Sakupljač svetova

05.08.13 Politika

Ilija Trojanov kretao se stazama ser Ričarda Frensisa Bartona, Indijom, Afrikom, Arabijom, da bi napisao njegovu biografiju

„Jakima je svako mesto zavičaj”, životni je moto pisca Ilije Trojanova, koji je krenuo putem kojim se sredinom 19. veka kretao ser Ričard Frensis Barton (1821–1890) britanski pustolov, vojnik, špijun, geograf, pisac, istraživač, prevodilac, mačevalac, zaljubljenik u daleke i nepoznate kulture i jezike, prvi Evropljanin koji je kročio u unutrašnjost istočne Afrike „u potrazi za izvorom Nila”. Iz tako velike avanture nastao je roman „Sakupljač svetova”.
Ovo delo iz 2006. godine, koje je dobilo nagradu Lajpciškog sajma knjiga kod nas je, u prevodu sa nemačkog Nebojše Baraća, objavila izdavačka kuća „Zlatni zmaj”. Ginter Gras knjigu „Sakupljač svetova” nazvao je „velikim evropskim romanom”, upravo zbog toga što opisuje tu pomamnu žudnju za upoznavanjem, ali i porobljavanjem, nepoznatog. Kritičari su u ovoj priči videli i veliki korak dalje – stanovište onih koji su porobljeni da bi bili „prosvećeni”.
Pustolov ser Ričard Frensis Barton poznat je i po tome što je u svoje vreme bio jedan od malobrojnih nemuslimana koji je 1853. godine prisustvovao hadžiluku u Meki, prerušen u arapsku nošnju, i sve to opisao u svojim beleškama. Trojanov, nemački pisac bugarskog porekla, bio je od detinjstva opčinjen čuvenim istraživačima novih svetova, od Vaska de Game do Henrija Mortona Stenlija, ali ga je najviše fascinirala „naknadno obojena gravira” na kojoj je upravo ser Ričard Frensis Barton kao „muškarac odeven u arapsku nošnju, divljeg izraza lica i strogog pogleda”. To što je Trojanov svesno isprepletao svoju sudbinu sa životom Bartona, napisao njegovu romansiranu biografiju putujući Indijom, Arabijom, Afrikom, zapravo je ostvarenje njegovog dečačkog sna. Istovremeno je istraživao načine i mogućnosti saživljenosti, kao i granice prihvatanja drugačijih kultura, što je činio i njegov uzor, koji je bio poliglota. Kažu da je ser R. F. Barton znao čak dvadeset devet jezika, među kojima je bilo i različitih hindi, kao i jezika nekih afričkih plemena.
Barton je bio ekscentrični pustolov, koji je na svoj osobeni način želeo da bude prihvaćen, „bunio se protiv autoriteta, i istovremeno bio špijun Britanske imperije, a kada ga je u dubokoj starosti kraljica Viktorija nagradila plemićkom titulom, on je upravo spremao nelegalno izdanje ’Kamasutre’, koju je uz to i sam preveo”.
„Jedan od najdivnijih trenutaka ljudskog postojanja odlazak je na daleki put u nepoznate zemlje. Moćnim naporom otresti okove navike, težinu rutine, olovni zastor mnogih briga i ropstvo želja, nema ničeg radosnijeg od toga kada krv struji dečjom svežinom. Putovanje ima draž tri gracije našeg moralnog bića: mašte, uspomene i nade”, govorio je Barton.
Neobičan je bio i put Ilije Trojanova, svojevrsne inkarnacije pustolova Bartona. Trojanov je rođen u Sofiji 1965. godine, i kao dete sa porodicom preko Jugoslavije prebegao u Nemačku, gde su svi dobili politički azil. Živeo je u Africi, i u knjizi „Mit i svakodnevica Istočne Afrike” opisao je kako se „osećaj otuđenosti pretvorio u radoznalost i naklonost prema novom domu u Keniji”. Trojanov je autor i knjiga „Čuda prirode Istočne Afrike” i „Čuvari sunca. Susret sa najstarijim Zimbabvanima”.
Njegov prvi roman iz 1996. godine „Svet je tako velik, a spasenje vreba iza svakog ugla” govori o izbegličkom iskustvu jedne balkanske porodice u italijanskom prihvatilištu. Da bi napisao „Sakupljača svetova” Trojanov je, putem Bartona, krenuo najpre u Indiju, zatim kroz Tanzaniju, i na kraju, u Arabiju. „Pri tom je baš kao i Barton živeo nekoliko godina u zapadnoindijskim gradovima Bombaju i Barodi, da bi dobro upoznao hinduističku tradiciju i jezik. Proveo je mesec dana pored Ganga u šatorskom logoru isposnika, prepešačio brojne stare gradove i na kamili proputovao pustinju Tar u indopakistanskom graničnom području”. Podražavao je Bartona i putovanjem kroz Tanzaniju, pešačenjem od tri meseca... Proučavao je podrobno islam pre nego što će i sam, kao što je Barton to svojevremeno učinio, krenuti na hadžiluk u Meku i Medinu.
„Pripremio se na sve, da će ga razotkriti i ubiti, međutim, nikada mu nije palo na pamet da bi mogla da ga savladaju vlastita osećanja. Ne može da nastavi put; neprestano mora da se zaustavlja. Ništa u njemu ne suprotstavlja se naletima sreće. Na svim licima oko njega pomamno poštovanje. Pred njim je ideja, Ćaba, očevidna, jasna ideja odevena u crno, platno je nevestinski veo, a zlatan obrub ljubavna pesma. O, najsrećnija noći. Ponavlja čarobne rečenice, razume ih. Nevesto svih noći života, device među devicama vremena... čovekovo srce posuda je ograničene zapremine, dok je božansko, naprotiv, neizmeriv princip...”, u „Sakupljaču svetova” opisano je oduševljenje junaka Bartona, ali nesumnjivo je to i proživljeno iskustvo autora Trojanova. Doživljaj hadžiluka Trojanov je opisao i u knjizi „Do svetih izvora islama. Kao hodočasnik do Meke i Medine” (2004). Kako je primetio Nebojša Barać: „Tajna drugog je tajna ljudskosti, božanska tajna.” To je i tajna čoveka koji je sakupljao svetove.

M. Vulićević