Sabrane pesme 1-9 - Matija Bećković

29.11.04

Razgovorom sa akademikom Matijom Bećkovićem, naš list otvara temu „Politika i umetnost”, očigledno, kao i u svim ranijim, aktuelnu i u ovom vremenu. Staro-novo pitanje odnosa dve, u suštini suprotstavljene, oblasti, nameće i danas potrebu da se, između ostalog, razjasni do koje mere politika zadire u umetnost, određuje je, determiniše, kanališe, menja... I sama vremenom postaje umetnost?

I, evo, ovu temu otvaramo sa jednim od naših najvećih pesnika, otkad je srpskog jezika, a koji je i sam imao sudara i „ukrštanja” sa politikom... Ali, Njegovo veličanstvo Slučaj udesio je i da je - Matiji danas rođendan. Pa u vidu rođendanske čestitke, podsetimo na reči Borislava Mihajlovića Mihiza, upisane i na koricama Sabranih pesama Matije Bećkovića, koje je prošle godine, u devet knjiga, objavila Srpska književna zadruga: „Kad je zaguslao starac Milija, kad je kliknuo Njegoš, kad se zamomčio Branko, kad je zaumio Laza, kad je zabugarila Desanka, kad se osmehnuo Matija, naš narod je odmah znao da je to neko u njegovo ime rekao važnu i trajnu reč.”

I datum Vašeg rođenja ukazuje na „ukrštaje”, i sa politikom...

- Zaokruglio sam 65 a od danas ćeram 66-u. Rodio sam se na Svetog apostola Mateju i tako sa sobom doneo svoje ime. Apostol Matej je do skora bio prekriven Danom Republike i tu se već dogodio prvi ukrštaj mog života i politike.

Već ste dugo na književnoj sceni...

- Nedavno mi je u Topoli prišao jedan stariji čovek i kazao kako mu je neobično drago što me je upoznao jer odavno čita i voli knjige mog oca. Naročito je izdvojio knjigu „Reče mi jedan čoek”. Zahvalio sam mu i obećao da ću oca pozdraviti. A to vam najbolje govori kako me ljudi doživljavaju i koliko sam dugo prisutan u književnoj javnosti.

Šta bi, po Vama, bilo konstanta u odnosu umetnosti i politike?

- Konstanta je samo to pitanje koje se kao lajtmotiv ponavlja od početka istorije umetnosti. To je ogledalo u kojem se i mi ogledamo a ono se ne troši bez obzira koliko se u njemu ogledali. U veku u kojem je proglašen kraj istorije i kraj ideologije ni istorija ni ideologija se ne predaju već pokazuju svoje vampirsko naličje. Prema Andrićevom citatu Burkharta „onaj kratki čas u kratkom umetnikovom veku, kad se sva radost i sav jad života moraju preobraziti u razumevanje sveta oko sebe, i sebe u njemu”, kao da je onaj čas koji upravo traje ne samo u životu pojedinca nego svih nas zajedno.

Deklarativno, svi, mislimo na vlast, u prvom redu, kunu se u važnost umetnosti, kulture?

- Svi režimi i sve države, pa i naša, ponavljaju kako su svoju sudbinu vezali za sudbinu svoje kulture. Maltene jedino i postoje zbog kutlurnog napretka i procvata. A što se duže ta pompezna fraza ponavljala, sve je manje nekoga obavezivala. Odavno je već uvedeno u običaj da oni koji žive od umetnosti žive bolje od umetnika. Umetnici, pak, ne mogu živeti od toga što neko živi od njih. „Od riba i kokošaka žive mnogi, ali kokoške i ribe od toga ne žive nego umiru”. Davno sam i ko zna gde to pročitao, kao i ono pitanje koje je unuk postavio dedi: „Kažu da je nekad postojalo nešto što se zvalo pesnik. Šta je to?” I meni se događalo da me to pitaju. Pesnik? A gde i šta pevate?

I onda, šta je pesnik, poezija, zna li se tu neko pravilo?

- Jedino pravilo je da pravila nema. Šta je pesnik? Šta je poezija? Nisam zapamtio nijednu od tolikih slavnih definicija. A to znači da ono što je najvažnije u poeziji izmiče definicajama i u tom izmicanju je tajna njenog postojanja. Mada nisam bolje prolazio ni sa drugim definicajama. „Ne znaš šta je vazduh? A šta je voda? Ne znaš ni to!” Još se sećam kako se po učionicama kliktalo i seirilo nad mojim neznanjem. Proriče se i kraj umetnosti. Nestaće, kažu, sve osim poezije. Ali ako preživi poezija, neće ništa nestati.

Koliko je, stvarno, dubok jaz danas između umetnosti i politike, poezije i sveta?

- I pesnik je bačen u svoje vreme, a od toga šta je učinio u svome vremenu zavisi da li će to biti jedino vreme u kojem je postojao. Rascep između sveta i jezika pretvorio se u otvoren prelom. Pa ipak, poezija se ne da i neće se dati. Nedavno sam baš u „Politici” pročitao kako na francuskom univerzitetu pre svakog časa čitaju poeziju. I kako se sirotinja skuplja po salama u predgrađu da sluša stihove u kojima nalazi utehu i smisao života.

A šta ćemo sa zloupotrebama umetnosti u političke svrhe?

- „Ne uobražavam da znam nešto čestito/ Ne uobražavam da bih mogao nešto propovedati/ Da popravljam ljude i vraćam ih na pravi put”, govori Faust. Pesnik ne može biti ništa drugo do pesnik. Ali to ne znači da ga tako i drugi doživljavaju. Krivotvorenje i zloupotrebe, pretvaranje stihova u političke pokliče nije izbegao nijedan, a kamoli oni najveći. Ni Šekspir, ni Njegoš. S druge strane, nisu nacisti slučajno odmah po ulasku u Poljsku zabranili Šopena. Razlozi zašto su to učinili postojali su i pre i posle nacista.

Kakav je odnos današnjih, iliti demokratskih političara prema umetnosti?

- Umetnost i politika su dva sveta. Ili su možda ipak jedan, s tim što političari žive u svom a umetnici u njihovom svetu. Umetnici su idealni za prebacivanje odgovornosti i oslobađanje od sopstvene krivice političara i njihovih trabanata. Rulja će do kraja sveta kliktati: „Raspni ga!” I pored svega, političke protuve se još natresaju na pesnike, trpaju ih u pregrade i drže pod određenim etiketama kako ne bi morali da se zamaraju i o njima misle.

Angažman umetnika, pesnika, ako i nije bio uvek sporan, vazda je pod posebnom lupom?

- Pesnik je angažovaniji od ikoga. Ali, što mu se više čini da je u srcu stvarnosti to je bliže margini. I ako ništa nije isključeno jedno je izvesno: nikad se neće ispuniti snovi pesnika. Ni ostvariti njegove vizije. Iracionalnost politike je tragična, a iracionalnost pesnika logična. Moć umetnika je samo fantazija i ona se s mukom iskazuje samo nad čistim papirom. Saglasan sam sa onima koji misle da angažovanje pesnika nije sporno sve dok pesnik ne počne da uobražava da nešto menja, i da bi politička istorija bila ista da nikad nisu postojali ni Betoven ni Bah ni Gete. Volim ono što je rekao Paund: „Nije sramota dati život za svoju ideju, pod uslovom da si je zaboravio”.

Govorilo se, i govori se o velikoj moći umetnosti, ali kroz to, neretko, i o njenoj „krivici”?

- Iluzija o svemoći umetnika bila je još živa i u mojoj mladosti. Sećam se kako smo verovali da bi Ivo Andrić mogao da kaže i uradi šta god hoće a da ga niko ne bi smeo ni popreko pogledati. A sam Andrić je verovatno bio najuplašeniji i osećao se ugroženijim od svih. Ne znam nikoga ko bi odmah po Novoj godini dolazio u Francusku 7 da plati sve moguće članarine koje, inače, niko nije plaćao. U njegovoj zaostavštini bili su uočljivi denjci računa i potvrda o plaćenim strujama i kirijama. Kao da nije znao odakle bi mogao da počne njegov proces i šta bi mogao biti povod. Kao da je znao da bi se svi najbrže i najlakše složili da je on najgori i krivlji od svih. Kasnije su u zemlji koju je proslavio pisali da joj je više zla naneo nego sve neprijateljske vojske.

Nema više velikih pojedinaca i pobunjenika kakvi su bili Tolstoj i Tomas Man. A oni koji u današnjem svetu slove kao takvi individualci kao da nisu ni obavezni da misle svojom glavom. Sve će to umesto njih učiniti drugi. A oni samo to treba da ponove. Jedan od najvećih je, recimo, pisao i o svom srpskom poreklu i o toj legendi koja je živela u njegovoj porodici. Rekao je da nigde na svetu nije imao lepše književno veče nego u Beogradu. Tih godina je na srpskom jeziku štampano desetak njegovih knjiga. Postao je inostrani član SANU, sve mu je bilo jasno, ali sebe nije izostavio ni sa spiska onih koji su tražili bombardovanje Beograda.
U novom svetu ljudi sve manje govore a sve više iz njih govore spikeri. Umesto glava nose TV ekrane.

Šta ugrožava jezik kulture?

- Srušen je Berlinski zid ali čim je uklonjen umnožili su se i postali vidljivi zidovi u dušama i mozgovima a oni su, izgleda, nesrušivi. Ti zidovi ugrožavaju jezik kulture a taj jezik je bio jedan jedini i pre internet ere.

Umetnik i gospodar danas?

- Pas koji gospodaru donosi štap ostaje metafora i našeg vremena. I gospodar ga nikad ne može baciti ni tako daleko ni u nevreme ni u pogrešnom smeru a da mu ga pas trčeći ne donese.

U simbiozi politike i novca, i umetnost se komercijalizovala?

- Umetnost se sve jače usmerava ka praznom prostoru a umetnici odvraćaju od stvarnosti i živih ljudi. Spilberg je putokaz ne samo za filmske umetnike nego i za pesnike.

O raskolu? Kako vidite naše deobe?

- Raskol je i u svakom čoveku i u celom narodu. Jedna strana ne samo da poriče drugu nego je potire odričući joj i pamet i čovečnost i rodoljublje. Ima li još Srbije u Srbiji i gde je Srbija koju volim? Često mi se učini da volim onu koja ne postoji. Za pesnika prošlost ne prestaje, ona je njegova unutrašnja stvarnost. Poezija nije samo poseban oblik postojanja jezika nego i poseban oblik stvarnosti.

Ima li opstanka u „svetu bez Boga”?

- Religija uskrsava širom sveta, pa razume se i kod nas. Oni koje nije potresalo kad je crkva bila zgažena kao da se ljute i uzbuđuju što je ostala živa. Ali „ako nećemo Boga moraćemo da poštujemo Hitlera ili Staljina”, kazao je T. S. Eliot, a to se događalo i dogodilo bi se opet.

O „režimskim” piscima i „disidentima”? Kakav je odnos danas?

- Homo sapiens je pokazao neviđenu vitalnost. Ne gledamo li posle najnovijih prevrata „heroje” i „mučenike” koje nismo primećivali dok je bitka trajala. Svedoci smo kako državne pisce proglašavaju za disidente i pobunjenike, a disidente sa crnih lista i crnih klupa za državne miljenike i poslušnike. I što da ne, ako može! Truli Zapad, sumnjivi elementi, ostaci poražene građanske klase, slušaoci „Glasa Amerike” i „Glasa Evrope”, bile su etikete pod kojima su decenijama mnogi stradali. Ali poneko iz onog najljućeg ideološkog jezgra koji ih je zbog te krivice gonio, sada ih goni u ime tih znamenja i pod tim zastavama. I ko se ne bi divio toj animalnoj vitalnosti!

Jezik naš, srpski, nasušni, cepa se? I, na kraju, šta bi bio Vaš predlog za čitanje našim političarima?

- U filološkoj ekstazi u malom srpskom jeziku je u naše vreme pronađeno nekoliko jezika. Engleski je ostao samo jedan, i niko ga drukčije ne zove na svih pet kontinenata.

Biće dobro za Nemačku kad Marks bude čitao Helderlina, pisao je Tomas Man. Ali to se ne odnosi samo na Marksa i na Nemačku i na Helderlina. Biće dobro i za Srbiju ako naši politički lideri počnu da čitaju Helderlina i njegovu duhovnu sabraću.

Rada Saratlić