Moja majka je volela da pije kafu, ali to nije smela da čini pred ocem. Kad bi on otišao na posao, ona bi brzo pripremila svoj omiljeni napitak. Kafu je pila gotovo vrelu, motreći kroz prozor da se otac ne vrati i zatekne je sa šoljicom u ruci. Čim bi je ispila, oprala bi šoljicu i ostavila je na njeno stalno mesto, trudeći se da ne napravi trag koji bi otkrio da ju je koristila. Ako bi se desilo da ne primeti na vreme da se otac približava kući, brzo bi prosula nepopijenu kafu a šoljicu sakrila, pa bi je kasnije, kad bi on ponovo izišao, na brzinu oprala i vratila na njeno mesto. A ako bi on primetio da je korišćena, da nije u svom ležištu onako kako je bila ili kako je on mislio da je bila, vikao je na majku.
Do njihovog braka došlo je na jednostavan način: udali su je za prvog prosca. Budući da se u svojoj prvoj porodici navikla na isključivo najteže fizičke poslove, lako je sebi odredila ulogu u novom domu, a očeva porodica je njenu radinost umela da iskoristi. Prosto nisu imali dovoljno sopstvene zemlje za takvu radnu snagu. Stoga su je slali u nadnicu, gde bi ona do večeri zaradila po dve dnevnice. Međutim, ni to im nije odgovaralo:
- Ne mogu da udam ćerke zbog tebe! – kritikovala ju je očeva majka. – Zašto toliko radiš u tuđoj njivi; što ne radiš polako, kao svi ostali? Kad ljudi vide koliko u njivi ideš ispred devojaka, reći će da su one lenje i neradnice, i neće imati prosce.
- Ne umem drugačije – majka se očigledno osećala krivom.
- Previše jedeš – dodala bi nana. – Nek jedu prvo devojke, one treba da se udaju, a za nas - što ostane.
Moj otac je vreme uglavnom provodio na terenu. Radio je u nekoj poljoprivrednoj firmi čiji su svi posedi bili na nekoliko kilometara od našeg sela. Ipak je tvrdio da ne može da sa posla dolazi kući baš svaki dan. Radije je stanovao u susednim selima kod raznih udovica ili u obližnjim kafanama, blizu raspusnih žena. Nije imao običaj da novac donosi kući.
Otac je imao tri sestre. Najstarija je bila udata i živela je u obližnjem selu. Dve mlađe sestre još su bile devojke. Kada sam imala tri godine, najmlađa, Marija, jednom je ušla u štalu da podmiri krave. Za njom je ušao moj otac, zatvorio vrata i, navodno, pokušao da je napastvuje. Otimajući se, ona se dočepala vilâ i pokušala da ga udari. Privučena vriskom, njena sestra Jelena utrčala je u štalu, zgrabila Mariju za ruke i zaštitila mog oca od vilâ. Pa ipak, porodica se dogovorila da ga izbaci iz kuće. Od pokušaja susedâ da ih izmire nije bilo neke vajde.
Na ulici smo se, naravno, našle i majka i ja. Otac je u selu uskoro pronašao polusrušenu, trošnu zgradu u kojoj je neki sused čuvao hranu za svoju stoku. Oslobodio je deo jedne prostorije, i smestio nas iza paravana koji je značio granicu između nas troje i skladišta sena. Tu smo proveli godinu dana, manje-više. Kao da se ništa nije dogodilo: otac je nastavio sa starim ritmom života, a majka da mene vodi po tuđim njivama. Jedina novost bila je majčina odluka da sagradi kuću od svoje ušteđevine.
Otac više nikada, osim preko posrednika, nije komunicirao sa svojim roditeljima i mlađom sestrom, mada ga ni starija nije baš trpela. Ipak, nekako je dobio dozvolu da na maloj površini u dedinom dvorištu sagradi kućerak. Tek što je iskopan temelj, tetka Marija je nagovorila dedu da povuče reč i zabrani nam nastavak gradnje. Deda se stvarno obratio Sudu, koji je naložio da se temelj zatrpa i dvorište vrati u prvobitni oblik. Otac je uložio žalbu na odluku Suda, prikupio svedoke, istinske i lažne, i izdejstvovao rešenje po kom je mogao da nastavi gradnju. Ponovo je iskopan temelj, na njemu ozidana sobica, zatim podrum, pa još jedna sobica, a nešto kasnije i treća. Kroz nekoliko godina, nikao je i sprat. U međuvremenu sam dobila brata. Rođenje muškog deteta činilo je valjan argument da deda dozvoli da se dovrši gradnja kuće. “Ne možeš da dopustiš da ti se unuk povlači po tuđim plevnjama, ljudi će ti se smejati”, dedu je pogađala ta mogućnost – naročito mogućnost da bude redovno ismevan – pa je omekšao. A opet, svaka nova prostorija je na početku sopstvene gradnje značila novu tužbu. Suđenje je trajalo osam godina – otprilike koliko i gradnja kuće u dnu dedinog dvorišta. A kuća nije bila ništa naročito: zdanjce od cigala i blata sa zemlje namenjene za seosko groblje.
Prve valjane batine dobila sam nedugo nakon što mi se rodio brat. On beše bucmasta i troma beba: dok sam ga u dvorištu učila da hoda, u nekom trenutku sam se saplela o njegove nogice i pala preko njega. Iako sam uspela da sačuvam brata od povrede, mali je zaplakao. To je uznemirilo oca koji je istrčao iz kuće, uzeo ovoga u naručje a mene počeo da udara po glavi. Kada sam pala, on me je šutirao u raznim uglovima dvorišta. Majka je preotela uplakanog brata iz njegovog naručja i unela ga u kuću. Na mene beše zaboravila.
Jedina osoba koja je češće dolazila kod nas, ali jedino onda kad otac nije bio tu i kad je mogućnost da on bane bila mala, beše moja strina. Njeno dvorište nalazilo se odmah iza naše kuće. Nekoliko prozora našeg doma, uključujući i onaj na podrumu, gledalo je u njeno dvorište.
Strina je bila jedna od najlepših žena koje sam videla. Obožavala sam njene iskošene oči koje su joj davale izgled prave Japanke. Ako bi otac ipak naišao dok je ona kod nas u poseti, ustala bi i otišla pre nego što on uđe.
Kada bi otac pak odlazio od kuće, opominjao je mene i brata da ne izlazimo iz dvorišta, pa ni da budemo suviše blizu kapiji ili ogradi. Tako smo nas dvoje, na pristojnoj udaljenosti od ograde, virili kroz nju i gledali kako se deca igraju. Jednom dok smo se igrali, majka je u kuhinji pekla hleb i spremala ručak čiji miris nam je, kako se kaže, zagolicao nozdrve i trbuh. Nas dvoje smo se jedno drugom požalili na glad i primetili dve nepoznate žene kako prilaze kapiji i pokušavaju da je otvore.
Majka je uskoro izašla i otvorila kapiju. Kada je čula da žene traže njenog muža, pozvala ih je u dvorište. Žene su stvarno ušle i sele za sto na terasi, a majka je stala da kuva kafu. Međutim, brat i ja previše smo ogladneli da bismo sačekali odlazak neznanki. Kada sam pitala majku možemo li da jedemo, mlađu ženu je zainteresovalo čija su to deca.
- Moja i Zdravkova. Čija bi me deca zvala majkom? – odgovorila je majka.
- Izvini, nisam znala da imate decu. On mi je rekao da ste sami i da se razvodite – mlađa žena je rekla pomalo zbunjeno i pomalo drsko.
Ispostavilo se da joj je otac bio obećao da će da stanuje kod nas, dok se ne razvede od mame. Majka je isterala žene iz dvorišta i tek nam onda dala da jedemo. Učinila je to brišući suze. Saosećala sam s njom iako nisam razumela šta ju je toliko pogodilo; moj mlađi brat o tome nije imao ni predstave.
Uveče, čim se otac vratio kući, majka je nas dvoje isterala u dvorište. Pa ipak, čula sam je kako pita oca za one dve žene. Otac je tvrdio da ih ne poznaje. Onda je počeo da udara majku: njena pitanja su ga iznervirala.
2. DRUŠTVO
Kada sam krenula u prvi razred, moje pantalone očigledno su pobudile pažnju školskih drugova: pomno su me posmatrali. Na pantalonama je bilo zaista više zakrpa nego osnovnoga materijala. Nisam imala kaiš, pa mi ih je majka u struku vezala kanapom koji ih je stiskao prilično čvrsto. Sve vreme sam ga gurala dole i rukom stezala košulju na mestu gde se nalazio čvor kanapa. Sa druge strane, učitelj Jova počeo je da hvali moju marljivost pred čitavim razredom i kudio nemar ostale dece. I po tome sam se razlikovala od školskih drugova. Trudila sam se da jedino te razlike između nas budem svesna.
Vremenom su deca počela da me otvoreno izbegavaju. Jedan od razloga bio je i taj što niko nije smeo da dođe kod nas. Ponekad bi se deca ipak radoznalo motala oko naše kapije, da bi se naslonila na nju i virila unutra. Dešavalo se da baš tada naiđe moj otac.
- Bežite! Ide čika Zdravko! – preplašeno bi viknulo dete koje bi ga prvo ugledalo. Svi bi potrčali na različite strane, izbegavajući blizak susret sa mojim ocem koji bi značio šamar, ćušku ili udarac nogom u stražnjicu. Kad bi mu deca odmah pobegla, on bi
Učitelj me je voleo i štitio od ostale dece. Ipak, jednom je skrivio moje batine. Jednog dana je rekao da ćemo ići na celodnevni izlet na Aleksandrovačko jezero. Ali, otac je, na moje iznenađenje, zabranio da idem. To mi je saopštio, naravno, preko majke, koju sam zamolila da učini da me on pusti na izlet.
- Ne smem ni da pomislim da ga pitam – bila je iskrena majka. - A i ne bi vredelo – dodala je.
Bio je to jedini put da od majke tražim da za mene nešto moli kod oca.
- Zašto si tako tužna? Da nisi bolesna? Oči ti sijaju kao da imaš temperaturu. Razvedri se, sutra idemo na izlet – učitelj je, sutradan, ponovo rekao.
- Ja ne mogu da idem – odgovorila sam.
- Kako to? Svi moraju da idu!
- Otac mi ne dozvoljava – rekla sam i zaplakala.
- Svratiću ja kod njega kad pođemo kući. Ne brini, pustiće te – terao je učitelj po svome.
Iz škole sam se vratila polako, gotovo vukući noge, kao da sam želela da put do kuće traje što duže, da odložim susret s ocem. Hodala sam desetak koraka iza grupe dece, i učitelja, za kog sam se nadala da će zaboraviti da svrati kod nas. Ali, on se izdvojio od dece i ušao u naše dvorište. Ja sam se zaustavila na ulici, kod bunara iz kog su ceo komšiluk uzimao vodu. Bio je to dobar zaklon za mene. Privremen zaklon. Kroz nekoliko minuta, iz dvorišta je izašao učitelj, a za njim i majka. Nikada nisam kasnila iz škole, i majka je pošla da me potraži.
- Šta radiš tu? Zašto ne uđeš u kuću? Ubiće te otac! – viknula je na mene kada je učitelj otišao svojim putem.
- Moraš jednom da uđeš, ne možeš večito da ostaneš tu – rekla je posle nekog vremena.
Polako sam krenula za majkom. Ušle smo u kuću; otac je sedeo na krevetu. Spustila sam pažljivo knjige i na prstima se okrenula želeći da izađem.
- Dođi ovamo – pozvao me je otac. – Stani ispred mene.
Stvarno sam mu prišla i on je ustao i nekoliko me puta udario dlanom po licu. Zateturala sam se i pala.
- Ustani! Mirno! Dole ruke! Ne možeš da se odbraniš. Na koga se žališ? Koga ti brukaš? – procedio je. Smeškao se kroz zube. Ja nisam uspela da zaustavim suze, iako sam znala da mnogo smetaju mome ocu.
- Ne ideš na izlet i tačka! Suzu da ti ne vidim! Krv si mi pred očima! Ne mogu da te gledam!
Očeve batine mnogo su ljutile mog učitelja. Nije hteo da gleda svoja posla nego je, još jednom, došao kod nas.
- Zdravko, sve što ja kažem, sve što ona pročita, odmah upamti – rekao je mom ocu. – Voli da uči. S druge strane, mnogo je tužna: krije modrice od druge dece da joj se ne rugaju. Ona je mirna, zašto je bijete?
- Učo, ako si došao zbog toga, možeš odmah da ideš. Pitam li ja tebe šta radiš u svojoj kući? – pitao ga je moj otac, ustao odgurnuvši stolicu iza sebe i izašao napolje. Majka je tiho promrmljala izvinjenje:
#NAME?
Učitelj je otišao i ja sam, naravno, kažnjena, samo ovaj put u podrumu.
Prva četiri razreda pohađala sam u maloj školi u blizini naše kuće. Dvorište te male škole graničilo se sa placem na kom je, nekoliko godina pre nego što sam postala učenik, započeta gradnja crkve. Crkva je bila ukopana metar, ili nešto više, u dubinu zemlje, a na njenim temeljima bilo je ozidano samo nekoliko redova cigli. Gradnja je prekinuta i crkva je ostala polovično ozidana. Iako je imala samo temelje, seljani su je redovno koristili. Osim toga, pošto je školsko dvorište bilo suviše skučeno da bi baš sva deca mogla da se igraju, za igre sa loptom korišćeno je pre svega crkveno dvorište.
Dok su se deca igrala, ja sam stajala malko izmaknuto. Ponekad bih sela na neki kamen iza njihovih leđa. Nisu me pozivali da se igram sa njima, a ja se nisam nametala. Međutim, ponekad bi mi se obratili:
#NAME?
Bio je to pouzdan znak da su ipak svesni mog prisustva. Ali, onda je valjalo ići u crkvu, koja je bila neosvetljena i hladna: visoko okolno drveće se sa svojim ogromnim krošnjama isprečivalo zracima sunca. U unutrašnjost crkve silazilo se stepenicama a iz polumraka su se nazirali stalak za sveće, sto koji je služio kao oltar, i još nekoliko predmeta kojima nisam znala namenu, iako sam ih viđala često: svaki put kad bih otišla po loptu. Kada bih izašla iz crkve, pogled bi mi se dizao i tražio visoke krošnje drveća.
Na malu zgradu škole bila je naslonjena jedna kapelica. Samo tanak zid delio je od učionice ovu stravičnu prostoriju. Seljani su često donosili leševe i iz nje bi se, dok smo bili na času, čula kuknjava. Učitelj bi onda obično prekinuo čas i poslao nas kući.
Valjda sva deca su relativno brzo shvatila da se plašim ne samo škole, nego i njenog dvorišta iz koga se ulazilo u kapelicu, same kapelice i crkve. To ih je inspirisalo da me zadirkuju, ali i da se skrivaju iza zidova ili drveća i iskoče pred mene da bi me uplašila. Baš su se dobro zabavljala.
3. DEČJE BOLESTI
U trećem ili četvrtom razredu sam se prehladila, a zatim i dobila nešto što svako dete mora da preleži, boginje ili štagod tome slično. Rečeno mi je da se ta dečja bolest zove zauške. Pokrivena preko glave i pritisnuta ćebadima i teškim jorganom, u pretoploj kuhinji nisam imala baš mnogo vazduha. U jednom trenutku, tople, smrdljive obloge koje mi je majka bila stavila oko vrata, izazvale su samo još veći suv kašalj i nagon za povraćanjem.
Za mog oca to je bilo zaista previše. Počeo je da snažnim pokretima pritiska posteljinu, kao u želji da me utisne dublje u krevet. Počeo je i da udara po jorganu, u teškom nastojanju da pogodi upravo ono mesto gde je mislio da je moja glava.
- Glas da ti ne čujem! Umri! Ne mogu više da te podnesem! – iskreno je vikao između udaraca.
Pokušala sam da zaštitim glavu rukama, ali sam se zagrcnula. Možda je majka osetila da gubi dete, tek: naglo je strgla pokrivače sa mene i tako dopustila da udahnem malo vazduha. Otac je možda bio iznenađen: besno me je pogledao i okrenuo se, pljunuo prema majci i izašao iz kuće. Nije me više dirao. Ležala sam nekoliko dana, oporavila se i ustala iz kreveta.
Kada je baba Katin mlađi sin poginuo, naše dvorište se ispunilo decom. Sva deca iz njihove kuće i iz komšiluka preselila su se u moje dvorište i odatle radoznalo slušala kuknjavu. Baba Katin sin bio je veoma mlad: u njihovom dvorištu bilo je mnogo sveta i svi su plakali. Čak je i moj otac izgledao tužno i tog dana nije otišao na posao. Izašao je iz kuće i pošao prema kapiji. Prolazeći kroz decu, naišao je na mene. Mimoilazeći me, napravio je nagao pokret rukom kao da će me udariti, i nastavio da hoda. Očigledno mi nije oprostio što me je majka spasla od njega.
- Što nisi umro ti umesto čike – nepromišljeno sam prošaputala iza njegovih leđa.
- Seka kaže da je trebalo da umreš ti umesto mog strica! – viknula je za ocem ćerka moje omiljene strine.
- Da budeš spremna kad dođem! – obavestio me je otac i nastavio svojim putem.
Posle stričeve sahrane, dobila sam rekordne batine. Čim je došao kući, otac me je poslao u podrum da ga sačekam. Psihički se pripremao pušeći svoju cigaretu, a ja sam se nadala da će se on predomisliti. Uskoro će mi krv u mlazevima teći iz nosa i kvasiti moj džemper. Danima iza toga, imala sam modrice po celom telu.
Već od drugog ili trećeg razreda, majka me je često ostavljala da pazim na hleb koji je pečen u rerni ili da pripremam namirnice za ručak koji će ona kasnije skuvati. Seckajući jedanput paprike, zasekla sam palac na desnoj ruci. Nije izgledalo strašno. Zavila sam posekotinu nekom krpicom i uveče otišla na spavanje gotovo zaboravivši na nju. Sledećeg jutra su me probudili plavi otok na palcu i utrnula šaka. Otrčala sam kod majke i pokazala joj ruku.
- Nije to ništa, proći će – umirila me je ona.
Ubrala je list neke biljke za koju je verovala da pomaže kod takvih povreda, stavila mi ga na prst kao oblogu koju je omotala novom krpicom. List nije ni najmanje pomogao. Ruka je iz sata u sat sve više plavila i oticala. Otok se čak širio i dalje od šake.
- Zdravko, dođi da vidiš – uplašila se, konačno, majka. – Čitava ruka joj je poplavila i otekla.
- Šta će da joj bude? Daj ovamo da vidim! – obratio mi se otac. Onda se obratio majci:
#NAME?
Stisnuo je moju ruku i probušio otečenu kožu palca. Iz ne baš malog otvora šiknula je krv smešana sa žućkastom, gnojavom tečnosti. Dugo ju je i snažno istiskivao, ali nisam osećala bol, nego, naprotiv, olakšanje. Majka mi je ponovo zavila prst i otpratila me do kreveta.
Sutradan ujutro, ruka mi je bila otečenija i plavlja nego pre očeve intervencije. Majka je konačno morala da me povede lekaru, koji je bez odlaganja pitao zašto me nisu doveli odmah pošto sam se posekla. Majka kao da nije smela da kaže da su mi, umesto toga, bili probušili prst ogromnom, prljavom iglom. Ljutiti lekar mi je rasekao jagodicu prsta, dugo čistio otvor, a zatim ušio ranu i uvio prst zavojem. Dok je sve to radio, nisam osećala bol, verovatno zato što mi je cela ruka bila otečena i utrnula.
- Nemoj slučajno da je ne dovodiš na previjanje i terapiju! – naredio je lekar mojoj majci. – Ako primetiš da prst ponovo plavi ili otiče, odmah da je dovedeš! – naredio je. – Umalo da izgubiš dete – procenio je.
I stvarno, majka me je nekoliko dana redovno vodila na previjanje i terapiju. Doduše, bila je pomalo nervozna što prekida važnije poslove kojima bi postigla da otac bude njome zadovoljan. Međutim, njegova merila očigledno su bila vrlo visoka.
