Put pobede - treći deo trilogije Prvi čovek Rima

Dužnost da priredi Marijevu trijumfalnu paradu pripala je Suli: on je naređenja izvršio detaljno i pažljivo, uprkos tome što se nije slagao s većinom Marijevih zamisli.
„Hoću da trijumfalna povorka bude kratka“, rekao je Marije Suli u Puteolima odmah nakon povratka iz Afrike. „Da budemo na Kapitolu najkasnije do šestog sata, a onda pravo na konzulsku inauguraciju i zasedanje Senata. S tim da požuriš, zato što sam odlučio da gozba bude ono nezaboravno. Ipak je to moja gozba, i to iz dva razloga – ja sam i vojskovođa u trijumfu i novi stariji konzul. Zato hoću prvorazredno posluženje, Lucije Kornelije! Bez tvrdo kuvanih jaja i običnih sireva, čuješ li me? Samo najbolju i najskuplju hranu, najbolje i najskuplje plesačice i pevače i muzičare, zlatne tanjire i purpurne sofe.“
Sula je sve to slušao sa zebnjom u srcu. Pomislio je kako će Marije večito ostati seljak sa snovima o visokom društvu; kratka parada i zbrzane konzularne ceremonije, nakon kojih sledi gozba kakvu je Marije zamišljao, prosto su vikali o lošem ukusu. Pogotovu ta vulgarna i razmetljiva gozba!
Ipak je naređenja besprekorno izvršio. Kola sa glinenim rezervoarima, iznutra obloženim voskom kako bi bili nepropusni, donela su u Rim ostrige iz Baja i slatkovodne rakove iz Kampanije i škampe iz Kraterskog zaliva, dok su druga slična kola dovezla rečne jegulje i štuke i grgeče iz gornjeg toka Tibra; nekoliko vrhunskih lovaca na slatkovodnog grgeča postavljeno je oko mesta gde se izlivala rimska kanalizacija; nakljukani medenim kolačima i natopljeni u vinu, petlovi i patke, prasići i jarići, fazani i srne poslati su da ih nakljukaju i namažu, napune i ispeku; velika pošiljka džinovskih puževa stigla je iz Afrike sa Marijem i Sulom, zahvaljujući Publiju Vagijeniju, koji je za uzvrat želeo izveštaj o reakcijama rimskih gurmana.
I tako se Sula postarao da Marijeva trijumfalna povorka bude kratka i jednostavna, pomišljajući kako će njegov trijumf, kada jednom dođe, biti tako velik da će mu trebati tri dana da prođe drevnim putem, baš kao što je bio trijumf Emilija Paula. Jer trud i pažnja posvećeni trijumfu bili su obeležje pravog plemića, željnog da podeli svoju slavu s narodom; trud i pažnja posvećeni gozbi u hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg, gozbi koja je sledila nakon parade, bili su pak obeležja seljaka, željnog da impresionira društvenu elitu.
Bez obzira na sve, Suli je pošlo za rukom da trijumfalna parada bude nezaboravna. Bilo je nosiljki koje su prikazivale ključne trenutke afričkog pohoda, od puževa iz Mulukata do neverovatne Marte, sirijske proročice; ona je bila zvezda dana, izležavala se na purpurno-zlatnoj sofi na vrhu ogromne nosiljke udešene tako da podseća na prestonu odaju princa Gaude u Staroj Kartagini, sa jednim glumcem u ulozi Gaja Marija, i drugim u manje prestižnoj ulozi Gaude. Sula je izneo sve Marijevo lično ordenje na bogato iskićenoj zaprezi. Bilo je i prepunih kola ratnog plena, zaprega punih trofeja, mahom neprijateljskih oklopa, i dvokolica punih drugog blaga, a sve je to bilo tako izloženo da su posmatrači mogli da se dive baš svakom predmetu – a bilo je još i kola sa lavovima u kavezima, raznim vrstama majmuna, i dvadesetak slonova koji su mahali ogromnim ušima. Šest legija afričke armije takođe su promarširale, ali vojnici nisu smeli da nose koplja, bodeže i mačeve, već drvene motke ovenčane pobedničkim lovorikama.
„I pružite korak i marširajte, cunni!“, viknuo je Marije svojim vojnicima na preoranoj travi pokraj Vila Publika dok se parada spremala da krene. „Moram da budem na Kapitolu u šest, tako da neću moći da vas držim na oku. Ali nijedno božanstvo vam neće pomoći ako me osramotite ? čujete li me, fellatores?“
Obožavali su ga kada ih je obasipao prostaklucima; a opet, mislio je Sula, obožavali su ga kako god da im se obraćao.