Pucanja - izbor iz mlade srpske proze

18.05.13 e-novine.com

Generacijske antologije su veoma potrebne svakoj književnosti, za razliku od onih tematskih koje su smišljene da se uzme novac. Važno je, naime, videti na kom se nivou u datom trenutku nalaze određeni književni rodovi: proza, poezija ili drama. Ovakve antologije značajne su za formiranje književnih generacija, za afirmisanje autora/autorki koji su na neki način ostali skrajnuti ili zaboravljeni, ali i za kritički uvid u poetičke tendencije izabrane generacije. Da parafraziram Dejana Ilića – problem sa idejom književne generacije u ovdašnjoj književnosti postoji od početka devedesetih, jer se književnost u velikoj meri podelila ne unutar određenih poetičkih stavova karakterističnih za nastajanje i nestajanje određenih književnih moda/trendova koji se onda pripisuju autorima/autorkama rođenim približno istih godina, već na osnovu eksplicitnih političkih stavova (odnos prema ratu, nacionalno pitanje, odnos prema tranziciji) i ta podela i dan danas važi. Tako je jedna od ključnih generacijskih antologija u poslednjih petnaestak godina bila knjiga Pseći vek koju je uredio Saša Ilić. Ona je uključila autore rođene između 1971. i 1976. godine, od kojih su svi imali veoma aktivan odnos prema neposrednoj prošlosti, odnosno devedesetim. Izvan te antologije ostali su oni autori koji su manje više ista generacija, ali su svoj poetičko-politički manifest vezivali za druge pojave, kasnije formulisane kao Proza na putu.
Prošle godine su se u Službenom glasniku pojavile dve generacijske antologije, obe beležene pridevom „mlada“. Jednu je priredio Vladimir Š. Vukomanović, nosi naziv Pucanja i predstavlja izbor iz proze, a druga se bavi poezijom, uredio je Vladimir Stojnić i zove se Prostori i figure. Dok je pregled aktuelnog trenutka u poeziji nadgledan od strane afirmisanog pesnika, dotle je proza dodeljena čoveku koji nema objavljenu nijednu zbirku pripovedaka, što je poprilično čudan izbor, iako to ne bi moralo ništa da znači. Ipak, izbor koji čini Vukomanović jeste donekle neobičan jer preskače neke kritički uvažene autore poput Miće Vujčića ili Patrika Kovalskog, a ubacuje neke koji su relativno nepoznati, poput Mihajla Arsenijevića ili Dragića Cvjetinovića. Ovo samo po sebi može da bude zanimljivo jer će na taj način autori i autorke koji se nisu afirmisali dobiti priliku da se za njih čuje, ali mi se čini da bi pregled proze u tom slučaju trebalo da bude obimniji.
Normalno je da će svako imati primedbu na izbor koji napravi antologičar i njegova uloga je unapred već nezahvalna, međutim problem sa ovim izborom nije u tome ko je i zbog čega ušao odnosno izostao iz njega, već prevashodno sa kvalitetom tekstova koji, čini mi se, odražava suštinu problema, a to je da kod većine autora/autorki zastupljenih u knjizi postoji nešto što bih nazvao strah od jezika. Pod ovim podrazumevam nelagodu od medija kojim se koristi, nesnalaženje u njemu, stilsku neujednačenost. Samim tim izostaje ono što bi trebalo da predstavlja novu osećajnost koja se podrazumeva unutar svake generacije. Prosto ne možete doći do nekog novog Weltanscahuunga jer nemate put kojim biste do njega stigli. Izuzev Srdića, priče „Zlatni metak“ Dragoslave Barzut i priče „Podijum“ Jane Rastegorac, sve ostalo je na razočaravajuće niskom nivou i to upravo po pitanju jezika, sigurnosti u izrazu, sposobnosti da se uz pomoć medijuma kroz perspektivu i likove dočara autentičan doživljaj sveta. Gotovo da ništa ne vredi politička korektnost i svest o Drugosti i Različitosti, ako nemamo način da etičko pretvorimo u estetičko. Jer etičko u književnosti ima smisla samo u prožimanju sa estetičkim.
Može se pretpostaviti zbog čega je došlo do gotovo sistematskog urušavanja književnih vrednosti. Postoji nekoliko problema: izostanak (samo)obrazovanja, urušavanje časopisne scene, nedostatak kvalitetnih urednika i odsustvo ozbiljne književne kritike. Na ovdašnjoj književnoj sceni se izuzetno malo čita. Čast izuzecima, ali većina pisaca i wannabe pisaca ništa ne čita. U književnosti, kao i u bilo kojoj ljudskoj delatnosti, ne može se napredovati isključivo na osnovu talenta. Rad i disciplina su ono što će velikog pisca/spisateljicu izdvojiti iz gomile talentovanih. A rad u književnosti pored svakodnevnog pisanja, podrazumeva i svakodnevno čitanje najraznorodnijih stvari, ali prevashodno kvalitetne literature, klasika, savremenih autora iz regiona i sveta. Izostanak kvalitetne lektire je, na žalost, vidljiv i među autorima u antologiji Pucanja.
Iskušavanje u časopisima koje su uređivali ljudi od integriteta važan je deo književnog sazrevanja velikog broja pisaca/spisateljica. Danas su časopisi, čak i kada imaju kvalitetne urednike, ostavljeni na milost i nemilost republičkim, pokrajinskim i gradskim konkursima, a poznato je koja je sredstva preko njih moguće dobiti. Bez obzira što časopisa i dalje ima priličan broj, oni, s par izuzetaka izlaze s mene pa na uštap, i ne može se računati da će biti primećeni. Samim tim motivacija za objavljivanje u časopisu opada, pa mladi pisci/spisateljice često preskoče onaj korak koji bi trebalo da predstavlja prvi u književnom životu.
Tržišno orijentisana kultura nije moguća. Nije moguća ni u neuporedivo razvijenijim zemljama od Srbije. Međutim, s obzirom na strahovit nedostatak sredstava, na odsustvo svake smislene podrške izdavaštvu, ljudi koji se bave produkcijom knjiga prinuđeni su da deluju „tržišno“. Ovo najčešće znači da se objavljuju knjige etabliranih domaćih pisaca i oni prevodi za koje su se ili dobila sredstva ili su sigurni bestseleri. Kad su u pitanju mladi pisci/spisateljice, siutacija je jednostavna. Postoje tri-četiri konkursa na kojima je moguće objaviti prvu knjigu (Matica srpska, SKC Kragujevac, nagrada „Đura Đukanov“), a za ostalo važi politka „samplatio/la“ izdavaštva. To automatski znači da će svako ko ima novca moći da objavi knjigu, odnosno da rukopis neće biti adekvatno pročitan, ocenjen i da na njemu neće biti rada. Naposletku, zbog čega bi neko pristao da mu neki urednik dira rukopis kad sve plaća iz sopstvenog džepa.
Konačno, čak i kad se pojavi knjiga mladog autora, ona će teško moći da dobije adekvatnu valorizaciju, odnosno najčešće će ostati van fokusa kritike. U Srbiji se objavljuje previše knjiga, setimo se samo prošlogodišnjih 126 romana u konkurenciji za Ninovu nagradu. Pored toga, dobar deo kritike i dalje funkcioniše na burazerskom principu, po ugledu na lokalnu ekonomiju. Sve to ostavlja mlade autore/ke u nezavidnoj situaciji, a bez toga oni prosto ne mogu da shvate sopstveno mesto u književnosti.
Antologija Pucanja, u skladu sa prethodno rečenim, nije ni mogla bolje da ispadne. Nažalost, mlađi pisci/spisateljice veličine Srđana Srdića su u ovdašnjoj književnosti izuzetak koji potvrđuje pravilo. Izgleda da je odsustvo socijalističke etike u obrazovanju generacija ostavilo dubokog traga. Reči Vladimira Iljiča Uljanova: Učiti, učiti i samo učiti ili prvomajska pesma Da nam živi, živi rad, zamenjene su sa Ubiti, ubiti i samo ubiti i Da nam živi, živi rat. Nakon toga, ništa nas više nije moglo začuditi.

Vladimir Arsenić