01.01.00
Politika
03.01.2002.
EDICIJA DUŠA I KULTURA
Zatamnjeno sećanje
Posthumno objavljena u novopokrenutoj biblioteci niške "Prosvete", knjiga Milenka Karana "Psihologija stećka" predstavlja jedinstvenu studiju kakva je našoj nauci bila neophodna
Nova biblioteka izdavačke kuće "Prosveta" iz Niša, koja nosi naziv "Duša i kultura", zamišljena je da dokaže, kako kaže njen urednik Bojan Jovanović, "da ne postoji samo duša u čoveku, već da postoji i čovek u duši". Drugim rečima, u ovoj ediciji, čiji likovni izraz (ideja Slavice Stojaković) stapanjem jedne boje u drugu simbolično sugeriše to prožimanje, biće objavljivana dela koja će preispitivanjem oblika kulturnog stvaralaštva uspeti da sagledaju duhovnu dimenziju tog čovekovog postojanja.
Jedna od knjiga koje na najbolji način predstavljaju ovu Jovanovićevu zamisao jeste posthumno objavljeno delo našeg poznatog psihologa Milenka Karana "Psihologija stećka". Ovaj, po svemu jedinstveni, naučnik koji je umeo, hteo i znao da kaže pravu stvar u pravom trenutku, studiju o psihologiji stećka (posvetio ju je Vladimiru Dvornikoviću, prvom psihologu u nas koji je izučavao stećak) počeo je da piše pre više godina. Život ga je surovo, pred sam kraj, pretvorio u izbeglicu sa Kosova (o tome svedoči takođe nedavno objavljena dirljiva knjiga "Isključivo lično" u izdanju Samizdata B92); Karan, rođen 1926. u Liježu, umro je u Budvi, prošle godine.
Zoran Gluščević, književnik, književni kritičar i teoretičar, imao je priliku da Karanovu knjigu o psihologiji stećaka čita u rukopisu: danas ukazuje na značaj, vrednost i aktuelnost ove studije smeštajući je, kao nezaobilaznu, u neveliku grupu domaćih dela koja su se bavila izučavanjem stećaka. Polazeći od toga da su stećci deo etničkog korpusa srpskog naroda, Zoran Gluščević, inače rado citirani autor u Karanovoj knjizi, stećke definiše kao samostalne spomenike, nastale kao autentični izraz srpske duhovnosti koja se u 13. veku našla "između" najvećeg procvata zapadne, odnosno istočne, vizantijske kulture.
I Milenko Karan u uvodu knjige "Psihologija stećka", govoreći o ovim spomenicima srednjovekovne Bosne i Hercegovine, tvrdi da su to autentični spomenici jer je narod, "stavljen pred izbor: ili surovost rimske kurije ili strogost carigradskog pravoslavlja, izabrao bogumilstvo kao izglednu mogućnost da se otarasi i jednih i drugih". Prema Karanovom mišljenju, stećci su sigurno "najpsihološkiji" spomenici naše srednjovekovne kulture i njene umetnosti, i njima su ova naša sadašnja kultura i njena umetnost veliki dužnici.
Knjiga Milenka Karana, pisana izuzetno jasno i privlačno, kao uzbudljivi vodič kroz jedno nepravedno potisnuto vreme, opskrbljena je velikim brojem podataka, proverenih i argumentovanih; u njoj ima i bezbroj predivnih fotografija stećaka. Ponekad je dovoljno i samo njih gledati; te surovo odbačene i skrajnute simbole jedne zaboravljene "duše i kulture"...
A. Cvijić
01.01.00
Politika
16.03.2002.
Poruke davnih vremena
Psihologija stećka
Autor: Milenko Karan; izdavač "Prosveta", Niš, 2001.
Na osnovu sopstvenog istraživanja i onoga što su brojni autori objavili o bosanskohercegovačkim stećcima, Milenko Karan je (po pozivu psiholog) na nov način sačinio izuzetno zanimljivu knjigu "Psihologija stećka". Reč je o psihološkom prilazu različitim sadržajima i ocenama koje su o stećcima izrekli Truhelka, Dvorniković, Benac, Bešlagić, Vego, Dizdar, Filipović, Krleža, Merin, Venzel, Sergejevski, Gluščević i ostali, a kojima su pridodata nova potvrđujuća ili opovrgavajuća tumačenja sa stanovišta socijalne psihologije. Knjigom su objedinjena u čvrstu sadržajno- stilsku celinu sva suštinska svojstva stećaka počev od njihove rasprostranjenosti, datiranja, oblika, likovnih ukrasa i natpisa pa, preko razmatranja koliko su oni izvorno umetničko stvaralaštvo ili obično zanatsko majstorisanje, do njihove sociologije i psihologije i raznorodnih poruka koje iz njih zrače.
Pošto su stećci prvenstveno belezi srednjovekovnih bosanskohercegovačkih feudalaca, u knjizi je poviše interesantnih podataka o ponašanju te uzmožne gospode, čiji su kneževi, vojvode i župani život provodili u ratovanju, lovu, dvobojima i svakakvim zabavama, a koji su se, dolaskom Turaka, brzo poislamili i prevereničkom psihologijom se odricali od sebe pređašnjih i svojih spomenika, što je doprinelo da se oni ubrzanije zaboravljaju i umesto njih nastane vakat muslimanskih nišana. Tako je, na primer, najmlađi sin Hercega Stjepana Kosače zadobivši ime Ahmet postao veliki vezir.
Dokumenti o naravima
Stećci su prvorazredni sociološki i psihološki dokument (ali i umetnički podatak), a najzanimljiviji su oni koji svedoče o naravima, sudbinama i osećanjima onovremenih ljudi i iskazuju razmišljanja o prolaznosti ovozemnog života. Ali, po svemu je osnovno njihovo obeležje želja da se istraje "svoj na svome" i što duže zadrži u sećanju potomaka, na šta upućuju molbe da ih niko ne potire nogama i kletve da ih niko ne pretura i ne "tika".
Karan je posebnu pažnju obratio na ekspresionistički postupak u predstavljanju likovnih motiva, to jest ljudske figure, oružja, upotrebnih predmeta i ornamentalnih šara, pri čemu je konjanik veći od konja a lovac manji od sokola, a što pleni arhaičnom i zagonetnom prostodušnošću naivne "detinje" estetike. Takođe je ukazao na poetičnost tekstova ispisanih škrtim jezikom poslovične mudrosti, a koji, kao i slikovni urezi, osvajaju veoma dopadljivom neposrednošću i upečatljivošću. Neki od njih iskazuju karakterno-moralne crte ličnosti ("Dobri junak bih", "A se leži uzmožni muž", "Počteno žih, počteno legoh"), neki izražavaju žalost i tugu ("Bratio, žalite me. Mlad si sega svita otidoh, a jedan bih u majke"), dok pokoji kunu da se spomenička znamenja ne uništavaju ("I da je proklet tko će u me taknuti").
Nema nijednog ozbiljnijeg "stećačkog" problema koji ma na koji način nije dotaknut, bilo da je reč o tvorcima njihovih likovnih motiva (majstori, kovači, pisari, dijaci) ili o čelnicma bosanske crkve (djed, gost, starac) ili, pak, o krvnoj osveti, pogibijama i sahranjivanju na svojoj "plemenitoj" baštini, kao i o znakovnom i simbolskom značenju kola, lovnih scena, jelena, svastike i statusnih znaka (štap, štit, mač, koplje, knjiga). A tu je reč i o naravima, strepnji, ljubavi, veri i mudrosti, a sve sa procenama šta je ispoljeno ekspresivno, simbolički, fantastično, naivno, nekonformno i tendenciozno. Da bi slika o stećcima bila što celovitija, tekstovi su potkrepljeni odgovarajućim fotografijama, a knjizi je dometnut odeljak o seoskim nadgrobnim spomenicima i krajputašima u Srbiji, kako bi se uočile njihove međusobne sličnosti i razlike. Pa i pored svega, Karan nije izrekao krajnji i konačan sud, već je razboritom merom prevrednovao i dotumačio postojeće ocene prethodnih istraživača, pri čemu ih je ozračio svetlošću sa psiho-socijalnog gledišta.
Nepoznato poreklo
Autor je namerno izbegao uobičajen zaključak na kraju knjige, jer nekog tvrdog i odsečnog zaključivanja nije moglo ni biti pošto su znanja o stećcima još uvek nepotpuna, a postojeće, po mnogo čemu oprečne rasprave, još nisu pouzdano odgovorile na nekoliko otvorenih sadržinsko- stilskih i likovno-umetničkih pitanja. Još je nepotvrđeno da li su stećci bogumilskog porekla, koliko je u bosanskoj crkvi pravoslavnog i katoličkog i koji su razlozi njenog protivgrčkog i protivlatinskog usmerenja, te nije pristajala ni za istočnovizantijsku ni za zapadnorimsku kulturu, a sasvim su podeljena mišljenja i o njihovoj umetničko-estetskoj vrednosti. Otuda stećku i ne pristaju nikakvi kategorički sudovi i "porubljene" ocene, jer on, kako smatra Karan, još "daje, ali i traži", a iz njegove se psihološke zanimljivosti i filozofske zagonetnosti "još mnogo toga može naučiti". Zato autorova skromnost drži da je njegova knjiga samo "kao prilog psihološkom izučavanju stećaka", iako ona uistinu po svemu nadilazi svaki "prilog" i predstavlja značajno naučno pa, u znatnoj meri, i književno delo.
Radojko NIKOLIĆ
