01.01.00
Glas javnosti
28.10.2001.
Svetlana Porović-Mihailović: "Poslednja tačka za kružnicu"
Progutati komadić života
Poslednja tačka za kružnicu" je drugi roman Svetlane Porović-Mihailović, koja je shvatila da kao građevinski inženjer može graditi kuće koje su rušne, ali i da kao pisac može pisati romane i da oni, takođe, mogu nestati. "Roman poslednja tačka za kružnicu" nastao je u toku naše prošlogodišnje oktobarske katarze, a govori o sudbini žene koja sve gubi u tom jednom danu.
- Koliko god moj roman bio priča o smrti, o tragediji, on je istovremeno, tvrdim, i priča o početku i nadi.
Da li je to zbog četvrtka, 5. oktobra?
- Taj 5. oktobar je datum kada se nama koji živimo ovde desilo nešto kao novi početak.
U vašem romanu je pre svega jedna predoktobarska atmosfera... Odlasci u svet, bežanje...
- "Poslednja tačka na kružnici" nije autobiografski roman, ali na neki način mogao bi se doživeti i tako, jer kao i većini građana ove zemlje i iz mog života mnogi su otišli. Susrećemo se tamo negde, ali opterećuje svest da smo definitivno razdvojeni. Utoliko je ta priča svačija priča.
Vaša junakinja menja ime, veru, zemlju, gotovo sve?
- Da, jedna od junakinja, Esperansa, čini takav izbor. Taj izbor je sa nekih stanovišta za osudu. Sa nekih uobičajenih stanovišta ali ne i literarnog. Jer, iznuđeni izbori, odluke koje ne biramo slobodno, već u datim istorijskim okolnostima, mogu se donositi samo u slavu života, lepote, ljubavi, dobrote. NJene odluke su takve. Da se ne shvati pogrešno. Peti oktobar je početak i kraj ovog mog romana, ali mislim da to nema odlučujući uticaj za ono što sam htela da kažem: da je ljudska sudbina pojedinačna, jedna jedina.
Vi osporavate pogubno dejstvo istorije?
- Jednoj mojoj junakinji taj 5. oktobar ne donosi isto što i nama kolektivno. Za nju on ima sasvim drugo značenje. Taj dan za nju je dan koji daje pečat njenom životu nezavisno od onoga što se vidi na ulici, na ekranu televizora. I ja svojim prijateljima u šali uvek govorim, a možda to i nije šala da je taj običan život, taj običan čovek, pupak univerzuma. Sve ostalo je samo ram za sliku. Čini mi se da ono što jeste prava istorija mi to nazivamo svakodnevnim životom, ali smo svesni da istorija uslovljava naše živote, no bez obzira na to samo jedan događaj može da bude tačka oko koje se skupi sav naš život.
Zašto se knjiga zove "Poslednja tačka za kružnicu"?
- Pitam se da li se može uspostaviti paralela između 27. marta 41. i 5. oktobra 2000. Pitam se, da li se može postaviti paralela između onog Uskrsa 1941, pa onog Uskrsa 1945, pa onog Uskrsa 1999? Jer u našim životima, jedinim, dešavaju se uvek i samo nama... I sve se ponavlja, a sve opet biva novo, drugačije... Komadić života moramo sami da progutamo i tu nema iskustva i preporuke. Znam da nije moguće učiti se na tuđim greškama.
Koliko je priča potrebno za jednu priču?
- Mnogo. Mnogo priča koje ste čuli, koje su vas očešale, potresle, dirnule, a često snažno udarile. A možda, možda jedna jedina... Ona koja se sanja.
