17.04.04
Zapis za budućnost
O dijalektologiji i jeziku: Dragoljub Petrović
Napuštanje pisma dosad je uvek bio prvi korak na srpskom putu „u nešto drugo”. A da li tome ima leka, mene nemojte pitati pre nego što dobijete odgovor na dva mnogo bitnija pitanja: imaju li Srbi državu i imaju li uopšte budućnost?
Najprestižnija lingvistička nagrada u našoj zemlji, koja nosi ime slavnog lingviste akademika Pavla Ivića, nedavno je uručena prof. dr Dragoljubu Petroviću, rukovodiocu projekta i tima istraživača Rečnika srpskih govora Vojvodine, koji objavljuju Matica srpska i izdavačka kuća „Tiski cvet” iz Novog Sada. Naučno delo Dragoljuba Petrovića beleži, pored drugih dela, i nekoliko već ostvarenih dijalektoloških i onomastičkih projekata: doktorirao je na govoru Zmijanja, napisao knjigu o govoru Banije i Korduna, priredio Rečnik bačkih Bunjevaca, za koji njegove kolege kažu da je obrazac izrade dijalekatskog rečnika jednog kompaktnog govora. Petrović je istraživao i onomastiku Kuča, sabravši građu i za rečnik tog govora, ima i opsežnu građu za dijalekatski rečnik Kačera... Rečnik za koji je Petrović upravo dobio nagradu „Pavle Ivić” u jednom prikazu je nazvan i „živim svedokom postojanja naroda na jednom tlu, njegovih poimanja prirodnih realija, delatne prakse, duhovnih vrednosti... pa i uticaja drugih naroda i jezika”.
Sasvim dovoljno razloga da sa jednim od najznačajnijih naših savremenih lingvista razgovaramo - o rečnicima, dijalektologiji, o dijalektološkim projektima u slovenskom svetu, o savremenom životu srpskog jezika i pisma.
Šta je - u odnosu na druga slična dela i rečnike - posebno karakterisalo rad na Rečniku srpskih govora Vojvodine?
- Rad na dijalekatskim rečnicima srpskog jezika, zbog složenosti akcenatskih sistema, znatno je komplikovaniji nego u glavnini drugih slovenskih jezika (sem, može biti, slovenačkog) i zato nije čudno što mi imamo najviše takvih rečnika upravo iz istočne i južne Srbije u kojima su te prilike uprošćene svođenjem na „jedan akcenat”. U tom smislu vojvođanski dijalekatski pejzaž mnogo je složeniji i u njemu postoji mnoštvo stepeni prelaza o kojima se moralo voditi računa da se dijalekatske prilike ne bi krivo predstavile: južni Banat razlikuje se od srednjeg, a oba od severnog, zapadna Bačka i zapadni Srem prilično se oštro odvajaju od svojih istočnih zona. Svi su se ti prelazi morali višestruko proveravati, potvrđivati tonskim zapisima ili verifikovanjem saradničke kvalifikovanosti da pouzdano beleži akcente ili glasovne nijanse. U prvih 10-15 godina te sam poslove sa saradnicima-amaterima uglavnom radio sam, a moji su mlađi saradnici kasnije u taj rečnik ugrađivali sopstvena istraživanja nekih posebnih leksičko-semantičkih sistema. Iz te prve faze nastao je i Rečnik bačkih Bunjevaca, a za rečnik koji se sada nalazi pred nama sabrano je preko 100.000 podataka...
Dijalektološki atlas
U čemu vidite osnovni značaj savremene dijalektološke nauke, izrade dijalekatskih rečnika i atlasa i, posebno, u čemu je njihov značaj za srpski jezik i srpski narod?
- Dijalektološka nauka, u svakom jeziku pa i u srpskom, treba da zabeleži dijalekatske činjenice, da utvrdi njihov geografski raspored (u obliku svakovrsnih opisa, rečnika ili atlasa) i pokuša objasniti njihov nastanak. Sve je ostalo zapis za budućnost, za vreme kada se slika izmeni i kada se na sadašnje stanje jednom bude gledalo kao na jezičku arheologiju. Da to predstavimo prostim primerom: do naših dana na Kosovu i Metohiji došla je samo slovenska toponimija (uz pokoji antički relikt, kakvi su Klina ili Lipljan). Danas - znamo kakve su tamo prilike. I znamo da su one nasta (ja)le zločinima - koje je definitivno overila „demokratija Milosrdnog anđela”.
Vaše naučno delo do sada beleži već nekoliko ostvarenih dijalektoloških i onomastičkih projekata, o geografski prilično udaljenim govorima. U čemu je draž istraživanja tako različitih i udaljenih dijalekata?
- Odgovor na to pitanje može biti vrlo prost: kad se čovek jednom počne baviti dijalektologijom, za njega je susret sa svakim novim govorom - nov izazov. I čar novih otkrića i saznanja. Uz sve što ste pomenuli iz moje bibliografije, moglo bi se dodati i stotinak rasprava o govorima Crne Gore, za koju sam vezan rođenjem, u Vojvodini sam odrastao i ostario, u Kačeru se prvi put našao pre više od 25 godina i tamo se ukorenio. Knjigom o kačerskoj onomastici (objavljenoj prošle godine) i drugom o kačerskoj leksici - čija je priprema već daleko odmakla. Kuda god se kretao - dijalektolog se uvek nalazi na majdanu jezičkih činjenica koje vredi čuti, zabeležiti, protumačiti...
Uložili ste ogroman trud na izradi Srpskog dijalektološkog atlasa, Opšteslovenskog lingvističkog atlasa i Opštekarpatskog dijalektološkog atlasa. Kako vidite, u kontekstu tih istraživanja, mesto i budućnost srpskog i slovenskog jezičkog prostora?
- U te sam se poslove uključio kao mlad asistent, pre skoro četiri decenije, bio u ekipi jugoslovenskih dijalektologa koja je postavila visoke tipografske standarde u publikovanju Opšteslovenskog lingvističkog atlasa prvim njegovim tomom objavljenim u Beogradu (SANU, 1988), kao autor bio uključen u više kasnijih tomova objavljenih u drugim slovenskim lingvističkim centrima), predvodio komisiju za pripremu građe za jugoslovenski sektor Opštekarpatskog dijalektološkog atlasa i ovih dana potpisao redakciju njegovoga posledenjeg, sedmog, toma. I dočekao da shvatim da su Srbi ostali jedini slovenski narod za koji se ne zna hoće li dočekati da vidi makar probni tom dijalektološkog atlasa svoga jezika. A što se tiče budućnosti srpskog i slovenskog jezičkog prostora - ne bih o tome voleo prorokovati, ali se bojim da se krojačima svetske sudbine makaze ne otmu iz ruku i da se priroda ne osveti čoveku za sva nasilja koja je nad njom izvršio...
Nenadoknadiva šteta
U toku je jedan neverovatan proces otuđivanja srpskog pisma, pa i jezika: sa beogradskih ulica, a slično je, vidim, i u Novom Sadu, ne samo što se firme i najrazličitije reklame ispisuju gotovo isključivo latinicom već i, sve češće, na stranim jezicima. Ima li tome leka i kakve to posledice može ostaviti na život srpskog jezika i pisma?
- To je najbolji znak da su se Srbi odrekli i sebe i svoje tradicije. I postali „nešto drugo” ne shvatajući da su se zaputili na istorijsko bespuće. U njima je otupeo instinkt samoodržanja jer, da nije tako, makar bi se zapitali koji to još jezik u svetu ima dva pisma i kako da se na takvo „bogatstvo” nisu „polakomili” i neki drugi jezici. U vezi sa tim Srbi, naime, ne shvataju ni šta se sa njima dešava ni šta im se priprema budući da se u svetskim bibliotečkim katalozima sve ono što je dosad štampano „srpskom latinicom” knjiži kao da je štampano „hrvatskim jezikom” i upisuje u hrvatsku kulturnu baštinu (i tamo će se „preknjižiti svako `srpsko latiničko` slovo” od 1892. godine, tj. od pojave Hrvatskog pravopisa I. Broza, do današnjih latiničkih izdanja SANU, CANU, Matice srpske i svih sličnih „hrvatskih izdavača” na prostoru srpskoga jezika). Jer napuštanje pisma dosad je uvek bio prvi korak na srpskom putu „u nešto drugo”. A da li tome ima leka, mene nemojte pitati pre nego što dobijete odgovor na dva mnogo bitnija pitanja: imaju li Srbi državu i imaju li uopšte budućnost?
Nastavljate rad na Rečniku srpskih govora Vojvodine. Kako danas izgledaju ti govori imajući u vidu sve migracije poslednjih decenija i iskustva sociolingvističke nauke? Koliko dijalekti, i posebno žargon, mogu uticati na pomeranje nekih lingvističkih normi i na jezik i njegovu leksiku?
- Pod uticajem škole i modernih sredstava komunikacije, dijalekti počinju da uzmiču i da se, zasad, čuvaju u uskim krugovima porodice i „istodijalekatskih” znanaca. Dijalekti nestaju i o tome ja mogu i lično svedočiti: u našim selima sve je teže naći dobrog predstavnika jednoga govora (oni se pred „strancem” trude da govore „pravilno”) i ako ih pitate za neku jezičku osobinu - reći će vam da je „kadgod tako govorila njihova baba”. Davno je rečeno da nije šteta što dijalekti izumiru, ali jeste nenadoknadiva šteta ako o njima ne ostanu makar najosnovniji zapisi. U red takvih zapisa o Vojvodini ulazi i naš Rečnik.
Danica RADOVIĆ
15.12.03
Leksikografsko blago
Profesor dr Dragoljub Petrović, lingvista
Vest o prestižnoj nagradi "«Pavle Ivić",» koja je pripala trećoj svesci «Rečnika srpskih govora Vojvodine» doneta je jednoglasno. Time je odato priznanje velikom projektu i maloj grupi leksikografa, koji pod rukovodstvom profesora dr Dragoljuba Petrovića, tiho rade jedan značajan posao. U tom timu su: mr Svetlana Malin-Đuragić, mr Dejan Miloradov, Katarina Sunajko, Ivana Crnjak i Biljana Babić.
Dragoljub Petrović je redovni profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (u penziji). Rođen je 1935. na Kosoru, kod Podgorice. Na grupi za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu diplomirao je 1960, a na istom fakultetu završio je i postdiplomske studije (1964). Kao predavač radio u Pedagoškoj akademiji u Nikšiću 1964-1965, a nadalje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (kao asistent do 1972, kao docent do 1977, kao vanredni profesor do 1982). Doktorsku disertaciju O govoru Zmijanja odbranio je 1971.
Napisao je preko 300 priloga iz srpske dijalektologije, onomastike i slovenske lingvogeografije.
Rečnik srpskih govora Vojvodine prvi je regionalni dijalekatski rečnik srpskog jezika uopšte. Svakako da se ovde, pored novine, radi i o velikom poslu. Kako ste mu prišli i gde su bile najveće teškoće?
-Tokom poslednje tri decenije objavljeno je u nas mnogo dijalekatskih rečnika (najviše iz jugoistočne Srbije), ali se svi oni odnose ili na uske regije ili čak na pojedine punktove u njima. Po tome naš rečnik predstavlja izuzetak jer obuhvata dva vojvođanska dijalekta (šumadijsko-vojvođanski i smederevsko-vršački), pri čemu je u njega uključena i građa iz više srpskih mesta sa prostora Rumunije i Mađarske. Projekat je, inače, u Matici srpskoj zasnovan u proleće 1980. i građa je intenzivno sabirana prvih desetak godina, priložnici su bili studenti i nastavnici srpskog jezika, ali i mnogi „zaljubljenici” u svoj lokalni govor iz najrazličitijih krajeva Vojvodine. Sva je ta građa proveravana, što znači da je, kad god je to bilo moguće, na rečima obeležavan akcenat i njihova značenja precizirana. Iz današnje perspektive, moglo bi se reći da je to bio najteži deo posla jer je trebalo okupiti što više saradnika i, istovremeno, podržavati njihov entuzijazam (makar nevelikim honorarima). Za to vreme u kartoteci Rečnika našlo se preko 100.000 podataka (iz nje je 1990. izdvojena građa za Rečnik bačkih Bunjevaca) i sva je ta ogromna građa, često i više puta, prošla kroz ruke Vašega sabesednika. Zbog prilika u kojima se kasnije našla zemlja, ti su poslovi znatno usporeni, a živnuli su ponovo pre 4-5 godina kada je, zahvaljujući i angažovanju vlasnika Izdavačke kuće „Tiski cvet” Sime Matića, u Matici srpskoj formirana mlada i poletna grupa saradnika na tome poslu. NJihova je zasluga što sada imamo pred sobom već tri sveske Rečnika.
Vreme svakakvih oskudica
Prve tri sveske Rečnika naišle su na lep prijem i visoke ocene stručne javnosti. Svakako to raduje, pogotovu što se radi o timskom projektu koji je deo dugogodišnjeg posla. Kakvo je stanje naše leksikografije? Ima li novih / mladih stručnjaka za jezik
-Stanje naše leksikografije nije, nažalost, nimalo zavidno. Previše sporo odmiču poslovi na velikom rečniku SANU, već dugo čekamo na jednotomni Rečnik srpskoga književnog jezika, a o takvom višetomnom rečniku zasad možemo samo razmišljati. Razlozi su tome, pre svega, materijalni i kadrovski: za svoj posao leksikografi se moraju pripremati godinama, mladi i talentovani saradnici na tim poslovima mogli bi se lako okupljati, ali ih je teško zadržati, posebno u vremenima svakakvih oskudica i egzistencijalne nesigurnosti.
Pored naučne, dijalekatski rečnici imaju i kulturnu vrednost. Kako bi se, u najopštijim crtama, mogla predstaviti suština ovakvih istraživanja leksičke građe?
-Dijalekatski rečnici, kao i rečnici uopšte, imaju višestruke vrednosti. Oni, najpre, svedoče o staništima svojih nosilaca i, u tom smislu, ostaju kao nesporan zapis za kasniju istoriju naroda. Oni, dalje, ostaju kao svedočanstvo međudijalekatskih i međujezičkih odnosa i njihovih dodira i prožimanja. U dijalekatskim rečnicima beleže se često arhaični leksički relikti, koji se mogu sresti tek u pokojem punktu na teritoriji obuhvaćenoj istraživanjima: reč podgrlica, podgrljača ’gredica u jarmu ispod volujskog grla’ nalazi se, recimo, i u našim govorima, ali se sreće i na terenu nekih drugih jezika i njihovih dijalekata, pre svega, u zonama koje gravitiraju prema Karpatima; reč varenika u nas može značiti ’mleko’, ali i ’kuvana rakija’; reč čobanja u nekim našim govorima obična je u tom glasovnom liku, ali se u nekim govorima može sresti kao žban, džban ili sl. Svaki leksički zapis važan je sam za sebe, ali se često može utvrditi i njegova paralela u nekom udaljenom kutku drugog dijalekta ili čak drugog jezika. A zadatak je nauke da se utvrdi geografski raspored svih takvih leksema i da se objasni njihovo poreklo. Reč je, dakle, podatak koji svedoči i o prošlosti naroda, i o istoriji njegovog jezika, i o istoriji njegove duhovne ili materijalne kulture.
Priređivači na ledini
U javnosti je malo poznato da su druge slavističke sredine uradile ono što mi tek sada činimo. Hoćemo li imati snage da ih dostignemo, pa možda i za nešto više?
-Druge su slavističke sredine u mnogom smislu izmakle ispred nas, razlozi su tome vrlo kompleksni, a glavni se nalazi u činjenici da su Srbi skoro ceo 20. vek potrošili „braneći” jugoslovensku iluziju i uvek ostavljajući „za bolja vremena” mnoge svoje naučne i kulturne projekte. Tako je, na primer, projekat za pripremu rečnika srpskoga književnog jezika zasnovan odmah posle smrti Vuka Karadžića, posle čega je počelo uobličavanje njegove kartoteke, a iz njega se, posle mnogo decenija, izrodio Rečnik srpskohrvatskoga književnog i narodnog jezika SANU. Sad više takvog jezika nema nigde osim u glavama nekih srpskih akademika i u nomenklaturi svetskih bibliotečkih kataloga, a njegovi priređivači našli su se „na ledini” – oni pripremaju rečnik srpskog jezika, a on u svet i dalje ide pod starim imenom. S druge strane, prvi jednotomni rečnik srpskog književnog jezika posle onoga Vukovog mi još očekujemo (sličan rečnik Miloša Moskovljevića bio je zabranjen i uništen), a mnoge druge knjige bez kojih se srpski jezik ne može smatrati opremljenim tek sada se pripremaju (objavljena je prva sveska Etimološkog rečnika, objavljena je Tvorba reči, očekuje se Sintaksa, pripremaju se Morfologija i Fonologija). Kada je, međutim, u pitanju priprema Srpskoga dijalektološkog atlasa, mi tek sada planiramo pripremu njegove probne sveske! Šta to znači, znaće se ako kažemo da su drugi slovenski jezici takvih atlasa dosad publikovali mnoštvo, i nacionalnih i regionalnih, a Bugari su svoju lingvističku teritoriju „proširili” do Morave i do granice sa Kosovom (dok tamo nisu stigli Amerikanci, granica bugarskog jezika dopirala je između Peći i Đakovice do arbanske granice!). U nekim poslovima, dakle, srpska lingvistika može nadoknaditi makar donekle ono u čemu je zaostala za slovenskim svetom, ali kada je u pitanju izrada lingvističkih atlasa, bojim se da se ona u tu igru brzo uključiti neće.
Slavni učitelj
Šta uopšte za jednog lingvistu znači nagrada sa imenom akademika Pavla Ivića?
-Nagrada sa imenom Pavla Ivića predstavlja izuzetno priznanje, ali za mene lično i posebnu obavezu budući da je on bio učitelj pod čijom sam rukom i pogledom potpisao najviše svojih radova. A pod njegovim imenom stasavali su i moji mladi saradnici. Iako su ga oni mogli čuti tek u retkim prilikama – kao što sam imao privilegiju da ga slušam više decenija.
Milan Živanović
08.04.04 NIN
Reči u cajtnotu
Rečnik srpskih govora Vojvodine
Reč podgrlica, pogrljača, “gredica u jarmu ispod volujskog grla”, ima sreće i naći će se u rečniku. Za nju je zanimljivo da se čuje i na terenu nekih drugih jezika, u zonama koje gravitiraju prema Karpatima. U drugoj svesci Rečnika srpskih govora Vojvodine nalazi se reč varenika koja u nas može značiti “mleko” ali i “kuvana rakija”. Možda više nijedno mleko nije ona varenika, uključujući i nas u te promene. Niko neka ne računa na oplemenjenu prolaznost ako je nema u reči. Da u trećoj svesci nije zabeležena reč zdravo, ne bi bilo nikakvog načina da se potomstvo obavesti o bogatstvu njenog značenja: “Zdravo puno smo radili”, “Moja tetka je znala zdravo lepo da plete”, “Zdravo me jako boli glava”. Dakle, zabeleženo je da je zdravlje o svemu moralo biti obavešteno.
Srpskom govoru u Vojvodini sada je malo lakše kada mu je pružena prilika da uđe u rečnik. Projekat je, inače, zasnovan u Matici srpskoj 1980. godine. Ovaj rečnik, među srodnima kod nas, predstavlja izuzetak, jer se ostali rečnici odnose na uske regije ili čak pojedinačne punktove u njima. Rečnik srpskih govora Vojvodine obuhvata dva vojvođanska dijalekta ( šumadijsko- vojvođanski i smederevsko-vršački), pri čemu je u njega uključena i građa iz više srpskih mesta sa prostora Rumunije i Mađarske. Nedavno je izašla iz štampe treća sveska u izdanju, kao i prve dve, Matice srpske i “Tiskog cveta”. Rečnik je nagrađen uglednom nagradom “Pavle Ivić”. Ljudi koji su svojeručno skupili reči, i dalje to rade: dr Dragoljub Petrović, mr Svetlana Milin-Đuragić, mr Dejan Miloradov, Katarina Sunajko, Ivan Crnjak i Biljana Babić.
Potraga za autohtonim govorom je vrlo uzbudljiva, opisuje svoje bavljenje rečnikom mr Svetlana Milin-Đuragić. Ona veli: “Motiv je da se sačuva nešto što će uskoro biti zaboravljeno.” Na terenu se uvek nađe nešto neočekivano i taj deo posla za Milin-Đuragić ima ukus avanture. Zatim dolazi kabinetski rad, a vrlo često terensko istraživanje i obrađivanje reči za rečnik ne radi ista osoba. Priznaje da već tri dana obrađuje reč kola “i ne mogu da isplivam iz nje”. Postoji dvadeset vrsta kola i svaka od njih imaju svoj naziv. U bogatstvu značenja treba pribeležiti i sva mesta u kojima se određena sintagma javlja a tu su i frazeologemi (“napričao mi je puna kola”, “mali panj kola izvrće” i sl.).
Sa prostora buduće Evropske zajednice na Balkanu (zašto tako ne zvati bivšu SFRJ) profesija naučnik deluje naučno. Beleži se reagovanje Petera Vajsa, iz Ljubljane na izlaženje prve sveske Rečnika srpskih govora Vojvodine. Vajs je najpre poželeo posle prve sveske da ubrzo stignu sve ostale. Potom je ocenio da rečnik svojim širokim obuhvatom i bogatstvom predstavljene leksike, uglavnom preciznom analizom značenja, doslednim navođenjem primera te dijatopičnim dokumentovanjem leksema i oblika, čini “veoma dobro delo”. Peter Vajs dopušta mogućnost da bi mnogo toga što se tiče značenjske strane bilo manje dvosmisleno i u većoj meri jednoobrazno da su se sastavljači rečnika, prilikom izrade, mogli osloniti na neki dovoljno opsežan( možda jednotomni) jednojezični rečnik srpskog jezika.
Na promociji druge sveske Nedeljko Bogdanović je naglasio da je ovo prvi i jedini rečnik rađen timski, po osmišljenom projektu, naučno ustrojen i metodološki koncipiran. Plod je dugoročnog posla Instituta za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Matice srpske. Za Bogdanovića rečnik je živi svedok postojanja naroda na jednom tlu, njegovih poimanja prirodnih realija, delatne prakse u privredi i društvu, duhovnih vrednosti i komunikativnih sposobnosti. Ono što ga razlikuje od drugih rečnika jeste da se iz dijalektološkog niko ne može naučiti govoru, “Pogotovo ne oni čiji govor treba da je pretvoren u rečnik. Njihova je svrha posve naučna.” Tako je postavljen ovaj rečnik.
Čak iz Ljubljane se vidi da leksikografska priča o rečnicima srpskog jezika spada u domen želja. Ironija naše leksikografije je da svaki Srbin može reći: rečnik, to sam ja. Nama je govor istovremeno i rečnik. Dva veka se ne radi u nas na stvaranju leksikografskih instrumenata. Do sada su Srbi načinili jedan rečnik književnog jezika; onaj Vukov koji se nalazi na početku novog srpskog jezičkog doba. Pre četrdeset godina Miloš Moskovljević je pripremio još jedan takav rečnik, ali je to označeno kao opasnost za čistotu tadašnje ideologije, pa je zabranjen i uništen. Od tada naovamo ništa se bitno nije promenilo, a srećniji narodi takvih rečnika imaju mnogo iz raznih vremena i od raznih autora. Dr Dragoljub Petrović napominje da Srbi nemaju mnoge druge knjige bez kojih se srpski jezik ne može smatrati opremljenim. Tek sada se pripremaju. Objavljena je prva sveska Etimološkog rečnika, objavljena je Tvorba reči, očekuje se Sintaksa, pripremaju se Morfologija i fonologija. “Previše sporo poslovi odmiču na velikom rečniku SANU”, veli Petrović i iznosi podatak da već dugo čekamo jednotomni Rečnik srpskog književnog jezika. Dok se pojavi takav višetomni rečnik, Srbi će napisati još puno knjiga. Život je tu da bi štitio paradoks, ali možda je odgovor i u tome ko se sve petlja u jezik i kako se osećaju naučnici u ovoj oblasti. Dr Dragoljub Petrović, sa 45 godina leksikografskog iskustva, posle objavljene treće sveke Rečnika srpskih govora Vojvodine, kaže da nije ni očekivao priznanje Nenada Čanka, ali “bojim se da bi on mene pre mogao poslati tamo gde su me slali njegovi prethodnici (u zatvor), nego da omogući da ovaj posao napreduje”. Profesor Petrović iznosi podatak da se, recimo, za EDžIT nađe 20 miliona dinara, a za poslove rečnika ne može se naći ni milion dinara da bi objavili još koju svesku. Pritiskanje naučnika nije “upražnjavanje” političara poslednjih godina, a ruženje jezika ima dugu tradiciju u Srba. Pamti se da je tamo negde 1975. godine po nalogu politike penzionisan Pavle Ivić i da mu je samo jednu godinu pre toga držao “lekcije” o istoriji srpskog jezika.
U timu koji radi na ovom rečniku vele da su se slučajno vezali za prostor Vojvodine. Da su se našli na bilo kom drugom području, i tamo bi našli nepresušni izvor reči, pri čemu bi sve što se zabeleži, bili dragulji koji su se brusili u dušama ljudi, “u svesti ljudi koji osim reči nisu imali drugu legitimaciju”. Ali, treba imati na umu upozorava Svetlan Milin-Đuragić da beleženje dijalekatske leksike i pisanja rečnika uopšte ne predstavlja spasavanje jezika. To je samo presek stanja u govornom ponašanju na terenu Vojvodine. “Vrednost dijalekatskog rečnika nije kodifikatorska već čisto dokumentarna.” Profesor Pavle Ivić je dijalektologiju nazvao “naukom u cajtnotu”, i bio je u pravu, “što znači da svaka reč koja se ne zabeleži danas, verovatno već sutra neće postojati”.
Ako je reč - svet pamćenja, onda je ona ne samo dokument već i prevodilac budućnosti. Jeziku koji nije opremljen rečnicima sigurno sleduje još raznih nedoumica i oštećenja, pogotovo što se na pitanje kakav srpski jezik danas Srbi govore, dobije odgovor da je to ono što je ostalo od jezika. Ovu konstataciju profesor Petrović doživljava kao činjenicu koja je dorasla stanju nacije. A Srbi su, smatra on, narod obespućen, narod kome uzimaju jezik i pamćenje, narod kome uzimaju pamet. “I u tom smislu njemu može ostati samo ono što bi se moglo nazvati otpacima od pameti i samo okrajcima od jezika.” A zna se: čije su reči - toga je i jezik. Ova priča za glavnog junaka ima rađanje koje je kod srpskih reči, smatra Svetlana Milin-Đuragić, verovatno ista kao i “natalitet naroda”.
Ono što bi moglo da razlikuje jezik i narod jeste mogućnost da se govor obogati uvođenjem neke stare reči. Na primer, mediji prihvate i propagiraju izvesne izraze (Hrvati su se tu izveštili sa novim kovanicama), ali za naučnika ovakav optimizam nije opravdan, jer se reč ne može ni individualnim ni kolektivnim naporom uvoditi. Profesor Petrović veli da mimo određenog prostora i značenja, “ona drugog života nema”. Kada se raspitate kakve se zapravo reči javljaju danas u srpskom jeziku, Dragoljub Petrović će reći da u tom procesu vidi puteve razaranja srpskog jezika. Mediji kao najveći “potrošači” nemaju reči brušenih na izvorima narodnog tvoračkog iskustva, već umesto njih upotrebljavaju “nekakva jezička nedonoščad, kao što su ‘tenederi’, ‘aukcije’ itd.” Drugi veliki “korisnik” reči je skupštinska govornica gde su narodni predstavnici daleko od svog jezika. Oni se trude da nas začude kada za označavanje narodnog poslanika ženskog roda upotrebe izraz narodna poslanica, iako se zna da poslanica znači nečiju pisanu poruku nekome (npr. poslanica Petra I). I kada takva narodna poslanica stane za skupštinsku govornicu, onda će ona takođe postati, ne bez ironije primećuje profesor Petrović, govornica, “i može biti, dovesti nas u nedoumicu da se pitamo koja je od njih lepša a koja pametnija”. Ovo razaranje jezika se pripisuje feministkinjama koje, smatra Dragoljub Petrović, ne shvataju da jezik funkcioniše po mnogo složenijim mehanizmima od onih na kojima je zasnovana feministička ambicija. Od takvog nasilja se jezik brani prirodnim sredstvima, a u srpskom to može biti sufiks - ulja, ako se pojavi uz “pogrešnu” tvorbenu osnovu. Otuda se feministkinje, veli Petrović, još nisu upustile u izvođenje imenice ženskog roda od, recimo, imenice režiser jer se ne zna hoće li to biti režiserka, ili možda režiserulja. Kao da se upotrebom nasilnih rešenja u jeziku želi kreirati ćutanje, međutim, feministkinje su se samo nadovezale na “srpska posla”. Njihov srpski jezik ne povezuje već svezuje. Svaka reč može biti ženskog i muškog roda a da nema dokaza da se rađaju nove reči. Kako sada stvari stoje, na političkoj mapi Srbije sve više je ucrtano ženskih funkcionera i neće proći mnogo izbora kada ćemo imati vladu sa većinom Srpkinja. To će, verovatno, podrazumevati i novu garnituru reči u srpskom jeziku.
Održavanje jednog jezika uz pomoć samo stručnjaka ne ide, smatra Svetlana Milin-Đuragić. Lingvisti, dakle, ne mogu spasavati jezik, a stvar je stigla daleko - do budućnosti. Postojanost i integritet jezika predstavlja odgovornost svakog Srbina, u šta ne sumnja niko od ljudi koji su radili na rečniku. Institucionalni okviri te odgovornosti su pre svega porodica, zatim škola, pa tek onda sve ostalo, složni su u tvrdnji članovi ekipe Rečnika srpskih govora Vojvodine. Poštovanje prema lokalnoj govornoj tradiciji i njena primenjena upotreba, zatim selektivna otvorenost prema svim jezičkim uvozima koje moderan život svakodnevno nanosi, i konačno poznavanje osnovnih gramatičkih pravila, ključ su za opstanak srpskog jezika. Preostalu “nadležnost” ima svaki običan čovek koji treba da pokuša da reši neka pitanja.
Lazar Kaurin
23.12.03 Politika
Objavljen treći tom kapitalnog dela
Dragoljub Petrović: "Rečnik srpskih govora Vojvodine"
Novi Sad, 22. decembra
U Matici srpskoj u Novom Sadu danas je predstavljena treća knjiga "Rečnika srpskih govora Vojvodine" slova Đ, E, Ž, Z, I i J koju su zajednički izdali matica srpska i novosadska izdavačka kuća "Tiski cvet". Ovoj knjizi za koju je prof. dr Aleksandar Loma rekao da, predstavlja jedinstveno delo dijalektologije i leksikografije u nas, pripala je i, ovogodišnja prestižna nagrada iz oblasti lingvistike, koja nosi ime preminulog akademika, pavla Ivića, a koju dodljuje Institut srpskog jezika SANU.
Ovaj kapitalni projekat obuhvata 150 hiljada zapisa živog govora i odabranih pisanih izvora, sa svih lokaliteta, širom Vojvodine. Inače ovaj dijalektološki rečnik krenuo je 1980. i njime je od prvog dana rukovodio prof. dr Dragoljub Petrović.
Prof. dr Slobodan Remetić je odao priznanje mladom autorskom timu koji je svojim radom, iznedrio ovakvo naučno delo u kojem su ostvareni svi leksikografski zahtevi: Svetlani Malin-Đuragić, Dejanu Miloradovu, Katarini Sinajko, Ivanu Crnjaku, Biljani Babić, Mati Pižurici, Simi Matiću. Izdavači ovog kapitalnog dela podsetili su i na veoma važnu činjenicu da su obezbedili, sredinom naredne godine, izlaženje nove sveske rečnika koja će sadržati reči na slovo K, L, M, Nj.
M. K.
