01.01.00
Politika
11.08.2001.
Moć filozofije
Nesavremena razmatranja o vremenu oskudnom u mišljenju
Mihailo Đurić: "Poreklo i budućnost Evrope. Odiseja drevne filozofske ideje"; izdavači: "Plato" i SANU, Beograd, 2001.
Nešto iskusniji i filosofski obavešteniji čitalac bi, i ne uzimajući u ruke ovu vanredno vrednu knjigu, mogao pogoditi da je u njoj na delu pokušaj da se sa stanovišta filosofske obrazovanosti osmotri sveukupna evropska stvarnost i to prevashodno posredstvom ocene stanja njenoga duha. Ovakvom svojom namerom, a, usudili bismo se i odmah reći - i dometom, ovo delo se pridružuje nizu vanredno prodornih i značajnih filosofskih priloga, koji bi se zajednički mogli podvesti pod žanrovski naslov - dijagnoza vremena.
Iako je jedan od najvlastitijih pokretača filosofskoga etosa oduvek bila briga za ovaj svet, za užu i širu zajednicu kojoj filosof pripada, a ne nekakvo navodno bekstvo od sveta, iako je, nadalje, najkasnije sa Hegelom filosofsko tematizovanje stvarnosti i sveta u kojem se živi dovedeno u najprisniju vezu sa samom stvari filosofije, tj. sa "večnim stvarima", ipak se čini da ovakva razmatranja počinju poprimati svojevrsni kvalitet upravo u 20. stoleću. Vremensko-dijagnostička, odnosno povesnodijagnostička, filosofska razmatranja na početku, i celim tokom nedavno izmakloga veka zadobijaju teško prečujne, gotovo apokaliptičke tonove, što neposredno odgovara stanju vremena, odnosno sve dubljoj krizi u koju je zapadao evropski svet života.
Natrag ka izvoru
Taj gest zabrinutosti i užasnutosti nad strahovitim stanjem našega vremena nije ono jedino, a kamoli odlučujuće što prilog profesora Đurića pridružuje već klasičnim pokušajima Huserla, Hajdegera i Jaspersa. Đurićev ogled pokušava da osvetli samo jezgro nevolje naše, dakle sveevropske stvarnosti, te nastoji da davanjem dijagnoze savremenoga zla eventualno i naznači moguće pravce traženja izlaza. Ta "spasonosna formula", koja, ukoliko bi ostala samo formula, ne bi mogla doneti nikakav boljitak, a kamoli spas, mogla bi glasiti - okret natrag ka izvoru, čijim izneveravanjem smo mi kao Evropa i dopali tako golemih neprilika.
U vremenu posvemašnje iskorenjenosti i razbaštinjenosti govor o "povratku ka izvorima" skoro da je svojom učestalom i nerazumevajućom upotrebom i primenom izgubio značenje. Potrebno je, stoga, razjasniti nekoliko prethodnih pitanja: zašto se vraćati na izvor, šta predstavlja taj izvor i u kakvoj je to vezi sa filosofijom? U naše doba se iz svetskih središta moći neprestano, što izričito, što neizričito, upućuju poruke o tome kako čovečanstvo nikada nije bilo dalje otišlo u ostvarenju ovozemaljske sreće - dobra, te da je naš povesni svet, ako ne najbolji od svih mogućih, a ono najbolji od svih koje je do sada čovek bio video. Ipak, poredeći ovaj ideološki govor sa stvarnošću razobručenoga sveta u kojem živimo, neposredno će shvatiti da stvari ne stoje tako. Takođe, postaje očiglednim da je pored razumljive pojedinačno-psihološke sklonosti da se nepovoljno odgurava u stranu, na delu strategija izazivanja i pospešivanja zaborava, koji je motivisan izvesnim, svakako ne opštim, interesima.
Nevolja našega doba
Jezgro nevolje našega vremena se može imenovati jednom rečju: nihilizam. Njegova suština se, na primer, nipošto ne iscrpljuje činjenicom bezverja stanovništva, niti bi se, tobož, stvar dala popraviti ukoliko bi se povećala učestalost poseta hramovima i dušebrižnicima. Suština nihilizma je u zaboravljanju, te naposletku, i u ukidanju granica koje su neophodne ukoliko svet treba biti (dobro) uređen.
Ono za šta se zalaže Mihailo Đurić kao za ono izvorno ideje Evrope jeste istinski, a ne scijenističko-potrošačko-hedonistički humanizam, u kojem svet neće biti polje neograničenog ispoljavanja, a često i iživljavanja, svakovrsnih čovekovih mogućnosti, već u kojem će se njegovo blagostanje zasnivati na skladu sa okolinom i zajednicom, i gde će poredak počivati na dobro promišljenim i utemeljenim uvidima, a ne na prividu i prevari. Ovim ogledom se, zapravo, poziva na raskid sa zaboravom one istinske, duhovne Evrope, koja ne samo kao da nestaje iz njene savremenosti, već se za nju sve manje želi i može znati i u akademsko- filosofskim krugovima, koji se sve više, kako to ispravno zapaža Hajdeger, pretvaraju u naučni "pogon". U tom smislu profesor Đurić je staromodni Evropljanin, u najboljem smislu reči, kakvih je sve manje i u srcu Evrope, a kamoli na njenim balkanskim, od nedorasle, činjenične Evrope neretko ugrožavanim, obodima.
Filosof(ija) i stvarni svet
Mihailo Đurić, primereno duhu svojeg, sve "nesavremenijeg" evropejstva, veruje da filosofiji pripada posebna odgovornost za sudbinu evropskoga sveta života, ne samo stoga što bi najapstraktnijoj i najzahtevnijoj čovekovoj duhovnoj moći najvičniji možda morali biti i najdalekovidiji, već zato što se Evropa rodila iz same filosofije. To, svakako, ne znači da su svi ili većina starih Grka bili filosofi, već da je ono što vremenski i prostorno obuhvata i objedinjuje evropski svet života nastalo kao tekovina filosofskog mišljenja. Ta tekovine se, najuopštenije uzevši, sastoji u počivanju našega sveta na mišljenju raz-loga (veza sa logosom), a ne na mišljenju poverenja (vera), ili mišljenju magijske povezanosti (mit). Filosofija je, tako, odgovorna za ovaj svet čak i ako je on, okretom ka nemisaonoj tehničnosti, odnosno ka nauci koja se stara za korist, a ne za istinu, zaboravio na nju, jer je taj svet, posle svega, njeno, iako odavno preoteto i otuđeno, čedo.
Konačno, mada svakako po značaju ne na poslednjem mestu, treba istaći zabrinutost autora ne samo za čovečanstvo i evropejstvo uopšte, već i za sudbinu svojega naroda, koji sam, pored zajedničke, iako često neprepoznate i prećutkivane, evropske nevolje, proživljava najteže trenutke, u toj meri da mu je i sam opstanak doveden u pitanje. Sve što je prof. Đurić rekao u ovome ogledu predstavlja izraz snažnoga, takoreći sokratskog, osećaja obaveze da je onaj koji zna više i vidi dalje obavezan da domišljeno najpre saopšti svojoj najbližoj zajednici (tj. svojem narodu), pa čak i onda ukoliko to, mestimice, može i ne prijati izvesnoj, možda samo trenutno prevlađujućoj, vrsti sluha. Posebno je značajan poziv na oprez pri posvuda prizivanim integracijama, jer "povratak u Evropu" zasnovan ne na duhovno-povesnim, već vulgarno-ekonomističkim osnovama može postati izvor novoga razočaranja, ovoga u propadanjima ogrezlog naroda.
Na samome kraju valja istaći značajnu vrlinu ovoga štiva da razmatranja o najsudbonosnijim stvarima naše savremenosti zadržava na zavidnoj filosofskoj visini, nimalo ne smanjujući prohodnost i za čitaoca koji nije bezuslovno filosofski najspremniji, čime je na delu pokazano ono što je jedna od glavnih, iako ne i najnaglašenijih, teza samoga ogleda - da filosofski govor kao takav ima moć, te da je, na neki način, treba povratiti i u našoj, ponekad tako sumornoj, svakodnevici.
Časlav D. KOPRIVICA
