Vazduh je u Bosni uopšte zdrav. Stanovnici su stasa visokog i pravilnog, izgleda junačkoga, pogleda divljačna, hoda pouzdana i ozbiljna. Spram zimske žestine i nepogode ni ruski mužik nije tako neosetljiv. Bošnjaci idu golih prsiju u svako doba godine. Od detinjstva ih navikavaju na svaku oskudicu, na muku i na promenu temperature. Deca od šest godina trče gologlava i bosonoga po snegu i po ledu, odevena samom platnenom košuljicom. Ali, doduše, u Bosni i propada više dece nego igde u prosvećenim zemljama. Ovde se nega ne daje ničem, ni životinji ni biljci. Hrvaćanin i Bošnjak čisti oružje, pokriva konja ili hrta. Sina ostavlja prirodi. Zna dobro šta vredi pseto, a nikad ne vodi brigu o ceni jednoga čoveka. Ako bi kakav vladalac kao sultan Selim poumio da ih istrgne iz ovoga stanja varvarstva, oni bi ga ubili. Uniziti ih, pritisnuti ili pokoriti može čovek kako hoće, ali teško onome ko bi hteo da ih posluži ili prosveti! Možemo divljake hvaliti u našim spisima; možemo ih uznositi kao junake romanâ; možemo među njima tražiti predmete za slikanje! - ali živeti među njima nemojmo, i čuvajmo se, naročito od misli da su slici Božijoj od nas bliže.
Ovim se ne okrivljuje samo islamizam. I Bošnjaci hrišćani, pravoslavni i katolici, nisu prosvećeni većma nego ma kakvi divljaci odmah posle krštenja. Od svih vrlina najmanje poznaju hrišćansko milosrđe. Muhamedanci preziru i mrze sve što nije kao što su oni, ali barem među sobom žive kao braća i drže solidarni savez protiv nevernika. Iako je grdna neznalica, Turčin opet kao musloman zna više nego raja mu kao hrišćanin. Musloman deli milostinju svojim jednovercima. Ako gde ima kakva pobožna zadužbina, javna česma, kaldrmisan put, sklonište za putnika kad ga smrzne zima ili prepeče sunce, za te zadužbine, korisne i dragocene, valja zahvaliti islamizmu. Iako je ova vera ublažila porodičnu mržnju, iako je zbližila jedne drugima ljude jedne iste sekte, ni ona nije udahnula ukus umetnosti, ljubav k radu, dar podražavanja. Svuda tražim, ali nigde ne nalazim one radionice Male Azije gde Turčin tka pamučno platno i svilena tkanja, gde on gradi luksuzno oružje i veličanstvene prostirke, gde on spravlja boje od bilja koje je sam poznao i ubrao po anadolijskim poljima. Azijati, ovi o kojima govorim, samo su naslednici starih grčkih veštaka, i kako su sa svakim danom dalje od teorija koje su nekada bile osnov njihovoj veštini, oni su prosti praktični radnici. Ali su nama oni sačuvali štogod od stare veštine. Oni neguju i kaleme bilje. Njihovo odelo, njihovi trgovi, njihovi hramovi pokazuju ih kao narod obrazovan i raden. Ali Bošnjak, Hrvaćanin, kao i svi ostali od ilirskog stabla, kao da su rođeni samo za razaranje. Taj nagon k neredu, taj prohtev za neznanje, mrzost prema radu pravo su obeležje rase slovenske. Njima valja da se više vekova mešaju sa obrazovanim narodima, da bi izgubili varvarski tip, da bi mogli zauzeti svoje mesto među ljudima. Ako zaista postoji duh zla, on je taj koji je stvorio Slovena. Ja ga vidim u Bosni, onakvoga kao što sam ga nekada video u Dalmaciji ili na obalama Pantikapeje (Kerč) i Teodosije (u Krimu), onakvoga kakav je na stepama ruskim ili po jazbinama crnogorskim.
