Protiv poezije

Izdavač: Rad

Nova knjiga pesama ovog autora, pojavljuje se posle deset godina neobjavljivanja. Sam naslov ove zbirke je provokativan, ali i ključan za razumevanje, jer gotovo obavezuje drugačije čitanje. Sugeriše poziv na dijalog, tj. osporavanje nečega nužno za sobom povlači i pružanje alternative, koja je ponovo poezija. U ovoj zbirci prisutan je, možda, najoštriji vid kritike, kako samog stvaralačkog čina, tako i tradicije uopšte. Tako, poezija kao predmet negacije, postaje personifikovana u vidu tiranina i kitnjaste otrovnice. Istovremeno, prisutno je i apostrofiranje u ženskom rodu, što nije iznenađujuće, jer je u pitanju imenica ovog roda - poezija. Međutim, to otva

ra mogućnosti i za drugačija čitanja, van konteksta i naslova. Tako, iz pesme u pesmu, susrećemo se sa ratom koji se vodi na planu pesnik - poezija, ali i na planu muško - žensko: Bila si vešta/Gurnu me u dubinu (iz pesme Dupla slika). Dakle, iza jedne slike nazire se druga, ali do nje treba doći posebnim pristupom. U pesmi Tkačica (aluzija na Penelopu) već jasnije uviđamo suštinu ovog rata: Sevnula si očima kad je u dodatom vremenu/ počeo razgovor o rasporenom tkanju. Ko je tkačica i šta je tkanje? Ukoliko Penelopa zadobija vreme tako što opara ono što tokom noći izatka, jasno je zašto se ova tkačica ljuti kada je neko izazove na dijalog o svom finalnom proizvodu. NJena igra stvaranja – uništavanja radi dodatog vremena je postala neodrživa jer suština stvaralačkog čina nikako ne treba zavisiti od ovakvog poimanja vremena i stvaranja. Naime, takvo stvaranje je blisko adikciji, prisili i neproduktivno je. Vreme prema kome se ona na takav način odnosi je daleko od pojma večnosti, a onaj koji to sve uviđa izgovara sledeće stihove: Samo da izađem odavde označen i živ/iz poučnog stana. Dakle, postaje nosilac izvesnog znaka, postaje deklarisani protivnik takve poezije.

Ostali naslovi iz oblasti: Poezija

2007; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 77 str.; 978-86-09-00976-1;

(Ne) poverenje u poeziju

Milutin Petrović: „Protiv poezije”

Uz veoma sažet i specifično komponovan pesnički izbor („Izbor”, „Rad”, 2007), Milutin Petrović je kod istog izdavača objavio posle jedanaest godina novu pesničku zbirku, apartniju i radikalniju nego neke prethodne, pod naslovom „Protiv poezije”. I ovde je težište na naglašenoj formalno-jezičkoj dimenziji koja se artikuliše u fraktalima, dinamičnim promenama kroz koje komuniciraju svest i podsvest, sećanje i neposredni doživljaj, predočeni kroz maglovite, hermetičke slike i iskaze. Stoga nije slučajno što je povodom Petrovićevog poetičkog koncepta kritika svojevremeno isticala upadljivu tehničku stranu kao „najcelovitiji projekat u savremenom srpskom pesništvu”.
Kod Milutina Petrovića, međutim, uprkos mešavini različitih neoavangardnih iskustava, dominira jedan postupak nasleđen još od starog srpskog pesništva, a razvijen u modernom luku od Momčila Nastasijevića do Novice Tadića, na primer. To su postupci elizije, redukcije, formalizacije i elipse, pri čemu se eliptirani deo i sama stilska figura doživljavaju kao nešto posve mutno i aluzivno. Pesnik postiže očuđavanje svog poetskog teksta ne samo zato što ga na bitno različit način formalizuje. U ovoj zbirci autor često koristi auto i metacitate, pseudodijalošku i dijalošku formu, aforizme, kvazimonološku formu koja funkcioniše kroz transgresiju, dakle prevazilaženje roda pesničkog subjekta. Time se postiže polemička dimenzija sugerisana naslovom ove zbirke: „Protiv poezije”, u kojoj iskazni subjekti neprestano menjaju svoje govorne pozicije. A oni su čas u približavanju, čas u apsolutnom udaljavanju, ali kroz stalno dvojno prisustvo, čak i onda kada je ono samo zamišljeno i asocirano. I u ovoj zbirci pokazuje se da Milutin Petrović ne računa mnogo sa redundantnim elementima koji bi čitaocu mogli olakšati čitanje, već njihovo odsustvo i zamagljivanje teško dozvoljava bilo kakvo čvršće, izvesnije interpretativno uporište.
Ako ipak Petrovićevu najnoviju zbirku shvatimo kao otvoreni poziv na preispitivanje uslova pod kojima se uopšte može pisati (osobito u tradicionalnom smislu reči), ali i čitati, odnosno tumačiti, tada poezija simbolizuje i ženski princip, antagonistički, neprijateljski u svakom pogledu. Pesnik je naziva „tiraninom”, „kitnjastom otrovnicom”, predmetom „dueta laži”, „hladnom i raspusnom opsenarkom”. Između pesnika i poezije ne samo da postoje drugačiji ontološki nivoi, već nešto što ih večito odvaja i spaja, što omogućava i samu materijalizaciju pesničkog iskustva. To je sam jezik, i, u Petrovićevom slučaju, on se ukazuje upravo kao ona tiranska poluga, kočnica „rasporenog tkanja”.
Da li poezija kroz jezički medijum blokira i onemogućava pesnika da artikuliše svoj pesnički pogled? Da li ga svodi samo na isceđene, racionalizovane jezičke otpatke? Poverenje u reči nije isto što i poverenje u poeziju, ali se ne može imati poverenja ni u neizrecivo, jer i ne slutimo šta je ono, zapravo. Čini se kao da se drama (ne) razumevanja između pesnika i poezije upravo odigrava u tom međuprostoru između izgovorenog i neizrečenog, između onoga kao da i onoga što jeste, ali se može različito tumačiti. Rečima se nešto priziva, nešto začarava, ili pak odbija: „Ne umem da se zaštitim / Nastoj da me zaštitiš / Mogu da te obgrlim U isti mah / Pa da te bacim / Kotrljaj se u čulnim povojima / Uhvaćena na delu pri povratku / Udaraj što jače možeš” („Novi tiranin”).
I ovde ljubavni zagrljaj između subjekta i poezije dobija katkada zastrašujuće dimenzije uzajamnog egzorcizma. Poezija Milutina Petrovića, što se pokazuje i u ovoj zbirci, simbolizuje postojan i skeptičan prezir prema svetu jasnih obrisa i empirijske izvesnosti, čije pak slike pesnik često koristi, katkada i usiljeno. Pišući u nekoj vrsti otpora prema čitaocu, Petrović markira svojevrsna samopretvaranja, trenutne metamorfoze, halucinantne probleske svesti na granici čulnog opažaja. A zatim od poezije traži odmazdu. Od njene bodljikave ruke, što joj se čas skrušeno pokorava, čas drži na „uzici u blizini”.

Bojana Stojanović-Pantović