Propast laganja

01.01.00

Danas Vikend
17-18.02.2001.
Kriticar kao umetnik
Losi umetnici uvek se dive jedni drugima. Oni to nazivaju - imati sirinu nazora i biti oslobodjen predrasuda. Ali istinski veliki umetnik ne moze da shvati prikazivanje zivota, ili oblikovanje lepote, pod bilo kojim uslovima sem onih koje je sam izabrao." Ipak postoji neko, dodace Oskar Vajld u nastavku eseja, ko je u sta-nju da razume i uvazi sve umetnicke forme. To je estetski kriticar. On je taj kome se prevashodno obraca umetnost, zakljucice ovaj pisac. "...(umetnicko) delo moze zaista da vredi jedino ukoliko pruza kriticaru podsticaj za neki novi oblik misljenja i osecanja, koji ce predstaviti na isto tako izuzetan ili jos izuzetniji nacin...".
Vajldov esej "Kriticar kao umetnik", koji je u prvoj casopisnoj ver-ziji imao naslov "Prava uloga i vrednost kritike", a objavljen sa jos tri eseja zajedno prvi put 1891. godine u knjizi "Namere" (Intentions), napisan u formi razgovora izmedju arbitra u stvarima umetnosti - ocigledno samog Vajlda - i njegovog postovaoca tj. ucenika, obrazlaze Vajldovu originalnu tezu o posebnoj vrsti umetnickih kriticara koji podrazumevaju individualnosti sa istim ili vecim kreativnim potencijalom i nezavisnoscu duha od stvaraoca cije su delo kritikovali. Tu kategoriju kriticara Vajld naziva "najvisim kriticarem" ili "umetnickim kriticarem", podrazumevajuci da ljudi obdareni takvom vrstom senzibiliteta sa istim uspehom mogu da "kritikuju" dela bilo koje umetnosti.
Esej je nastao kao reakcija na dva eseja na istu temu Vajldovih prijatelja, profesora na Oksfordu, Metju Arnolda i Voltera Pejtera. Dok prvi autor od kriticara zahteva samo "bezinteresnu radoznalost" te da predmet vidi "onakvim kakav po sebi uistinu jeste", Pejter posao kriticara drzi subjektivnijim i premesta srediste paznje sa objekta kritike na percepciju. Posmatrajuci delo, kriticar posmatra sebe, kaze on, i razumevanje vlastitog utiska je prvi korak da se razume delo. Vajld u svom eseju napisanom dve decenije kasnije ide jos dalje, dajuci najveci znacaj onom iznenadjujucem efektu umetnickog dela koje je najvisi domet stvaralastva i koje u susretu sa duhom koji ga prepozna stvara dijaloski odnos ciji je rezultat - kritika. Najvisa kritika koja u umetnickom pogledu ide stepenicu dalje od dela, nadovezujuci na njega prociscenu formu nastalu kao reakcija na njegovo dejstvo.
"Jer sta je istinski kriticar", pita Vajld, "ako ne covek koji u sebi nosi teret snova, ideja i osecanja nebrojenih generacija, i kome nijedan nacin misljenja nije stran, nijedan emotivni poriv nejasan?" Svakako, narocito ako imamo posla sa idealnim kriticarem. Sve govori u prilog tome da Vajld na ovom mestu govori upravo o takvom, o idealnom kriticaru kao anteni vrste, kriticaru koji ce vrsiti uticaj samom cinjenicom da postoji i u kome ce se kultura veka videti ostvarenom.
Po Vajldu, "obaveza" ("posledica") takvog kriticara je da umetnicko delo uvek prikazuje u nekom novom odnosu sa trenutkom i da ga predstavi kroz novi oblik, a koriscenje novog materijala istovremeno je i kriticki i kreativan doprinos. Najbolji knjizevni kriticar je kriticar knjizevnosti na isti nacin kao sto je glumac kriticar drame, ili svirac kriticar muzike. Kritika stvara intelektualnu klimu odredjene epohe. Posto ovaj autor definise javno mnenje kao "pokusaj da se neukost zajednice organizuje i podigne na nivo fizicke sile", on jedinu odbranu od duhovnog potonuca vidi u jacanju kritickog instinkta koji bi tu silu mogao da oslabi.
Nema sumnje da je kritika o kakvoj govori Vajld stvaralacka i da je i sama umetnost. On cak tvrdi da je "najvisa kritika, buduci najprocisceniji oblik licne impresije, na svoj nacin kreativnija od stvaralastva, jer se najmanje osla-nja na merila koja su izvan nje, i ona je, u stvari, vlastiti razlog postojanja...". Za istinskog kriticara umetnicko delo je samo povod za novo, vlastito delo koje ne mora nuzno da ima ociglednu slicnost sa svojim predmetom. Takav kriticar nema nameru da objasnjava delo, on ce svojom replikom mozda upravo insistirati na njegovoj zagonetnosti, dok mu na raspolaganju stoje sve prozne i dramske narativne tehnike. Efekat takve kritike bice efekat umetnickog dela.
Snob i dendi, preziratelj novi-narstva i javnog mnenja toliko da ga je to smrvilo, poklonik vestackih rajeva i esteta, nabedjeni ili ne homoseksualac, covek koji se za oputuzbe za kvarenje javnog morala na sudu branio recima da "nije upucen u poglede obicnih osoba", autor kultne "Slike Dorijana Greja", umetnik koji lepotu stavlja ispred i iznad svega - govoreci da etici nema mesta u umetnosti - a ljubav prema njoj kao jedini cilj obrazovanja, Oskar Vajld dakle proglasice umetnicku, prevashodno knjizevnu kritiku jedi-nim civilizovanim oblikom autobiografije, jer se ona "ne bavi opipljivim posledicama slucajnih dogadjaja ili okolnosti, nego duhovnim stanjima i stvaralackim strastima svesti". Najsavrseniji oblik kritike objavljuje, naime, svoju tajnu, a ne tudju.
Brankica Mikic
(Esej Kriticar kao umetnik preveden je sa jos tri Vajldova eseja u knjizi Oskar Vajld "Propast laga-nja", prevod i predgovor G. Cirjanic, Paideia 2000)