01.01.00
Politika
09.05.2002.
U GRAFIČKOM ATELJEU "DERETA"
Porodični azbučnik
Predstavljena nova knjiga Dragana Lakićevića. - Nastavak "Porodičnog albuma"
U Grafičkom ateljeu "Dereta" juče su predstavljena još dva nova izdanja. Reč je o novoj knjizi Dragana Lakićevića "Porodični azbučnik" i trećem izdanju "Porodičnog albuma" - koji su objavljeni u okviru biblioteke "Savremena srpska književnost".
Preporučujući oba književna ostvarenja, kritičar Duško Babić istakao je da "Porodični azbučnik" predstavlja nastavak knjige "Porodični album" a da oba dela govore o svemu što je imalo uticaja u piščevom duhovnom formiranju. Prema Babićevim rečima, za razliku od "Albuma", koji predstavlja slike biološke porodice autora, u "Azbučniku" se proširuje piščevo shvatanje porodice, koje sada obuhvata i duhovnu dimenziju spajanja ljudi i njihovih sudbina. Tako će se u sadržaju "Porodičnog azbučnika" naći priče ili pesme o "Biblioteci", "Gorskom vijencu", "Ikoni", "Svetom Savi", "Homeru"... Kako je ocenio Duško Babić, zapisi Dragana Lakićevića mogu se odrediti i kao pesme, priče, memoari, ali i kao lirski eseji. On je dodao da je najstariji član Lakićevićeve porodice - Morača - zemlja, reka i manastir, a sve to autor doživljava sakralno.
Govoreći o ovom svetom mestu, kao svom duhovnom zavičaju, Dragan Lakićević je istakao da manastir Morača ove godine obeležava 750 godina. Pričama u svojim knjigama, on je, kako je naglasio, pokušao da doprinese obeležavanju ovog značajnog jubileja.
Pored domaćih čitalaca, priliku da se upoznaju sa "Porodičnim albumom" i "Porodičnim azbučnikom", imaju i čitaoci u Švedskoj, odakle se juče vratio i izdavač Miroslav Dereta, koji je tamo predstavio brojna značajna izdanja ove kuće.
Z. Karanović
01.01.00
Politika
06.06.2002.
Dragan Lakićević
Reči su kao ljudi
"Đavo, u stvari, ne postoji. Otpadnuvši od Boga, rasuo se u hiljade oblika. I nastanio - u ljudima".
Ovako govori jedan od junaka nove knjige Dragana Lakićevića "Porodični azbučnik" (drugi deo "Porodičnog albuma"), koju je objavio Grafički atelje "Dereta".
U ovom porodičnom romanu u stihovima, koji je, istovremeno, i poema, i lirski putopis o zavičaju, i leksikon najznačajnijih pojmova iz detinjstva (kuća, porodica, otac, Sveti Sava, Njegoš, Kosovo, Crna Gora, Morača, poezija, ćirilica, reč, slova A i S), autor nam, sočnim, sada već umnogome zaboravljenim jezikom, kroz primere iz istorije svoje porodice, ukazuje na pogubnost naše nacionalne istorije, koja je puna nerazumevanja, podela i sukoba.
Dragan Lakićević (1954), urednik SKZ, prozaist, pesnik, autor dvadesetak knjiga za odrasle i decu, dobitnik je više uglednih književnih priznanja, među kojima su i nagrade "Politikinog Zabavnika", "Sveti Sava", "Deretina knjiga godine", "Tipar"....
INTERVJU
o "Porodični azbučnik" je svojevrsni nastavak Vaše knjige "Porodični album". Ima li priča o zavičaju i detinjstvu uopšte kraj?
- "Azbučnik" je umnogome nova i sasvim odvojena knjiga. Isto im je samo "porodično". Na svakom stepenu zrelosti učini nam se da smo ispričali detinjstvo i razumeli zavičaj. Prođe malo vremena, a mi shvatimo da nismo bili sasvim dorasli smislu postojanja koji znače zavičaj i detinjstvo. Priča se nastavlja i menja. Docnije otkrijemo da su u nekim neprimećenim ljudima i skrajnutim pričama - suštine važnije od onih koje su već legendarne i posvećene...
o Šta su, po žanru, ove dve knjige u stihovima?
- Ponajviše su ovo priče u stihovima. Ima i drugih žanrova i njihovih nijansi, ali je priča najobuhvatnija. U priču stanu i male rasprave, i dokumentarni detalji, pojedinosti hronike ili istorije, ljudi i sudbine... Osećajna temperatura razlomila je moje priče u stihove. Priroda priče kombinuje i ukršta žanrove. A zar ne težimo neobičnom? Kad porodično pamćenje postane mitologija, tada i priča postane poezija.
Jezik je pesnikova otadžbina
o Veoma je zanimljiv jezik. Od zaborava ste sačuvali čitav niz reči iz svog zavičaja?
- Jezik je, isto, književni svet i zavičaj. U "Azbučniku", rečima sam se bavio kao i ljudima, ili biljkama. Reči su nalik ljudskim licima, ili sortama jabuka. Od reči se, isto, živi - njima se hranimo, volimo, sporazumevamo. Da nije reči, ne bismo bili ni ljudi, niti ovakvi... Jezik je sveobuhvatan: pesnikova najšira otadžbina. Moji registri reči spadaju u veliki rečnik srpske književnosti. U njemu je najjače blesnuo i svima nam prisvetlio - Matija.
o "Gorski vijenac" je, kažete, najlepša crnogorska pesma u Srpstvu. Današnja Crna Gora je podeljena i oko ove svete knjige?
- U mom ličnom i duhovnom pojmovniku "Gorski vijenac" ima izuzetno mesto. Kao da nema nijedne godine našeg svesnog života, a da u njoj nema priče o "Gorskom vijencu". Jeste li čuli parodiju: "Nek Hag proždre, pokosi Solana..". To je knjiga za koju nam se čini da sadrži sve odgovore - u njoj piše sve. Kao Sveto pismo... Kad se opredeljujemo, osvrćemo se na zakone iz "Gorskog vijenca". Oko tih zakona dele se danas svi Srbi, ne samo oni najglasniji - u zloupotrebljenoj Crnoj Gori. A lepo stoji: "Treba služit česti i imenu..".- "Gorski vijenac" je pisan i iz tih razloga - da bude granica - nacionalna, kulturna, moralna... Uostalom, "Gorski vijenac" ne pripada samo Crnoj Gori.
o Živeli smo u otadžbini, kaže jedan od junaka knjige, s tri imena, a nijedno pravo. Šta možemo da očekujemo od četvrte otadžbine?
- Mi smo još u nižim razredima osnovne škole u kojoj se uči o otadžbini. Mnogi pokušavaju da taj pojam pojednostave, pojevtine i nametnu. Ne treba mi da očekujemo nešto od otadžbine, nego ona od nas.
o Važno mesto u knjizi zauzima i pesma (odrednica) o Kosovu?
- Kosovo je deo bića otadžbine, a to znači našeg bića. Niti je samo epska činjenica, niti je puka politička činjenica. Nešto složeno, o čemu valja misliti pravično i svestrano, a govoriti odgovorno. Ono je u nama, i kad ga čuvamo - sebe čuvamo. Kad ga prodajemo, sebe prodajemo.
o A jedan od junaka knjiga kaže: "Velike ideje ne prolaze kod malih naroda". Znači li to da smo osuđeni da ostanemo na margini svetskih zbivanja?
- Osuđeni smo onako kako sami sebe osudimo. Ako mislimo da smo na margini, mi smo na margini. Ja, međutim, ne držim do vrha te uglavnom tuđe stranice, nego do sjaja, pameti, lepote - naše stranice: kulturne, naučne, pravoslavne, gde je čast biti i na margini. Pa ako tu stranicu sami prevedemo na svetske jezike i sami platimo njen plasman u knjige, novine i Internet... Mi smo, priznajemo, potrošili važan vek u sporovima i lažnim predstavljanjima, bez ikakve kulturne koncepcije, javljajući o sebi samo rđave stvari, skrivajući one dobre i od sebe samih... Ne vidim ni da se danas neko oko toga trudi, naprotiv.
