otpore mojih teskoca u izrazavanju sebe, svoga bica, napisao sam potom roman Za crnom devojkom, o ljubavi koja se ostvarila ali joj nije bila data prilika da se iscrpe. A iza ovog nastao je roman Knjiga o Blamu, po sadrzaju u neku ruku prvi, jer je u njega stao dozivljaj okupacije i prve ljubavi koji sam pokusao da stavim na hartiju dok je jos trajao pa nisam odmakao dalje od prve glave.
Sada, napisavsi novu pocetnu glavu, uspeo sam da do nje nanizem drugu, pa trecu, sve do kraja. Postao sam zreo za taj roman. A moja zrelost se mozda mogla ispoljiti kada sam nasao glavnog junaka, odnosno dosegao do iskrenosti, sto u ovom slucaju kao da je bilo isto.
U pitanju je bilo moje jevrejstvo, polovina moga bica, koje sam pokusavao da zabasurim najpre kao mlad covek kome je ono smetalo da se sazivi sa sredinom, a zatim, manje svesno, i kao pisac koji je svoje likove nastojao da ucini opstim, etnicki neobelezenim, stopljenim po sebi sa okruzenjem. Miroslav Blam je, medjutim, bio Jevrejin, neko ko odstupa, ko se razlikuje, ko se tudji i ko bas tim razlikovanjem i tudjenjem daje dogadjajima okupacije, u cijem centru je racija, smisao koji nije samo istorijski.
Nacevsi temu jevrejstva jos u potpunosti o Srednjoj Evropi, ja sam je, posto je tekla u meni nevidljivo poput ponornice deset godina, tokom kojih sam se nebrojeno puta sudario sa svojim polujevrejstvom, najzad prihvatio kao potku jednog mog dela. Miroslav Blam, njegov junak, potpun Jevrejin, ali je i on polutan kao ja po tome sto se zeni hriscankom, tezeci i nesvesno da strese sa sebe jevrejsku sudbinu, a i stoga sto je okruzenje u kom se krece ne samo jevrejsko vec i srpsko, pa madjarsko, i ko zna jos kakvo, dakle visenacionalno kao sto je i Vojvodina, Novi Sad, gde se odigrava. I to ce postati neka vrsta obrasca mojih buducih romana i pripovedaka, ta etnicka raznobojnost, u kojoj jevrejstvo nosi ipak neko posebno tragicno obelezje, kao u "Meridijanima" jevrejstvo sekretara udruzenja izdavaca, jedno otezenje, Erschwerung, o kome govori Thomas Mann u vezi bas sa ovim narodom.
U tom su pravcu, ali osenceni i nedosegnutostima i nasilnistvom u ljubavi, naznacenim eksplicitno u Nasilju i Za crnom devojkom, pisani i moji romani Upotreba coveka, Vere i zavere i Kapo, kao i knjiga pripovedaka Skola bezboznistva, koji cine, zajedno s Knjigom o Blamu, petoknjizje, sredisnji ciklus "ukrstene grane", kako sam ga u jednom intervjuu nazvao, moga knjizevnog dela.
I sam sam se cudio, ponekad i divio, njegovom narastanju, zaokruzavanju, u mojoj sumracnoj, pozajmljenoj, sumnjama zagusivanoj radionici, ali kao covek volje i razuma, nisam se pitoa otkud mi ta moc. Slutio sam da je hranjena ocajem mog suocavanja sa neizbeznim nestankom sveg zivog, pa i mene kad iscrpem snagu i spsobonosti trajanja, i suocavanja sa zlom koje cinimo u uzaludnim pokusajima da svoju propadljivost naknadimo vladajuci stvarima i ljudima. Zadovoljan sto se u meni otvorila takva mogucnost pretvaranja toga ocaja u neko dobro, u estetski rezultat, cinio sam sve da ostanem vlastan nje i da je do kraja iskoristim.
Cim sam osetio da se slavina kroz koju protice moje pripovedanje, pod navalom nove teme, odvrce, postaje stedrija, zatvorio sam one koje su propustale raniji suvisak, zamenu za delo: prestao sam da pisem najpre prikaze, pa zatim rubriku "Listajuci casopise", iako je bila siroko hvaljena, cak i prenosena i prevodjena; proredio sam prevodilacki rad, a nakon jednog putopisa iz Indije, i jednog iz Sjedinjenih Drzava posecenih po drugi put, nastalih posle knjige Drugde, ostavio sam se i tog primamljivog posla i nastavio nadalje da putujem kao svi drugi, samo radi putovanja.
Bdeo sam nad mlazom koji mi je jedini bio dragocen, pazeci da svoje obaveze i zadovoljstva rasporedim tako da njemu ne naskode. Bio sam los sin i unuk, los muz i los otac, iako mnogi, koji su cak izbliza pratili moj zivot, ne bi to nikad rekli. Naprotiv, hvalili su me, posto sam obaveze prema porodici ispunjavao i posto sam pri tom delovao promisljeno, s onim cekanjem na priliku kojim sam se oduvek odlikovao; nisu primecivali da ne ulazem snagu, vec samo njen visak, ne osecaj, vec samo njegove otpatke, jer pravi sadrzaj, zivotnost, cuvam za knjige.
****
(...) U podne su davane vesti, i obicno, dok bih hranio Mamu, prikazivane su borbe koje su se od leta vodile u Slavoniji i u Lici, prikazivano je kako se razvaljuju kuce, kako padaju zvonici crkava, kako ginu ljudi. Spikeri koji su govorili uz slike okrivljavali su za rat Hrvatsku, no bilo je jasno da se u Hrvatskoj, koja ima svoju televiziju, slicne slike prikazuju uz obratnu tvrdnju, naime da su za rat krivi Srbi.
A u stvari, bili su krivi i jedni i drugi, i Slovenci kao treci, jer nisu umeli da se drze na nogama posle potresa koje im je zadao pad komunizma, nisu znali da se slozno odmah okrenu drukcijem nacinu zivota kakav iziskuje pobednicko kapitalisticko drustvo, ciji su vodji i ohrabrili, pa neki i podstakli ovo zapocinjanje borbe, kavge, razdvajanja, rastakanja drzave, hoteci da razbiju komunizam, svog uzdrmanog protivnika, a neki mozda i da se osvete drzavi koja ih je pobedila u proslom ratu, pa posto su Slovenija i Hrvatska za sebe odlucile da uspostave protivkomunisticke rezime, a Srbija za to nije bila sposobna zbog straha od raspada svih dotadasnjih vrednosti,
stali su na stranu protivniku Srbije i podstakli njihovo osamostaljivanje, naplacujuci i one stare racune, sto je u Srba izazvalo dodatni bes i strah, koji su ozivljavali i onaj stari neizivljeni bes i neoprosteni strah zbog ubijanja od Hrvata u proslom ratu i sumnje da bi se to moglo ponoviti, i zbog svojih velikih zrtava u tom ratu za Jugoslaviju koji oni drugi vise nikad nisu hteli, te su razbijali time zesce sluzeci se oruzjem Jugoslovenske armije, iako je ono bilo kupljeno i za pare Slovenaca i Hrvata i Makedonaca i Muslimana, razbijali su sve sto nije srpsko i pri tom razbijali nuzno i svoje, a pre svega svoj duh, jer su znali da cine krivo, ali kako nisu mogli da se zaustave kao ni Slovenci i Hrvati, samo su se tukli, tukli, tukli, puneci ekran televizije bukom i dimom.
Propadala je Jugoslavija, razlupavala se Jugoslavija, tamo pred mojim ocima dok sam prinosio kasike supe smezuranim bezubim ustima moje Mame da bih je odrzao u zivotu, a njen zivot je pri tom sve dalje izmicao kao sto i zivot Jugoslavije tamo na ekranu. Nisam ih se jos odrekao. A i kako? Kako Jugoslavije? U ime srpstva, koje je za mene uvek predstavljalo samo polovinu mene, dakle samo mogucnost, ne i ispunjenje, kao ni hrvatstvo, ili slovenstvo, koji bi mi vise odgovarali zbog bliskosti sa Zapadom, s njegovim pogledom uprtim napred, ali koji me nisu mogli uvuci u sebe, jer su bili samo rub Zapada, ka kome sam se ja, preko njih, pruzao.
Zato mi je odgovaralo da budem Jugosloven, ta mesavina bez odredjene definicije, razlicita za svaku jedinku, ta kosmopolitska formula Balkana sa kojom sam mogao ziveti, kojom sam se mogao zastirati i drzati je pred sobom kao natpis, slican natpisima s imenima cudnih zivotinja u zooloskim vrtovima. Jugosloven, to nije znacilo skoro nista sem odsustva obaveze da se bude pripadnik neke nacije bez ostatka, sem mogucnosti razumevanja za svaku. Sa tom etiketom Jugoslovena moglo se putovati, kretati svuda, a pri tom ne biti nuzno zbijen odredjen mentalitet, veru, jezik, obicaje, pa zato moci nesto od nekog prihvatiti a nesto odbiti, isto tako prihvatiti od nekog drugog nesto obratno ili odbiti nesto isto tako obratno. Biti prvenstveno lice, licnost. Tu, na Balkanu, kad se vec moralo tu ostati.
Ali, sada se to rastakalo, raspadalo, onemogucavalo. Zapad, bas on, uzeo je na zub jugoslovenstvo, jer je u jugoslovenstvo spadala i armija vaspitana komunisticki i najveca takva posle sovjetske. Zapad je pomogao tajnim posiljkama oruzja i tajnim savetima i izjavama saglasnosti propast te zemlje u kojoj sam posle onemogucenog izlaska iz nje stvorio polaziste za izlete na letecim cilimima mojih prevedenih knjiga ka tom istom Zapadu.
Sada je on gurnuo meni u susret svoje granice, svoje ograde, priznao samostalnost Slovenije i Hrvatske, a Srbiju ostavio iza nove granice kao protivnika. Valjalo je biti Srbin, pravoslavac, valjalo je prihvatiti svu onu krutost i prostotu kojih sam se tudjio, koje sam nalazio na licima sluzbenika unutrasnjih poslova dok su mi odbijali molbe za pasos, onih knjizevnih sudija koji su se okomili na moj prvi slobodni, iz slobodnog osecanja buknuli tekst o meridijanima Srednje Evrope. Sa raspadom Jugoslavije, sa njenim skucavanjem na Srbiji, gubilo je osnovu sve ono sto sam pisao, to sarenilo nacija, jezika, vera, obicaja koje je ispunjavalo moje knjige po unutrasnjem obrascu autora, ploda upravo takvog sarenila, razlicitosti, koji je svoju najuspesniju knjigu zasnovao na dnevniku jedne Nemice, kao sto je ovu sada zapoceo posvetom od ruke jedne Slovenke.
Moja Mama o svemu tome nije znala nista, iako je ekran treptao pred njom, spikerov glas grmeo napadajuci i njene bubne opne. Mozda joj je umorni pogled ponekad i kliznuo preko sarenih slika rata, mozda joj je oslabljeni sluh nesto i razabrao od onih reci bacenih u prostor oko njenih usiju, ali ko zna kako ih je ona tumacila? Bice da joj se sve mesalo u glavi: i prizori rata na ekranu i prizori starih zena oko nje u krevetima iz kojih ne mogu da izadju, stvarajuci jedinstven koloplet umiranja, propasti.
U jednom trenutku je iz tog kolopleta izvukla zakljucak da bi on i za mene mogao biti opasan, pa mi je postavila ono za mene neocekivano pitanje: "Da li te ne diraju?" Ali posto sam odgovori da ne diraju, vise nijednom nije pomenula nikakvu opasnost, kao da je ona otpala za nju samim tim sto meni nije pretila, ili kao da se koprena njene nemoci toliko zgusnula da se kroz nju vise nisu probijali ni buka, ni dim, ni pozari ni pogibije.
01.01.00
Politika
13.01.2001.
Aleksandar Tišma: "Secaj se veckrat na Vali"
Iz života pisca
Pozicija literature, kao pozornice za igre postojanja i nepostojanja, u tekstovima autobiografske vrste uvek biva zaoštrena do granica bolne konkretnosti.
Rizik pisca, pri tom, jeste u dobrovoljnom pristanku na lišavanje vlastitih moci koje ishode iz samog formalnog uoblicenja dela, njegove literarne mistifikacije i hipertrofije u tragicnom, što se uvek pojavljuje kao prateca posledica ovakvog rašivanja i razotkrivanja licnih, i poetickih i doživljajno- psiholoških uporišta.
Drugim recima, knjige nekog pisca nam, po prirodi stvari, uvek izgledaju bolje i mocnije bez otkrivanja tajanstvenih pozadina njihovih šavova. Suspregnuce forme, one koje i jeste licni pecat, otisak u raznovrsnost sveta literarne grade, u autobiografskim knjigama, funkcionalizuje se kao ispovest, kao u svojoj formalnoj biti neliteraran odnos izmedu razorenog dela i proteklog života.
Nužna pozadina
Knjiga Aleksandra Tišme (1924) "Secaj se veckrat na Vali", žanrovski situirana izmedu klasicne autbiografije i autobiografskog romana, verno prati i oslikava i geografski i vremenski, a ponajviše mentalni prostor kojim hodaju junaci njegovih romana. U dominantno licnom tonu, preovladava rakurs Tišminih poznih junaka, dok je dokumentarno-istorijski sloj teksta tek nužna pozadina.
Junak ove knjige stam pisac, unutrašnji izgnanik grada i šireg geografskog prostora u kome živi, ispoveda nam paralelne tokove vlastitog života i, implicitno, geneze dela, dakle, životni materijal onoga što je postalo literatura.
Izmedu života i smrti svoje majke, u ambijentu Novog Sada, onom što je sticajem okolnosti postao njegov život, a u stalnoj poziciji distance kako spram kolektivnih zanosa društva tegobno odredenog preuvelicavanim naklonostima i mržnjama, tako i spram zanosa ljubavi svedenog na njegovu culnu meru, Tišma najcešce pripoveda o životima pisca koji još nema dela i pisca koji je prestao da piše.
Težnja da se prevlada ocaj
Pritisci svakodnevnog života na tu licnost, bez pisanja suštinski nepostojecu, pokazuju se ovde kao prostor za pricu o teškom zadobijanju i lakom gubljenju moci pisanja, tog kljucnog atributa što pisca uzdiže iznad tekuce, konvencionalne stvarnosti.
U popisivanju vlastitih izdvojenosti od sveta, plivajuci u moru svojih pomešanih gena, uvek distanciran spram nekoliko dominantnih sociokulturnih obrazaca, odnosno spram represije društvenih sistema u koje je nevoljno bacen (predratno jugoslovensko društvo, madarski okupacioni režim, te zatezanja i otpuštanja ideoloških stega komunizma), Tišma pripovedno fiksira i prikazuje razlicite varijante nasilja, odnosno, samo dno smisla na kojima pocivaju ti društveni modeli.
Kao poslednje u nizu, pokazuje se nasilje same prirode, koja jedinki oduzima memoriju. Taj "propastonosan" trenutak uokviruje ovu biografiju s pricom o poslednjim godinama i danima autorove majke koja, u poodmakloj starosti, psihoorganski propada, postepeno gubeci kontakt sa svetom.
Kako je za pisca licnost memorija, a literatura ironija, podsmeh se nalazi vec u samom naslovu posudenom iz posvete piscu od prijateljice iz mladosti, koje se on, ne vecno, nego skoro uopšte više i ne seca.
Prateci trag ove ispovesti, a poredeci je sa svetovima koje iniciraju Tišmine knjige, citalac, tako, stiže do autorovog bazicnog stava o pisanju kao težnji da se estetski prevlada ocaj nad saznanjem o propadljivošcu svega živog i nad zlom koje se, skoro zakonomerno, cini radi privida vlasti nad stvarima i ljudima.
Nenad ŠAPONJA
Politika
05.08.2000.
Tišmina autobiografija
Seciranje života
Aleksandar Tišma: Iskrenost pred čitaocem
Ispisujući, koliko pomno toliko precizno, svoje dnevnike, Aleksandar Tišma je ispisivao i one, u budućnosti pažljivo odabrane, redove autobiografije koje je objavio u Izdavačkoj knjižarnici Zorana Stojanovića iz Sremskih Karlovaca pod naslovom "Sečaj se večkrat na Vali". Poštujući sopstveni stav da "dok se sećamo šta smo činili, šta smo mislili pre pola sata i pre pola godine i pre pola veka, mi možemo sastaviti neko jedinstvo koje jesmo, neku ličnost", Tišma sastavlja sopstvena sećanja kratkim, punim rečenicama i ulazi u sopstvenu intimu na način koji zaslužuje da bude okarakterisan samo kao seciranje života.
Praveći krug, od inicijalne tačke - bolesti majke i njenih teškoća sa memorijom - Aleksandar Tišma stiže u sećanjima do detinjstva, vraća se mladosti, zrelosti i godinama u kojima svodi svoj životni bilans da bi autobiografiju od dve stotine i nešto stranica završio trenutkom smrti majke i suspregnutom tugom.
Postoji nekoliko okosnica Tišmine knjige, oko kojih su se zgušnjavale čestice piščevog života. Prva je osećaj dvosturke pripadnosti naciji, odnosno veri: srpskoj i jevrejskoj. Potom mladalačka upornost, prvo intuitivna a potom i svesno oblikovana, da se postane pisac i, najzad, autorov odnos prema ženama, odnosno erotici. Sve tri su neodvojive, nevidljivo i nesagledivo povezane, ali razmatrane krajnje objektivno, nekada do nelagodnosti koju oseća, da paradoks bude veći, čitalac jer, iako svestan da je pisac baš tako želeo, zna da zalazi u piščevu krajnju intimu.
Autobiografija Aleksandra Tišme ima i neke feljtonistički ispisane stranice, posebno one na kojima se govori o politici, pogotovu savremenoj, što tačno daje utisak koliko je, za ovu biografiju, samom piscu stalo da na nešto usmeri manju, odnosno veću pažnju. Ipak, ostaje kao najvažniji utisak to da je Tišma, uzimajući za, kako sam kaže, "ovaj izveštaj o svome životu" posvetu svoje prijateljice Slovenke iz školskih dana, pokušao da se kroz ranije ispisanu dnevničku prozu probije do srži svoje introspekcije. Nju je u, za sada ovako koncipiranoj, autobiografiji neobično iskreno izneo pred čitaoca.
C.
************************
Vreme12.06.2000.
Knjige
Izveštaj o životu
Autobiografije značajnih pisaca neretko pripadaju "bočnim" delovima njihovih opusa, i često su tek pokušaj pisca da "bolje" i "kompetentnije" od profesionalnih tumača izloži publici svoje delo i njegova "izvorišta", odnosno da otkloni moguće mistifikacije ? ili, pak, upravo da ih stvori! Nabokov, u svemu apartan, jednu od svojih autobiografija nazvao je Govori, sećanje (Speak, Memory); Philip Roth je još određeniji: Činjenice (The Facts), naziv je njegove autobiografije koji ne ostavlja prostora za dvojbe...
Aleksandar Tišma, jedan od najznačajnijih srpskih prozaika druge polovine dvadesetog veka, napisao je autobiografsku knjigu (mada je on nigde tako eksplicitno ne definiše) Sečaj se večkrat na Vali (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića; Sremski Karlovci ? Novi Sad, 2000) sa stanovitom ironijskom distancom i skepsom prema samom poduhvatu ove vrste. Ovo je vidljivo već iz samog uvodnog objašnjenja neobičnog naziva knjige: "Naslov za ovaj izveštaj o mome životu uzeo sam iz jedne školske sveske plavih korica, u kojoj je upisan kaligrafskim rukopisom na prvoj strani kao neka vrsta posvete. Posveta je nešto duža nego moj prepis, ona glasi "Sečaj se večkrat na tvoju prijateljicu Vali", a završava se uskličnikom i datumom 7. V 1945. Već odavno, ako mi sveska slučajno padne pod ruku, ove me reči ispune pokajničkom tugom, a danas mi se čini da one mogu da posluže kao ironičan komentar razdoblja koje sam proživeo. Zašto? Zato što se zapravo jedva sećam ličnosti koja je posvetu napisala, tako da večno sećanje na koje ona poziva kao da se ruga ne samo meni i "mojoj prijateljici Vali", nego i čitavoj ozbiljno zamišljenoj našoj prošlosti što se sad izmiče u nepostojanje, u propast."
Autobiografsko štivo naslovljeno po jednoj posveti na nepostojećem srboslovenačkom jeziku prati piščev život od međuratnog detinjstva ? s ekskursima u prošlost njegove porodice ? do početka devedesetih i najnovijih grabežno-istrebljivačkih ratova među južnim Slovenima. Tišma je rođen 1924. u Horgošu, na samoj jugoslovensko-mađarskoj granici (tada još sasvim "svežoj" ? šest godina ranije, to mesto je još bilo usred crno-žute monarhije); Horgoš, u neku ruku "slučajno" mesto njegovog rođenja, jedan je od onih "simboličkih" toposa u životima i delima pisaca, nešto kao takođe "pogranična" Subotica za Danila Kiša. Kao dete Srednje Evrope (i to njenog panonskog ruba, da još malo zakomplikujemo), Tišma je bio razapet između svog srpskog i jevrejskog etničkog identiteta, a u jezičkom smislu između srpskog i mađarskog; na kraju je tas prevagnuo na jednu stranu; ali, iako do toga nije došlo samo spletom okolnosti nego i voljom samog pisca, Tišma ne prestaje da bude svestan da je moglo da bude i drugačije, te da se ? i ovako kako je ? njegov kulturni i jezički identitet, njegovo "osećanje sveta", ne da podvesti pod uprošćene formule onih koji ne barataju nijansama složenosti "podunavske civilizacije". O ovoj tako tipičnoj ? i tako produktivnoj ? podvojenosti Tišma je (i) u ovoj knjizi napisao neke od najboljih stranica. Isto važi i za ostala njegova zapažanja o tom južnom panonskom prostoru od Pešte do Beograda/Zemuna, o istorijskim sukobima i kulturnim prožimanjima, o večitom narcizmu malih razlika, ali i nadmenosti velikih naroda i osvajača koji su prodirali u taj prostor da uspostave svoj "red u kući"; Tišma lucidno, a bez posebnih analitičkih pretenzija, detektuje i svu divljačnost i prostotu srpskog "gorštačkog" nacionalizma, i "gazdinsku" nadmenost mađarskog nacionalizma, ali i potonju iritantnu provincijalnost pregrejanog "vojvođanstva" kao "vrednosti", kao erzac-ideologije proizvedene u debeloj hladovini novosadskih salona. Ili, bogami, komiteta...
Ipak, ceo taj istorijski eho, svi ponekad i pogibeljni obrati jedne srednjoevropske sudbine dvadesetog veka ? od godina opasnog života u okupiranom Novom Sadu i Hortijevoj Pešti, preko zarobljeništva, prinudne partizanije, života u rigidnom komunističkom sistemu ranog titoizma, kroz sve potmule poratne jugo-turbulencije sve do najnovijih ratova, samo je potka za priču o postepenom sazrevanju i samootkrivanju jednog pisca, ali takođe i o njegovoj neukrotivoj erotskoj strasti i "muškim poduhvatima" (o kojima je već dosta toga znano iz Tišminog "Dnevnika 1942-1951") neretko ostvarivanim po sumnjivim špelunkama i bordelima, o lepoti i grozoti porodičnih odnosa, o smišljenom, racionalizovanom egoizmu jednog ? tada tek budućeg ? pisca koji uranja u život do krajnosti, ali se i vrlo dosledno čuva stvarnih opasnosti, ratnih i mirnodopskih (političkih, uglavnom), u ubeđenju da je potrebno i nužno učiniti i pregrmeti sve da bi se preživelo i "ostvarilo" kao pisac, da bi svako apsurdno žrtvovanje obesmislilo njegovo postojanje, koje se još nije ovaplotilo u Delu... To može zvučati patetično ili "mesijanski", ali je umetniku i te kako svojstveno; Tišma je samo pripadnik manjine bespoštedno iskrenih, onih koji će i to, i štošta dugo "o čemu se u pristojnim kućama ne govori" uredno uneti u svoj "izveštaj o životu", verujući da se ne može i ne sme prećutati ono što je bitno za (auto)portret jednog čoveka koji svodi račune s životom. To je svakako posve netipična crta ovog "arhetipskog" Srednjoevropejca, osobina koja, uostalom, odlikuje i njegovu prozu: Tišma nam, definitivno, ne ostavlja nikakve iluzije o ljudskoj prirodi. I to je, uostalom, i jedan od razloga što nikada neće biti baš masovno čitan: njegovi uvidi u ljudsku surovost ? koja baš na prostorima s "viškom potrošnje istorije" može u potpunosti da se razmahne ? isuviše su beznadni i obespokojavajući.
Sečaj se večkrat na Vali je knjiga kojom se čitaoci Tišmine proze mogu kretati kao kroz svojevrsnu "zbirku odgonetki" nekih njenih zasenčenih mesta, ali se takođe može upravo od nje krenuti u upoznavanje s piščevim opusom. Dakle, preludijum ili finale, manje je važno ? Sečaj se... je uzbudljivo svedočanstvo o jednoj srednjoevropskoj priči, nastaloj na razvalinama onog Cvajgovog Jučerašnjeg sveta, koji je valjda morao da umre, ali kojem još niko nije smislio dovoljno dobru zamenu. Pa valjda zato Dunav ovuda još teče tako krvavocrven od Istorije.
Teofil Pančić
01.01.00
Vreme
12.06.2000.
Knjige
Izveštaj o životu
Autobiografije značajnih pisaca neretko pripadaju "bočnim" delovima njihovih opusa, i često su tek pokušaj pisca da "bolje" i "kompetentnije" od profesionalnih tumača izloži publici svoje delo i njegova "izvorišta", odnosno da otkloni moguće mistifikacije - ili, pak, upravo da ih stvori! Nabokov, u svemu apartan, jednu od svojih autobiografija nazvao je Govori, sećanje (Speak, Memory); Philip Roth je još određeniji: Činjenice (The Facts), naziv je njegove autobiografije koji ne ostavlja prostora za dvojbe...
Aleksandar Tišma, jedan od najznačajnijih srpskih prozaika druge polovine dvadesetog veka, napisao je autobiografsku knjigu (mada je on nigde tako eksplicitno ne definiše) Sečaj se večkrat na Vali (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića; Sremski Karlovci - Novi Sad, 2000) sa stanovitom ironijskom distancom i skepsom prema samom poduhvatu ove vrste. Ovo je vidljivo već iz samog uvodnog objašnjenja neobičnog naziva knjige: "Naslov za ovaj izveštaj o mome životu uzeo sam iz jedne školske sveske plavih korica, u kojoj je upisan kaligrafskim rukopisom na prvoj strani kao neka vrsta posvete. Posveta je nešto duža nego moj prepis, ona glasi "Sečaj se večkrat na tvoju prijateljicu Vali", a završava se uskličnikom i datumom 7. V 1945. Već odavno, ako mi sveska slučajno padne pod ruku, ove me reči ispune pokajničkom tugom, a danas mi se čini da one mogu da posluže kao ironičan komentar razdoblja koje sam proživeo. Zašto? Zato što se zapravo jedva sećam ličnosti koja je posvetu napisala, tako da večno sećanje na koje ona poziva kao da se ruga ne samo meni i "mojoj prijateljici Vali", nego i čitavoj ozbiljno zamišljenoj našoj prošlosti što se sad izmiče u nepostojanje, u propast."
Autobiografsko štivo naslovljeno po jednoj posveti na nepostojećem srboslovenačkom jeziku prati piščev život od međuratnog detinjstva - s ekskursima u prošlost njegove porodice - do početka devedesetih i najnovijih grabežno-istrebljivačkih ratova među južnim Slovenima. Tišma je rođen 1924. u Horgošu, na samoj jugoslovensko-mađarskoj granici (tada još sasvim "svežoj" - šest godina ranije, to mesto je još bilo usred crno-žute monarhije); Horgoš, u neku ruku "slučajno" mesto njegovog rođenja, jedan je od onih "simboličkih" toposa u životima i delima pisaca, nešto kao takođe "pogranična" Subotica za Danila Kiša. Kao dete Srednje Evrope (i to njenog panonskog ruba, da još malo zakomplikujemo), Tišma je bio razapet između svog srpskog i jevrejskog etničkog identiteta, a u jezičkom smislu između srpskog i mađarskog; na kraju je tas prevagnuo na jednu stranu; ali, iako do toga nije došlo samo spletom okolnosti nego i voljom samog pisca, Tišma ne prestaje da bude svestan da je moglo da bude i drugačije, te da se - i ovako kako je - njegov kulturni i jezički identitet, njegovo "osećanje sveta", ne da podvesti pod uprošćene formule onih koji ne barataju nijansama složenosti "podunavske civilizacije". O ovoj tako tipičnoj - i tako produktivnoj - podvojenosti Tišma je (i) u ovoj knjizi napisao neke od najboljih stranica. Isto važi i za ostala njegova zapažanja o tom južnom panonskom prostoru od Pešte do Beograda/Zemuna, o istorijskim sukobima i kulturnim prožimanjima, o večitom narcizmu malih razlika, ali i nadmenosti velikih naroda i osvajača koji su prodirali u taj prostor da uspostave svoj "red u kući"; Tišma lucidno, a bez posebnih analitičkih pretenzija, detektuje i svu divljačnost i prostotu srpskog "gorštačkog" nacionalizma, i "gazdinsku" nadmenost mađarskog nacionalizma, ali i potonju iritantnu provincijalnost pregrejanog "vojvođanstva" kao "vrednosti", kao erzac-ideologije proizvedene u debeloj hladovini novosadskih salona. Ili, bogami, komiteta...
Ipak, ceo taj istorijski eho, svi ponekad i pogibeljni obrati jedne srednjoevropske sudbine dvadesetog veka - od godina opasnog života u okupiranom Novom Sadu i Hortijevoj Pešti, preko zarobljeništva, prinudne partizanije, života u rigidnom komunističkom sistemu ranog titoizma, kroz sve potmule poratne jugo-turbulencije sve do najnovijih ratova, samo je potka za priču o postepenom sazrevanju i samootkrivanju jednog pisca, ali takođe i o njegovoj neukrotivoj erotskoj strasti i "muškim poduhvatima" (o kojima je već dosta toga znano iz Tišminog "Dnevnika 1942-1951") neretko ostvarivanim po sumnjivim špelunkama i bordelima, o lepoti i grozoti porodičnih odnosa, o smišljenom, racionalizovanom egoizmu jednog - tada tek budućeg - pisca koji uranja u život do krajnosti, ali se i vrlo dosledno čuva stvarnih opasnosti, ratnih i mirnodopskih (političkih, uglavnom), u ubeđenju da je potrebno i nužno učiniti i pregrmeti sve da bi se preživelo i "ostvarilo" kao pisac, da bi svako apsurdno žrtvovanje obesmislilo njegovo postojanje, koje se još nije ovaplotilo u Delu... To može zvučati patetično ili "mesijanski", ali je umetniku i te kako svojstveno; Tišma je samo pripadnik manjine bespoštedno iskrenih, onih koji će i to, i štošta dugo "o čemu se u pristojnim kućama ne govori" uredno uneti u svoj "izveštaj o životu", verujući da se ne može i ne sme prećutati ono što je bitno za (auto)portret jednog čoveka koji svodi račune s životom. To je svakako posve netipična crta ovog "arhetipskog" Srednjoevropejca, osobina koja, uostalom, odlikuje i njegovu prozu: Tišma nam, definitivno, ne ostavlja nikakve iluzije o ljudskoj prirodi. I to je, uostalom, i jedan od razloga što nikada neće biti baš masovno čitan: njegovi uvidi u ljudsku surovost - koja baš na prostorima s "viškom potrošnje istorije" može u potpunosti da se razmahne - isuviše su beznadni i obespokojavajući.
Sečaj se večkrat na Vali je knjiga kojom se čitaoci Tišmine proze mogu kretati kao kroz svojevrsnu "zbirku odgonetki" nekih njenih zasenčenih mesta, ali se takođe može upravo od nje krenuti u upoznavanje s piščevim opusom. Dakle, preludijum ili finale, manje je važno - Sečaj se... je uzbudljivo svedočanstvo o jednoj srednjoevropskoj priči, nastaloj na razvalinama onog Cvajgovog Jučerašnjeg sveta, koji je valjda morao da umre, ali kojem još niko nije smislio dovoljno dobru zamenu. Pa valjda zato Dunav ovuda još teče tako krvavocrven od Istorije.
Teofil Pančiće
Politika
17.02.2003.
Odlazak evropskog književnika
Živeo je u Novom Sadu, a u Evropu je ušao zahvaljujući knjigama na francuskom jeziku
Otišao je i poslednji od čuvenog novosadskog trolista: Mladen Leskovac, Boško Petrović i Aleksandar Tišma (1924). Novosađani ih pamte kao trio koji je iz zdanja Matice srpske odlazio skoro uvek zajedno u prvim poslepodnevnim časovima: u sredini bi bio Leskovac, koji je bio 11 godina stariji od Boška, a 20 godina stariji od Tišme. Ali, imali su vazda iste teme - književne. Sva trojica su bili beskrajno radoznali, znalci jezika, od mađarskog do nemačkog, francuskog, ruskog, engleskog.
Tišma nije krio da je druženje s njima bilo presudno da se, nakon bavljenja novinarstvom (od 1945. do 1949. u "Slobodnoj Vojvodini", a potom i "Borbi"), upravo 1949. godine skrasi u Matici srpskoj, u izdavačkom preduzeću gde će sretati i razgovarati sa najistaknutijim piscima bivše Jugoslavije, a potpisivao je i njihove knjige u to vreme kao urednik prestižne izdavačke kuće. Ostaće i saradnik Letopisa Matice srpske (pisao je zapaženu rubriku "Listajući časopise", iz broja u broj), a od 1958. do 1979. godine bio je član Uredništva Letopisa da bi od 1969. do 1973. bio i glavni urednik.
Fotografisanje u Nišu
Prvu knjigu, zbirku pesama "Naseljeni svet" objavio je kod Matice srpske 1956. godine a u književnosti se prvi put javio 1950. godine. Pisao je pesme, pripovetke, prikaze knjiga, beleške. Napisao je 1953. godine i dramu "Cena laži", koja je prikazana u Narodnom pozorištu u Nišu, kada je na čelu te kuće bio Velimir Živojinović Masuka, vrsni književnik, znalac i prevodilac.
Tišma je došao u Niš sa svojom životnom saputnicom Sonjom, na premijeru, dugo je razgovarao sa Masukom i glumcima, a tu se našao i kritičar "Politike" Milutin Čolić... Nikada, govorio je, nije bio tako uzbuđen kao tim susretom na sceni sa svojim prvencem. Govorio je:
"Bolje je pisati knjige, gde ne znaš onog ko te čita, ili ga bar ne vidiš dok to čini..".
I još jedna upečatljiva uspomena Tišmina iz Niša. Videli su fotografsku radnju i setili se da nemaju venčanu sliku. Glumac, potom i prevodilac Eugen Verber, inače Novosađanin, pozajmio mu je kravatu i posle sedam dana stigle su fotografije.
U jesen 1954. godine Aleksandar Tišma primljen je u Udruženje književnika Srbije, što je bila i zvanična potvrda da je književnik. U molbi za prijem je, između ostalog, napisao:
"Pored originalnog književnog rada, bavim se i prevođenjem sa nemačkog, mađarskog i engleskog jezika. Do sada su mi objavljeni prevodi ?Novi spahija? od Jokaija, ?Jučerašnji svet? od Stefana Cvajga, a kao jedan od prevodilaca učestvovao sam u izdavanju zbirke pripovedaka ?Šest jutara ruža? od mađarskih pripovedača, i ?Zločin lorda Artura Sevila? od Oskara Vajlda".
Preporuku za prijem potpisali su Mladen Leskovac i Boško Petrović. Bilo je to vreme kada im se u Novom Sadu pridružio i Borislav Mihailović Mihiz, kao upravnik Biblioteke Matice srpske. Tada su uobičavali da malo duže posede i u kafanama, gde su se vodile duge, žestoke rasprave o novim knjigama i novim piscima.
Teretnim brodom u svet
Tišma će punu slavu kao pisac, i to evropski, steći tek posle devedesetih. Sam je govorio da je punu zrelost stekao objavljivanjem romana "Knjiga o Blamu" (1972), potom romana "Upotreba čoveka" (1976) i zbirke pripovedaka "Škola bezbožništva (1978). To su, kako je tvrdio, zajedno sa knjigom "Za crnom devojkom" (1969), njegove najizvornije, najspontanije knjige za koje je pobrao silne nagrade: NIN-ovu, "Nolitovu", nagradu Narodne biblioteke Srbije, Andrićevu nagradu, nagradu Sirmai Karolj...
Potom su došla priznanja u svetu, zahvaljujući pre svih njegovom izdavaču Vladimiru Dimitrijeviću, koji mu je na francuskom jeziku objavio prvu knjigu ("Škole bezbožništva"). O Dimitrijeviću će Tišma napisati jedan od retko slatkorečivih odanih tekstova, a s njim ga je na jednom od frankfurtskih sajmova upoznao Jovan Hristić.
Veliki putnik, Aleksandar Tišma obišao je Evropu, Severnu i Južnu Ameriku. Išao je na kongres PEN kluba u Brazil, brodom, i to dva dana i dve noći vozom do Avra, a onda 20 dana teretnim brodom do Rio de Žaneira. Tako je brodom, teretnim, putovao i u Severnu Ameriku. Sve zbog straha od letenja avionom.
Tih osamdesetih godina prošlog veka, kao verni čitalac i saradnik "Politike", Tišma je predlagao Uredništvu našeg lista da pravi seriju intervjua sa piscima ili putopisnih napisa koji bi mu "stvorili razlog" da putuje i tako se, kaže, zabavi. Čak je "Politici" podneo i zvaničan predlog gde i kako da ga pošalje na put. Ali, dogovor nije postignut.
Bio je jedan od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti i, nakon povratka iz egzila (od 1992. do 1995. živeo u Francuskoj, gde je dobio najviša zapadnoevropska književna priznanja), najradije je sedeo u zgradi ogranka SANU u Novom Sadu. Tu je redigovao i svoj dnevnik od hiljadu i nešto strana koji mu je 2001. godine objavio Zoran Stojanović. To je dnevnik u kome se mogu videti časovi Tišminog nezadovoljstva sobom, ali i sredinom u kojoj je živeo. Govorio je da je "literatura sva ispunjena izborom i njegovim posledicama, dakle slobodom, u mnogo većoj meri nego što je život".
I naglašava:
"Ja sam uvek težio za preglednošću, mrzim haos, pijanstvo, maglu u glavama..".
Bio je prvi naš pisac koji je dobio Orden viteza nacionalnog reda Francuske za zasluge za humanističke vrednosti.
Otišao je, dakle, evropski pisac. Pisac čije su knjige doživele istinske uspehe i kod kritike i kod čitalaca, ne samo u Francuskoj i Nemačkoj, već i u Holandiji, Finskoj, Italiji, Norveškoj, Izraelu, Americi, Engleskoj i, naravno, kod nas.
Smrti se užasavao (to su njegove reči), a rođen je u Horgošu, gde su ga roditelji krstili u Pravoslavnoj crkvi.
Radovan Popović
Politika
18.02.2003.
ODLAZAK VELIKANA NAŠE KNJIŽEVNOSTI
Priznat i cenjen
Sahrana je danas u 15 časova na novosadskom Novom groblju
Novi Sad, 17. februara
Velikan naše književnosti, poznati pisac, akademik Aleksandar Tišma koji je preminuo u 80. godini života, juče u Novom Sadu, nakon duge i teške bolesti, biće sahranjen sutra u 15 časova na novosadskom Novom groblju. Povodom njegove smrti za sutra u 13,30 časova u našoj najstarijoj kulturnoj instituciji, Matici srpskoj, biće održan zajednički Komemorativni skup ogranka SANU u Novom Sadu i Udruženja književnika Vojvodine.
Inače, danas su u Novom Sadu sva kulturna dešavanja započinjala odavanjem počasti, minutom ćutanja, preminulom književniku. Tako je i sinoćnja svečana sednica Matice srpske, povodom 176. godišnjice postojanja i 50. godišnjice izlaženja zbornika Matice srpske za književnost i jezik, počela odavanjem pošte velikom piscu.
O Aleksandru Tišmi priznatom i cenjenom piscu dobitniku brojnih nagrada za svoje stvaralaštvo nosiocu dva državna priznanja Austrije za evropsku književnost i Ordena viteza nacionalnog reda Francuske za zasluge za humanističke vrednosti na sutrašnjoj komemoraciji u ime novosadskog ogranka SANU govoriće Sveta Petrović, u ime Matice srpske, sekretar književnik Dragan Stanić a na groblju prof. dr Jovan Delić.
NA VEST O SMRTI
Božidar Kovaček: Jedan od najvećih
- Aleksandra Tišmu sam uvek video kao jednog od najvećih pisaca ne samo ove sredine već i regiona. Jednog od onih koji sa knjigom na više jezika ulaze u trezor evropske i svetske literature i koji u prevodima na strane jezike neizmerno doprinosi ugledu naše književnosti u svetu. Posebno što je Tišma svoju lepu i veliku karijeru pisca počeo u krugu pisaca Matice srpske i što je do penzionisanja, profesionalno, bio vezan za izdavačke poslove u Matici. Time je njegov trag u ovoj našoj staroj kulturnoj ustanovi podjednako markantan kao i u našoj literaturi.
Čedomir Popov: Kandidat za Nobelovu nagradu
- Umro je jedan ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Novi Sad je njegovom smrću izgubio ne samo najznamenitijeg sugrađanina, već i svedoka njegovog života u XX veku.
Laslo Vegel: Pisac Novog Sada
- Tišma je bio vrlo značajan pisac, ali, nedovoljno cenjen i nikad priznat do kraja. U našim površnim vremenima bio je suviše kompleksan i višeznačan i što se tiče estetske vrednosti ali i misaonog sveta. Bio je pisac Novog Sada i ničije zemlje. To ničija zemlja je jedna velika teritorija u Evropi na kojoj žive svi koji imaju složeni identitet. Ona se možda prostire od Trsta do Gdanjska. Njeni stanovnici su Klaudio Magris, Danilo Kiš ili Ginter Gras.
Filip David: Mnogo smo izgubili
- Duboko žalim zbog njegovog odlaska, jer, osećam da smo time svi mnogo izgubili. Bio je jedan od naših najznačajnijih i najboljih pisaca, čija su dela bila poznata u svetu i prevođena na mnogo jezika. Iza pisca velikog imena u našoj književnosti ostalo je isto tako veliko delo. Njegovi romani, drame, eseji, dnevnici ostaće kao ogromno i verodostojno svedočanstvo o vremenu u kome smo živeli.
M. Karadžić
Telegram Miodraga Isakova
Predsednik Reformista Vojvodine i potpredsednik Vlade Srbije Miodrag Isakov povodom smrti akademika Aleksandra Tišme uputio je njegovoj porodici telegram saučešća. U njemu se između ostalog kaže da delo velikog pisca, našeg najvećeg književnika i prvograđanina Novog Sada, ostaje da živi u sećanjima svih mislećih ljudi ovog podneblja. Njegova ličnost - borca za ljudska i građanska prava, zagovornika humanosti i tolerancije, jednog od osnivača Reformista Vojvodine - predstavljaće uzor nezavisnog mišljenja i beskompromisnog ličnog stava, ostaće da lebdi nad novosadskim trgovima i njemu dragim dunavskim obalama.
Danas
18.02.2003.
POVODOM SMRTI KNJIŽEVNIKA ALEKSANDRA TIŠME
Vernik istine
Novosadski kej, Dunavska i Svetozara Miletica, zgrada Platoneuma gde je smesten ogranak SANU gde bi Aleksandar Tisma navratio na kafu, zatim Pasiceva do Matice srpske kuda je gotovo svakodnevno nekoliko decenija hodio knjizevnik svetskog renomea, ostace pusti. Tisma nas je napustio u svojoj 79. godini ostavivsi za sobom bogato knjizevno stvaralastvo. Pisao je o Novom Sadu, o malom gradu i malim, obicnim ljudima ali na izuzetan umetnicki nacin, sigurnom rukom i s puno individualnosti. Pisuci o Novom Sadu stvorio je novi grad u kome su se Novosadjani ogledali u nekoj nevidljivoj, nikad uhvatljivoj ali uvek tu negde prisutnoj, istini.
Pored pustih ulica, za njim ce ostati romani kojima se rado vracamo, poput "Knjige o Blamu", "Upotreba coveka", "Vere i zavere", "Za crnom devojkom", iz koje su mnoge generacije naucile da zivot nije pitak kao mleko ali da se u njemu ipak moze naci nesto slatko kao med.
Prvu poetsku zbirku "Naseljeni svet" Tisma je objavio sredinom pedesetih, sledila je zbirka "Krcma", da bi se tek nakon nje "pronasao" u prozi koja ga je vinula u besmrtnost. Prva knjiga prica bila je "Krivica", zatim "Nasilje", "Mrtvi ugao", "Povratak miru", "Skola bezboznistva". Pored vec pomenutih antologijskih romana tu su "Begunci", "Kapo", "Koje volimo", "Siroka vrata", autobiografske "Secaj se veckrat na Vali" i kapitalni "Dnevnik 1942-2001". Aleksandar Tisma bio je ugledan evropski pisac o cijem se radu s pijetetom govorilo na univerzitetima i akademijama Starog kontinenta. Bio je clan Srpske akademije nauka i umetnosti, stalni clan saradnik Matice srpske ali i Akademije umetnosti Berlin - Brandenburg. Prevodio je s madjarskog i nemackog jezika, a njegova su dela prevodjena na dvadesetak evropskih jezika.
Gotovo u nedelju dana razlike stigle su: iz stampe knjiga "Besudbinstvo" Imrea Kertesa s Tisminim prevodom s madjarskog i vest da je Kertes dobio Nobelovu nagradu za knjizevnost.
Delo Aleksandra Tisme ovencano je s mnogo nagrada koje ga, bez obzira na njihovu vrednost i znacaj, nisu pritiskale. Bio je laureat Brankove, Ninove, Nolitove, Andriceve, Oktobarske i Februarske nagrade Novog Sada. Za prevodjenje s madjarskog jezika dobio je nagradu "Bazalikom", za evropsko razumevanje knjizevnu nagradu Lajpciga, Drzavnu nagradu Austrije za evropsku knjizevnost, nagradu grada Palerma "Mondelo"...
Telegrame saucesca porodici Tisma uputili su predsednik Skupstine Vojvodine Nenad Canak, gradonacelnik Novog Sada Borislav Novakovic, predsednik IO Skupstine grada Branislav Pomoriski, predsednik Reformista Vojvodine Mile Isakov, predsednik IO Skupstine Vojvodine Djordje Djukic, pokrajinski sekretar za obrazovanje i kulturu Zoltan Bunjik.
"Izrazavam najdublje saucesce i tugu zbog odlaska naseg velikana. Knjizevnost, novinarstvo i prevodilastvo bez velikog Tisme nije zamislivo. Knjiga ?Upotreba coveka? obelezila je sedmadesete godine, Aleksandar Tisma je obelezio vek", reci su Nenada Canka u telegramu saucesca. "Jutros se Aleksandar Tisma nije probudio. Kada je prvog februara 2001. godine primao Februarsku nagradu, rekao je da ovaj grad voli jer on ?ne ferma svoje ljude?, da ne bi voleo ?da ga smatraju za idejnog spasioca u vreme kriza? i da ?ne pise nista novo, vec se vraca svojim starim papirima?. Zelim mu da ga na Onoj strani docekaju likovi oko kojih se najvise trudio. Tisma nikada nije cenio osrednjost - i vecnost mora da mu bude bogata. Znajuci ko ga sve docekuje, siguran sam u to", reci su gradonacelnika Borislava Novakovica povodom knjizevnikove smrti.
"Delo Aleksandra Tisme ostaje da zivi u secanju svih mislecih ljudi ovog podneblja, a njegova licnost - borca za ljudska i gradjanska prava, zagovornika humanosti i tolerancije, jednog od osnivaca Reformista Vojvodine - predstavljace uzor nezavisnog misljenja i beskomromisnog licnog stava. Tisma nas je fizicki napustio ali njegova misao, koja nas uci da je ljudski zivot tragican ali vredan borbe ostace da lebdi nad novosadskim trgovima i njemu dragim dunavskim obalama", stoji u telegramu koji je poslao Mile Isakov. Predsednik IO Skupstine grada Branislav Pomoriski, u telegramu porodici Tisma izrazio je saucesce povodom "odlaska coveka koji je svojim knjigama ucinio da smo ponosni sto smo Novosadjani i njegovi savremenici". "Duboko nas je potresla iznenadna smrt akademika Aleksandra Tisme, knjizevnika i prevodioca.
Aleksandar Tisma je najpopularniji novosadski i vojvodjanski romanopisac koji je nastavio tradiciju naseg gradjanskog romana. On je i nas hronicar ratnih stradanja", kaze se izmedju ostalog u recima saucesca koje je Zoltan Bunjik uputio ozaloscenoj porodici.
U Matici srpskoj danas u 13.30 bice odrzana komemorativna svecanost na kojoj ce govoriti predsednik ogranka SANU u Novom Sadu Zoran Kovacevic, predsednik Matice srpske Bozidar Kovacek i predsednik Udruzenja knjizevnika Vojvodine Jovan Zivlak. Sahrana Aleksandra Tisme zakazana je za danas u 15 sati na Gradskom groblju u Novom Sadu.
A. Loncarski
LJUBICA ARSIC: Ugradio je neke svoje knjige u veliku knjigu vecnosti
Kad umre covek, odjednom treba da citav njegovi zivot, sa njegovim delima i navikama, ranim ustajanjem i nocobdisanjem, radostima i strahovima, sakupimo u nekoliko recenica tuge kojima cemo ga nekako objasniti. Smrt tu dodje kao ziza, kamera opscura, pogled kroz dobro bruseno socivo. Kada umre pisac od nas zivih se ocekuje da njegovo celokupno pisanje, sve njegove knjige sagledamo jasnije i ostrije, da se preslisamo mi zivi sta je jedan od nas koji je pripadao ovom zemaljskom svetu uradio, i za sebe i za nas. Kao da smo mi neke prve blebetave i ne bas pouzdane sudije, koje nastupaju pre onog velikog suda. Kad kazemo Aleksandar Tisma, uvek pomislimo "Upotreba coveka" - mislim da je ova knjiga postala amblem naseg velikog pisca i srpske knjizevnosti, kao sto je "Na Drini cuprija" Andricev ili "Seobe" Crnjanskog.
Ako pisac citavog zivota pise samo jednu knjigu, sto ni malo nije lako, onda ju je Tisma zaista napisao ucinivsi je velikom knjigom - zadatak koji su ispunili samo veliki romanopisci. Pisati o coveku, o njegovoj muci i mracnim silama istorije koje se sudbinom covekovom poigravaju, pisac Tisma je tu veliku poruku primljenu jos iz starog grckog sveta uspesno preneo do nas, ostavljajuci je kao amanet. Kad su Puskinu pravoslavcu zamerili na porocnom zivotu u kojem ne posti i gresno se hvali, plaseci ga poslednjim casom, Puskin je odgovorio da ce on pred gospoda izaci kao pesnik. Aleksandar Tisma pisac, duboko verujem, ugradio je neke svoje knjige u veliku knjigu vecnosti.
S. D.
DJORDJE PISAREV: Magija jezika i imaginacije za kolektivnu svest
Postujem Tismu kao sapatnika u istom mukotrpnom poslu, koji je uspeo na briljantnan nacin, ne samo da bude fascinantan posmatrac i tumac problematicnog i opasanog dvadesetog veka, nego da i licne intimne, zivotne dozivljaje magijom jezika i imaginacije pretoci u kolektivnu svest. Bio je jedan od poslednjih velikih pisaca dvadesetog veka ali ce njegove knjige zasigurno nadziveti epohu u kojoj su nastale i bile tako rado citane.
A. L.
MLADEN MARKOV: Blizak Andricevoj mudrosti
Mladen Markov, ovogodisnji dobitnik Ninove nagrade sa Tismom se susreo samo jedanput, posle jednog knjizevnog programa. "Zajedno smo se nasli na rucku i rucak smo proveli govoreci vrlo malo, u nekakvom recitom cutanju. Bio sam siguran da cemo se jos negde sresti i mnogo govoriti, ali nismo. To je bio jedini susret. Tako da sam ja upoznao delo Aleksandra Tisme, pisca, dakle, a ne i coveka. Njegov opus smatram veoma znacajnim i vaznim. A sad kad mislim na Tismu, sad kada je otisao, cini mi se da je njegova mudrost bila bliska Andricevoj. Ako Andric nije kupovao novi mantil, nego je nosio stari da ne bi skretao paznju, cini mi se da je i Tisma onaj koji je u mnogim zivotnim situacijama postupao na taj nacin", kaze Markov.
S. D.
RADIVOJ MIKIC: Novo svetlo na mrak u ljudskoj dusi
Kao i nekoliko pisaca koji su u knjizevnost usli 50-ih godina (Pavle Ugrinov, Mladen Markov), i Aleksandar Tisma je poceo kao pesnik, ali je pravu knjizevnu afirmaciju stekao kao pripovedac i romansijer. Kod nas se ne ceni mnogo urednicki rad, ali je Aleksandar Tisma kao urednik u Matici srpskoj i kao urednik Letopisa Matice srpske, ucinio jako mnogo i za afirmaciju pojedinih pisaca i za afirmaciju modernog knjizevnog izraza. Kao prozni pisac Aleksandar Tisma je govorio o najznacajnijim i najtragicnijim iskustvima coveka 20. veka, a posebno o logorskom iskustvu, i zbog toga se i moze reci da je on jedan od onih pisaca koji su bacili novo svetlo na mrak u ljudskoj dusi.
Pored Tisminog pripovedackog i romanesknog opusa, veoma vazno mesto ce imati i njegovi tekstovi autobiografskog i memoarskog karaktera jer ce pokazati kako se formiralo iskustvo na kome je izrastao jedan od najznacajnijih knjizevnih opusa u srpskoj knjizevnosti 20. veka.
M. J.
BOSKO IVKOV: Bio je nemilosrdan i prema samome sebi
Tismu sam video poslednji put u Skupstini Vojvodine kad je dosao da primi nagradu "Svetozar Miletic". Vec tada je bio jako bolestan, videlo se na prvi pogled da je umoran i slab. Kad sam ga nakon toga zvao telefonom rekao mi je da je tesko bolestan i da je pobegao iz bolnice gde nije mogao da izdrzi. Tisma mi je bio urednik na razne nacine. Upoznao sam ga u Letopisu Matice srpske jos sezdesetih godina. Svoje prve tekstove, prikaze knjiga, pripovetke, a kasnije i knjige objavio sam pod njegovom urednickom rukom. Za one koje ga nisu poznavali, Tisma je delovao zatvoreno, "zakopcano", distanciran i odbojan. Medjutim, jeste da nije bio kurtoazno razgovorljiv, ali je voleo da razgovara o mnogo cemu. Na direktna pitanja tako je odgovarao. Iskreno i istinoljubivo, ali bez patetike, argumentovano, otvoreno i vrlo cesto oporo.
On je bio pisac oporog, tamnog realizma. Iz takvog poetickog ugla on je sagledavao svet. U njegovim pripovetkama i romanima naci cemo jedan prizeman i ogoljen svet, cesto polusvet i podzemlje. To je svet gubitnika, otpadnika, ljudi propalih sudbina. Za Tismu bi se moglo reci da je bio pisac koji je bez patetike i bez sentimentalnosti svedocio o surovim vremenima u kojima je i sam ziveo. Medjutim bio je nemilosradan i prema samome sebi. U svojim "Dnevnicima" on je s velikom snagom samosuocenja svedocio sebe u nekim jako losim situacijama. Mogli bi reci da je bio vernik istine. U sveukupnoj srpskoj knjizevnosti nije bilo tako istinoljubivog memoariste.
A. L.
Večernje novosti
17.02.2003.
Pisac tragičnih sudbina
Korice rukopisa akademika Aleksandra Tišme, su se zauvek sklopile. Posle duge i teške bolesti, preminuo je u nedelju u prvim časovima 16. februara a na isti dan, samo mesec dana ranije, već oboleo, proslavio je osamdeseti rođendan. Tu u svom stanu u središtu njegovog lepog, najlepšeg Novog Sada, kako je govorio za svoj grad, u Tanurdžićevoj palati, u ulici Modene 1, gde je i izdahnuo. To zdanje iz koga se preselio u večnost, često je pominjao u svojim delima, dok još nije bio njen stanar.
Otišao je veliki pesnik, pisac, romansijer, prozaista, putopisac, prevodilac... ali, otišlo je samo njegovo telo, ostalo je delo a ono je- besmrtno. Novosadske ulice biće puste bez ovog vernog šetača koji je imao dobru naviku da krstari bulevarima, trgovima, ulicama i uličicama Srpske Atine iz koje je odlazio i u koju se odano vraćao. Bio je od onih veličina koji se više poštuju nego što se vole, jer bilo ga je teško voleti. Možda i ne bi da su ga ljudi, kolege akademici, književnici i ostali sugrađani bolje poznavali. No, nije bilo lako ni upoznati Tišmu. Takav je bio, takvog su ga prihvatili, cenili.
Galaksija uspomena
Ostavio je u rečima, ogromno bogatstvo. NJegovo analitičko pero zadiralo je u bit savremenih tema poput rata, čoveka u nevremenu, zlo, nasilje, sivilo života, ljubav, čovekovo traganje za smislom... Iza njega su ostali životna saputnica Sonja i sin Andrej, poznati likovni kritičar i slikar.
Od rođenja, daleke 1924. godine u Horgošu pa sve do smrtnog časa Tišma je živeo punim životom. Obrazovan i porodičan. Posle novosadske gimnazije, maturirao je 1942. godine, u Budimpešti završio studije ekonomije na Ekonomskom i uporedo na filozofskom fakultetu, romanistiku.
Iako se znalo da već nekoliko meseci život ističe iz Tišme, o tom naslućujućem rastanku nikome nije govorio. Čekalo se da ?ode?, jer su takve bile stručne lekarske prognoze, mirilo se sa tom činjenicom, no, sada kada ga nema, svima je teško.
- Mene je vest o Tišminoj smrti veoma pogodila ? kaže Draško Ređep, književni kritičar, vrstan poznavalac njegovog života i dela ? Nikada se više neće desiti da nas dvojica, kako je gotovo bio običaj, sedimo pod lipom u Katoličkoj porti, gotovo ritualno u određenim vrmenskim razmacima i razgovaramo o Novom Sadu. O našim živim i mrtvim prijateljima, uspomenama na detinjstvo, putovanjima, zdravlju...
Aleksandar Tišma je, dodaje Ređep, reprezentativni novosadski pesnik i pisac, od onih koji je od Novog Sada više nego i jedan naš savremenik stvorio galaksiju uspomena opisujući i dopisujući sudbine gubitnika, samoubica, putnika našeg predgrađa, te naše famozne periferije koju često previđamo.
- Nije slučajno da se naslov prve knjige pesama ovog velikana zove ?Naseljeni svet? ? napominje Ređep ocenjujući da posle Miloša Crnjanskog i njegovog ?Romana o Londonu?, a i ?Seoba?, posle Jaše Ignjatovića i njegovih romana ni kod jednog našeg romansijera nema toliko naseljenog sveta ? u Tišminim knjigama sve se tiska od različitih sudbina, vera, zavera, ratova i posleratnih događanja. On je nesumnjivo jedinstven evropski i srpski prozaik, romansijer i pesnik.
Svedok veka
Ređep Tišmu još vidi radoznalo zagledanog u ljude a njegov izdavač, Zoran Kolundžija, vlasnik ?Prometeja?, pohvalio je dobru osobinu koju je ovaj autor mnogih rukopisa imao prema ljudima koji sa strane, dolaze u Novi Sad.
- Ponašao se prema njima gostoljubivo, predusretljivo - kaže Kolundžija ističući ovu lepu ljudsku osobinu čoveka koji se uistinu malo družio.
Predsednik Matice srpske prof. dr Božidar Kovaček je Aleksandra Tišmu uvek video kao jednog od najvećih pisaca ne samo ove sredine već i čitavog regiona.
- Jednog od onih koji sa knjigom na više jezika ulaze u trezor evropske i svetske literature i koji u prevodima na strane jezike neizmerno doprinosi ugledu naše književnosti u svetu - ocenio je dr Kovaček posebno rastužen i činjenicom što je Tišma svoju lepu i veliku karijeru pisca počeo u krugu pisaca Matice srpske i što je do penzionisanja, profesionalno, bio vezan za izdavačke poslove u Matici. Time je njegov trag u ovoj našoj staroj kulturnoj ustanovi podjednako markantan kao i u našoj literaturi.
Akademik Tišma je svakoga dana dok ga je zdravlje služilo, tačnije dok su ga noge slušale odlazio u svoju drugu kuću, u Akademiju. Tamo se sretao s mnogim ljudima i naravno, sa akademikom Čedomirom Popovim, koji ovako o svom sadrugu kaže:
- Umro je jedan ozbiljan kandidat za Nobelovu nagradu za književnost. Novi Sad je njegovom smrću izgubio najznamenitijeg sugrađanina, i ne samo sugrađanina, već svedoka njegovog života u 20. veku.
Sutra u 12,30 časova, u Matici srpskoj, zajednički ogranak Akademije i Udruženja književnika Vojvodine održaće komemorativnu sednicu. Sahrana posmrtnih ostataka velikog pisca je istog dana u 15 časova na groblju u Novom Sadu.
Knjige i prevodi
OBJAVIO je mnogo rukopisa. Najpre dve knjige pesama iako je pisao prozu. a to su ?Naseljeni svet?, i ?Krčma?. Daleko su poznatiji njegovi romani i knjige proze ?Krivci?, ?Nasilje? ?Za crnom devojkom?, ?Knjiga o Blamu?,?Upotreba čoveka?, ?Vere i zavere?...
Mnogo je i prevodio. Poslednji veliki prevodilački uspeh akademika Aleksandra Tišme je knjiga ?Bezsudbinstvo? najnovijeg dobitnika Nobelove nagrade Imrea Kertesa. Tišma je knjigu preveo mnogo pre nego što je autor dobio Nobela. Prevodilaštvom našem čitaocu približio je Ferenca Fežera, Janoša Hercega, Leonarda Franka, Jožefa Papa i Lasla Vegela.
Pregršt nagrada
ZA svoj rad Aleksandar Tišma je dobio brojne nagrade: Brankovu za poeziju, Oktobarsku grada Novog Sada, Nolitovu, NIN-ovu, Biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, Andrićevu, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Društva književnika Vojvodine za životno delo, državno priznanje Austrije za evropsku književnost, grada Palerma, Lajpciškog sajma... Jesenas, dobio je dve poslednje nagrade Vukovu, Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i ?Dnevnikovu? ?Svetozar Miletić? za publicistiku.
Z. T. MIRKOVIĆ
