Raspeće Srbije

13.04.14 Politika

Povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata, izdavačka kuća „Itaka” iz Beograda objavila je knjigu „Raspeće Srbije” (Strani autori o Srbima i Srbiji u Velikom ratu – savremenici, učesnici, svedoci), koju je priredio Ratomir Rale Damjanović. Moto knjige su stihovi Gavrila Principa, koje je ekserom urezao na svojoj robijaškoj porciji: „Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/ Danas sve ko juče,/ Sutra se isto sprema”.

U knjizi „Raspeće Srbije”, osim ove biblijske metafore, objašnjava priređivač, uočljiva je i jedna druga, homerska. O srpskom vojniku govori se kao o mitskom junaku koji u izgnanstvu čezne za svojom Itakom – Srbijom, i na obali mora mašta o kući i porodici.

Ali, još jedan motiv homerskog karaktera ima naročit smisao, koji ističu pisci zastupljeni u ovoj knjizi. Rečje o sukobuvelikog i malog. Proždrljivi austrougarski Kiklop ustremio se na malog srpskog Odiseja,kao Polifem na Laertovog sina u Homerovom spevu. Silnik nikada ne shvata upornost i razloge malog da opstane. Koliko god žali što je ostao bez jedinog oka, Polifem toliko žali što ga je oslepeo „sitan i slab čovečuljak, ništavac pravi”. Kiklopova pećina, paradigma nekakve planetarne špilje, poništava „obične” ljudske vrednosti, skladnu porodicu, prijateljstvo, darove zemlje, domaćinski život, gostoprimstvo.

„U velikim svetskim pometnjama Srbi se ne snalaze”, zapisao je vrsni poznavalac našeg usuda i istorijskih „neminovnosti” profesor Radovan Samardžić u knjizi „Seobe u srpskoj istoriji”. Najčešće im se događa da ne shvataju političke tokove i ne ravnaju se prema njima, držeći se zaveta knjiga starostavnih. Nikako da shvate neminovnost primanja novog poretka i prihvate istinu s kojom se pre nekoliko hiljada godina suočiomitski junak u Eshilovom „Okovanom Prometeju”: „Upoznaj sebe, primi novi poredak,/ i nov gospodar vlada sada bozima”.

Iste teme i ista pitanja, vekovima, može se reći. Viktor Igo se 1876. u vatrenom proglasu „Za Srbiju” zalagao da se „ljudsko pitanje” stavi iznad „političkog pitanja”. Jedan drugi Francuz, akademik Žan Ditur, piše da su „Srbi narod koji je upoznao najviše tragedije u svojoj bližoj i daljoj istoriji, i čije junaštvo, osećaj časti, jedva da izgledaju ovozemaljski. Primetio je da „ima ljudi kojima se pripisuje u zločin što neće da umru. To je slučaj sa Srbima... Oni su još tu, opstajući u svom biću, nastavljajući da održavaju u životu tu neopipljivu i beskrajno dragocenu stvar kakva je nacionalna duša”.Slavni Migel de Unamuno svoj tekst „Za srpski narod” završava mišljenjem da je „pravedno dozvoliti ovom narodu da razvije svoj sopstveni identitet, da ne bude nakovanj o koji će čekićati drugi narodi, niti zemlja za koju će se boriti”.

Ipak, samo sasvim neupućeni i naivni se još pitaju, primećuje Ratomir Damjanović,otkud to da su nas naši saveznici, iz Prvog svetskog rata i iz Drugog svetskog rata, bombardovali 1999. godine? Čitalac će mnogo naučiti iz ove knjige. O nama i o sebi. O Evropi ondašnjeg i današnjeg vremena. O ljudskoj prirodi i ljudskom zaboravu. Pašće mu, možda, na pamet Rakićeva pesma „Na Gazimestanu”,u kojoj se postavlja pitanje da li smo mi – današnji – „nedostojni istorije naše”. Ili vapaj pesnika „Plave grobnice”Milutina Bojića, u pesmi „Sejači”: „I vaseljena njiva naša posta/ Za seme časti – koje suncu siže,/ Gospode, kazne zar ne beše dosta”? Setiće se Tukidida,koji je davno zapisao: „Ljudska priroda koja je sad potpuno nadvladala zakone i koja je bila navikla da protivno zakonima čini zlo, s radošću je otkrila da ne vlada svojim strastima”. Setiće se, recimo, Mefistovog monologa u Geteovom „Faustu”, o karakteru ljudskog bića: „Istog kova vazda Zemljin je mali bog,/ I nastran, kao i prvog dana svog./ Malo bi bolje živovao/ Da mu nebeskog sjaja odblesak nisi dao./ On to zove umom, a uma sav mu smer/ Da bude zverskiji no sama zver”.

Na početku knjige,u prvom planu je portret onih koji vladaju i odlučuju u nekom vremenu, posle čijih odluka krene pošast poput Velikog rata. Paralelno su dati tekstovikoje su pisali Anri Barbi, svedok događaja, ovde u Srbiji, i Leo Pfefer, glavni istražitelj Sarajevskog atentata. Težište se kasnije,sa istorijskog i političkog aspekta,pomera na doživljaj, na pogled iznutra, na svedoke, obične ljude, lekare i novinare, ratne dopisnike i ratne zarobljenike, na stradanje, zločine osvajača, epidemiju tifusa, tragičnu epopeju povlačenja, život u egzilu, daleko od kuće, čežnju za svojom Itakom.

Kroz celu knjigu provlači se ženski pogled na ljude i događaje, a u jednom bloku govori se o ženama ratnicama: Flori Sends i Milunki Savić. O Srpkinji Milunki dragoceno svedočanstvo ostavlja upravo Engleskinja Flora, jer su te najodlikovanije žene u istoriji, ranjene, delile šator u bolnici.

Posebno poglavlje posvećeno je duhu srpskog vojnika, a u njemu su zapisi o epskoj i mučeničkoj Srbiji, o srpskom heroizmu i odnosu prema zarobljenicima, o srpskoj istoriji i poeziji, zemlji i ljudima, srpskim običajima i karakteru srpskog čoveka, o čežnji za otadžbinom i danima izgnanstva, o pesmi „Tamo daleko”...

Knjiga se u celini oslanja na svedoke i učesnike, osim u slučaju nekoliko autora, koji su, takođe, inspirisani autentičnim događajima i autentičnom građom. Otvara je čudesna poema „Oda narodu srpskom”, koju je Gabrijele D’Anuncio ispevao u jesen 1915. godine i objavio u milanskom listu „Korijere dela sera”, a zatim je poslao kralju Petru i to ispisanu svojeručno. Zastupljeni su i drugi poetski tekstovi. Neki zapisi preuzeti su iz specijalnih izdanja časopisa „Kossovo day”, štampanih u Engleskoj i Americi, tih ratnih godina (1916.i 1918).U poglavlju David je oborio Golijata govore istorijske ličnosti, kao i dopisnici engleskih, ruskih, mađarskih, austrijskih,francuskih, američkih, nemačkih novina...

Zoran Radisavljević