Putovanje na jug

01.01.04

Ničega novog nema u tome ako kažemo da je bivša Jugoslavija bila besprekorna mašina za reciklažu nesreće. U našem slučaju, posebna perverzija zla se postarala čak i za sinhronizovano usložnjavanje mizerije do neslućenih i teško podnošljivih granica. A nesreća kao nesreća – jednim potezom ukida svaku rasnu, etničku ili versku prednost. Milioni ljudi su lavirali između Vukovih reči "Mrtva se glava po sokaku valja pa se goremu nada!" i Matićevog stiha "Živeće onaj narod – smrtujući!". Međutim, kako je naklonost ovog podneblja nesreći očevidna, minula decenija, izgleda, ne predstavlja nikakvo jemstvo njenog kraja. Ovde svima odreda život protiče u zahtevnoj veštini neprestanog činjenja ili trpljenja zla. U menjanju tih infaustnih uloga i njihovom dopisivanju. Nije ni Beograd, prokletih devedesetih, rečenoga bio pošteđen, i on se dokazao kao kuća projektovanja smrti. Uostalom, 1941. godine pivo je u Casini pijeno u senci obešenih o terazijske kandelabre. Nešto poput pariških dama koje bi se pred svaki novi spektakl giljotine čitave noći puderisale i kinđurile.
E, u tom i takvom Beogradu žive, makar šta: žive, čista glupost, dotrajavaju junaci Mare Knežević Kern, građanskim nazorima oslovljeni ljudi, svet čija je propast pitanje nužnosti. Oni kojima nasilje nikada nije služilo kao donji veš, koji nasilje nisu mogli prihvatiti ni kao etičku kategoriju, a rađanje novog milenijuma kao novi beskraj istorijskog bespuća. Možda sa našeg meridijana svet tako izgleda, ali to, sasvim sigurno, ne sme ostati njegova jedina slika. Svesna je toga Mara Knežević Kern, duboko svesna dok govori o balkanskoj promaji kao posledici javašluka, nemara i bezobrazluka. Odsustvo pristojnosti, pouzdanosti i poštenja, kao svetog trojstva graždanskog, našeg ali i svakog drugog, autorku primorava da sumnjivi spas za svoje junake potraži u hodu po sentimentalnim tačkama iscrtanim od Maribora, Sarajeva i Dubrovnika do Beograda, Kikinde i Moskve. Nostalgični hod predelima intimne svete geografije neminovno biva remećen tek naslućenim i nikada eksplicitnim pogibeljem koji brižljivo šniraju vedute sarajevskog užasa: rasprostreš mapu, zatvoriš oči i gde god da takneš – slap krvi. Nikakve patetike ili viška brutalnosti nema ni u pomenu litra vode, litra dovoljnog, možete li verovati, jednoj junakinji da se okupa. Ta strategija uskraćivanja svega i svačega, struje i vode, kruha i sna, zapravo je redukcija samog života na njegovu nultu opciju, na gomilanje arogancije, bahatosti i straha. Stupor, razume se, dolazi kao prirodna posledica koja agoniju produžava a nas teši da smo nevolje pošteđeni i da, eto, nećemo poremetiti umom ili telom.
Pred sâm kraj svog prvog romana zapisao sam da dugotrajan i čest susret sa zlom – integriše. Rekao bih da se ta rečenica kongenijalno naslanja na mnoge stranice knjige Putovanje na jug, jer jednom udahnuto zlo odbacuje svaku pomisao na njenu temporalnost. Bezmerno se ovde verovalo da je zlo privremeno. Njegova moć da je ograničena. I da ćemo stati na noge čim zlodob prođe. A jednom začeto, zlo postaje nepoderivo! I kvasa, na sve strane kvasa. Da se ne lažemo, bili smo neosetljivi spram patnji drugih, ili kako bi Derida rekao: davali smo smrt, i to će nam se još dugo svetiti.
Vidno preneražena decenijom za nama, autorka sugeriše svoje junake u prostor urušenog Beograda, ništagrada kojim se vucaraju kolone beskućnika, zbegovi iščašeni iz ličnog zemljopisa i izglobljeni iz samo njima znanog vazduha, vazduha sasvim određene gustine, mirisa i ukusa. Armija bezglavog sveta, ljudi paralisanih umova i udova, kao u tek završenoj partiji kuglanja – svud naokolo ljudi-kegle. Razbucaš ih prvim ili drugim bacanjem i samo što se okreneš – eto njih ponovo poređanih. Aveti i prikaze, šta li?
Pokušaće Mara Knežević Kern sve ne bi li se njeni junaci išunjali i napustili fabulu Balkana, fabulu jada, pepela i krvi, ali nesreća će prevagnuti kao njihova jedina izvesna sudbina. Sudbina dodatno opterećena onim tegobnim krahom socijalističke iluzije, pa usudiću se reći: žanrovskim krahom, krahom stila života i načina mišljenja, krahom više poratnih generacija, ali krahom tim težim jer na njegovim ruševinama ne niče ništa, ili barem ništa suvislo. Svukuda samo mrtvaja, svukuda distalne pukotine, kao kad se porcelan ili koža štavljena izližu pa u jednom trenutku samo kvrcnu i gotovo, nikakve popravke tu više nema. Skupiš krhotine i hitneš u smeće.
Međutim, zlokovarnom i musavom, od sveta prokazanom i izolovanom Beogradu, himeri svih himera, autorka, kao antipodni teg, nudi vitalnost upravo tog logorskog života, gest koji Evropa ne razume, jer njena su očekivanja sasvim na drugoj strani, njen glas traži bespogovorno klonuće. Kako je izbor spretno i do kraja sproveden u ženskom maniru, kao konačni rezultat dobijamo nepresušnu mogućnost erotizovanja same mizerije. Cilj je jednostavan i jasan: očovečiti nesreću i učiniti je podnošljivijom. Postupak hvale i pamćenja svakako vredan. Naravno, ženski manir se tu ne zaustavlja i Mara Knežević Kern svojim dvema glavnim junakinjama nudi iskorak iz "ženske sudbine", neumoljive sudbine koja uskraćuje pravo na slabost i ovdašnjoj ženi nameće ulogu večite majke, one koja ništa ne traži već ispunjava, koja je tu da prinese i raspremi, okupa i nahrani, koja ne samo da put mora pronaći već i njime mora voditi. Pobuniti se protiv takvih nameta estetička je obaveza koju autorka dragovoljno prihvata i ta pobuna ubrzo prerasta u kapricioznu šetnju neimenovanim predelima ljudskog tela, u svojeglavost par excellence. Shodno tome, i biblijske opozicije ova autorka podvlači kondicionalom: što je meljava veća i dugotrajnija, to je i potreba za strašću snažnija, putenih redova je sve više. No, da se razumemo, daleko je to od bilo kakvog svođenja čoveka na puko nagonsko, na libidnu nesmotrenost ili pak seksualnu hirovitost, spisateljske namere su posve druge prirode, one pozivaju na prepuštanje samoj ljubavi, jer, setimo se načas, niko si ako ne voliš.
Ne bez razloga, u romanu Putovanje na jug jedna se misao ciklično ponavlja: Istok se ne može razumom shvatiti. I upravo ta misao Mari Knežević Kern pruža alibi za žestok obračun ne toliko sa Lorensom Darelom, njime nehajnim za domorocima Aleksandrije, koliko sa paradigmom Zapada, sa njenim večnim nerazumevanjem ostatka sveta, sa paradigmom proisteklom iz kolonijalne ideje i obaveznosti snobizma. Namerno ili ne, tek autorka nije odgovorila na gorko pitanje hoće li se famozni Zapad ikad iskoprcati iz pene samodovoljnosti, uobraženosti i besmisla. Nije, jer odgovora, zapravo, nema. A i, ruku na srce, nije na nama da ga dajemo.

U Beogradu, uoči Aranđelovdana 2004.
Draško Miletić