12.04.09
To, živote, majstore
Fadila Nura Haver
Što god drugi mislili, seme ironije, samoironije i te komično zakrivljene slike u vlastitom ogledalu život je najizdašnije posejao u Bosni
Izuzetna bosanskohercegovačka književnica i novinarka Fadila Nura Haver (1956) nedavno je bila gost Beograda i Srpskog književnog društva, učestvujući u predstavljanju Panorame savremene BH priče „Pod pritiskom”, priređivača Dragoslava Dedovića, u izdanju beogradske „Prosvete”. Fadila je 2004. godine pobedila na književnom konkursu Naklade „Zoro” za zbirku priča „Kad umrem da se smijem”, i postala najstarija debitantkinja BH književnosti. Njene priče, novinski tekstovi i radijske emisije gotovo muškom perspektivom i humorom pogađaju u sam centar događaja, aktuelnih ali i onih iz naše bliske prošlosti.
Kako vidite današnju bosanskohercegovačku književnu scenu?
Na književnoj sceni BiH, uostalom kao i na svakoj drugoj, želim da vidim pluralizam glasova, estetiku, etiku, sve ono što jedan kulturni prostor stalno drma, rastresa i čini otvorenim i potentnim. Čini mi se da bi bilo korektno, nakon jenjavanja prvog talasa sirovog ispovedanja ratnog iskustva, primetiti široki zamah različitih rukopisa koji su plod nove svesti o sebi i svetu, nastale preslaganjem svih ranijih iskustava u novi kodni niz, kompoziciju koju napred vuče lokomotiva ratnog iskustva.
Ipak, ima puno i gorčine u Vašoj prozi koja govori o „malom” čoveku u ratu. Može li se ukratko definisati ono što se sa njim u poslednjih dvadeset godina dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije?
Poznajem dečaka koji je voleo da rastavlja različite kućne aparate, a potom bi od mešavine tih delova sklapao nove fenove, pegle, usisivače, miksere... Pojavljivao bi se višak delova koji se nigde nisu uklapali. Tužno je videti otpad nakon jedne takve operacije, delove koji su u nekoj ranijoj konstrukciji imali svoju funkciju, a sad ni u šta ne pašu. Dakle, što god da nam se desilo i ko god da se igrao sa svetom u kojem je bio uspostavljen sistem vrednosti na koji smo se individualno i kolektivno oslanjali, proizveo je višak delova, u ljudstvu, nažalost, koje je nemoguće uglaviti u prevrednovane svetove.
Šta je, inače, po Vašem mišljenju, „potres” za jednu kulturu?
Nema jedinstvenog epicentra iz kojeg se prodrmava jedna kultura. Ja verujem u Veliku Tajnu Života, u obilje varijacija, u čoveka kao medij, u trajnu mogućnost da se u nekoj zabiti s vremena na vreme rađa neko kao što je Nikola Tesla. I s njim čitavi svetovi koji s kamena na kamen pomeraju naše prethodne predstave i na njima zasnovane običaje i navike. To je veliki potres, epohalan, ali stalno se dešavaju i oni sitni koji postupno menjaju kulturološke kodove. Razmeđuju ih, otvaraju prema drugom i drugačijem, prepliću, mešaju, obogaćuju.
Kada ste gostovali u Beogradu, prilikom predstavljanja Panorame bosanskohercegovačke priče „Pod pritiskom”, Vaša priča izazvala je najviše smeha u publici. Čemu još, osim smrti, volite da se nasmejete „u lice”?
Uglavnom se smejem onome pred čim, pre toga, dugo i potiho plačem, patim, strepim. Verujem da pravi smeh može doći tek iz suočenja s našim strahom, bolom, zabludom... Nakon toga dolazi približavanje, prihvatanje i bliskost sa dojučerašnjim utvarama. Tek potom dolazi nepatvoreni smeh.
Kako Vam je samo palo na pamet da pišete o junaku koji se zove Partizan Islam Čakrama, zvani Partiđano, ili Pako, koji je gej i nastavnik srpskohrvatskog jezika? Preslikavate stvarnost?
Iz sumaglice i sumračja, iz ničijeg prostora na kojem se preklapaju svetovi realnosti i fantastike dolaze najbolje priče, one koje rado slušamo, ali im istovremeno i verujemo i ne verujemo. Iz tog međuprostora izranjaju duhovi koji me proganjaju i podmuklo prisiljavaju da ih pretvorim u književne junake. U svakom slučaju, ti likovi, ni na javi ni u snu, nisu ono u šta se na kraju izrode u priči.
Da li stanje svesti „pod pritiskom” više odgovara ljudima sa Balkana, ili opštoj situaciji u svetu?
Psiholozi se u poslednjem stoleću intenzivno bave istraživanjem pritiska unutar sistema pojedinačnih organizama ili grupa, te je prilično očigledno da je život sam po sebi tenzija i da se kreće u pravcu žudnje da se kroz okolne sisteme rastereti napetost. Stanje na rubu eksplozije unutar jednog prostora pretnja je i svim okolnim sistemima, odnosno svetu u celini. Ali, ovde je reč o ratnom iskustvu, dvostrukom pritisku, spolja i iznutra, ukleštenosti u kojoj se jedinkama nepovratno menja stanje svesti kao jedini izlaz iz nesnošljivog pritiska. Novonastala svest je, zapravo, u potpunosti preoblikovano poimanje sveta.
Kao pisac tragikomičnih zapleta, kako posmatrate fenomen porodičnog života?
Piscima su porodična legla važna polja stalnog istraživanja međuljudskih odnosa. Tu gde je najviše života (pažnje, razumevanja, ljubavi, strasti, tajni), tu mora biti i patnje, prikraćenosti, nerazumevanja, rivalstva, osvete, pa čak i zločina. Pišući, najčešće obigravam oko fenomena porodičnih tajni. To je, po meni, jezgro iz kojeg se razvijaju tragikomični zapleti. Upravo su porodične tajne, pod krinkom prava na privatnost i intimna porodična pravila, ograda oko prostora u kojem se neretko odigravaju teške drame.
Jednom ste napisali da ljudi iz mirovnih misija suštinski ne razumeju ili čak nipodaštavaju kulturu i svest ljudi u čiju su zemlju došli. Šta je razlog tome?
Danas imamo mirovnjake kojima je to posao a ne humanitarna misija, koji rešavanju situacije pristupaju kao tehničkom problemu. Mirovna misija ukazuje im se i kao prilika za dobru zaradu. Plaćenicima se i ratovanje i mirenje jednako svodi na dobru priliku u vlastitim karijerama. Ipak, kod ponekog od njih vidiš potpunu zbunjenost kad oseti da se suočio sa više duše, ponekad sa pravednijim oblicima demokratije, sa humanijim postupkom, sa možda brutalnijom ali istovremeno i manje licemernom svakodnevicom.
Da li je i osvedočeni bosanski smisao za humor posle ratnih tragedija doživeo svojevrsnu transformaciju?
Ako jeste, onda verujem da je posredi promena nabolje. Valjda je tako, zaroniš u dubinu da bi dokučio visinu, pod uslovom da se ne zakuješ za dno.
Najviše uživate, rekli ste jednom, u romantičnoj kišici dok čekate vizu ispred slovenačke ambasade. Da li od tada, od te izjave, imate neki novi „omiljeni doživljaj”?
O, život je tako divan! On je izmislio crni humor. Što god drugi mislili, seme ironije, samoironije i te komično zakrivljene slike u vlastitom ogledalu život je najizdašnije posejao u Bosni. Evo, ovih dana Bosna muku muči sa manjkom kazneno-popravnih ustanova za maloletne delinkvente. Problem je što nijedna lokalna zajednica ne želi da „udomi” štićenike ove vrste. A, onda, napokon dobra vest: zatvor za maloletnike gradiće se u selu Ilovača! To, živote majstore! Strpaćemo male vragove u Ilovaču. Nakon toga ostaje nam samo da se smejemo. Pa, kako li – dokle li!?
Marina Vulićević
12.08.09 Polja
U ožiljku srasli
Pod pritiskom
Kada se bratoubilački rat u negdašnjoj našoj zemlji napokon završio ostavivši vidljive inevidljive rane da ih kao psi ližemo cvileći, braća su pošla svaki svojim putem, ne mareći mnogojedni za druge, za tuđe bolove, tugovanke i zaceljenja. Na psu rana, na psu i zarasla. Živise dalje, kupe se rastrgani komadići svakodnevice, ponovo nosimo osmehe, mada ponekadzakrpljene i setne, i malo lakše podnosimo sećanja sladeći gorke slike grumenčićima nade idobrote. Dojučerašnja braća se konačno mogu ponovo pogledati i prihvatiti jedni druge sasvim ožiljcima koje su naneli i odbolovali. Konačno i čitaoci u Srbiji mogu da se upoznaju spripovednim ostvarenjima pisaca u Bosni i Hercegovini nastalim u prethodnih nekoliko godina,kada je mahom zbog političkih razloga, ali i zbog vidanja sopstvenih rana, protok literarnihinformacija bio usporen, isprekidan i nepotpun. Dragoslav Dedović priredio je sveobuhvatani ilustrativan izbor savremenih tokova bosanskohercegovačke priče, panora mukoja uspostavlja nove veze na književnom prostoru trojstva jedinstvenog zajedničkog jezika.Dedović je panoramskim pogledom obuhvatio po jednu priču četrdeset četvoro najznačajnijihsavremenih proznih autora srednje i mlađe generacije (između ostalih, tu suDario Džamonja, Vladimir Pištalo, Fadila Nura Haver, Amir Brka, Veselin Gatalo, Miljenko Jergović, Adis Samardžić, Aleksandar Hemon, Muharem Bazdulj, Alma Lazarevska, Goran Simići drugi), različitog nacionalnog i verskog identiteta, raznolikih poetičkih pogleda, literarnihizraza i senzibiliteta, ali bliskih po nekim tematskim strujama stvaralaštva, pre svega po„zavičajnoj liniji“ i po ratnim motivima. Bilo da su ostali u Bosni ili žive u inostranstvu, ili sučak „promenili svet“, svi se ovi pisci vraćaju u zavičaj, odnosno on se vraća u njih i opsedaih kao i junake njihovih priča. U ovoj šarolikoj, ali kompaktnoj zbirci priče su okupljene utri hronološki sukcesivne tematske ce line: nakon izdvojene uvodne priče priređivača, kojau izvesnom smislu sažima smisao čitave zbirke, vremenska nit koja spaja odeljke Nekada iSada presečena je (ili povezana) cen tralnim segmentom ratnih priča po kojem je i čitavazbirka naslovljena Pod pritiskom. Ključni period koji kao međa ili kolac rasparčava vreme irascepljuje život i potpuno ga menja u kon trastnom je odnosu i prema prethodnom i premapotonjem vremenu, životu i ljudima. Tako se zamagljuje i ublažava suprotnost relacijenekadsad,pa se u nekim davnim treptajima mogu naslutiti impulsi sukoba, predosetitirazorna netrpeljivost i zla sudbina koja je zadesila naše prostore, kao što i ponovno uspostavljanjeveza i sklapanje delića svakodnevice podseća na dobra stara vremena blaženebezazlenosti i bliskosti. Rat ostaje ožiljak koji, iako je dobro zašiven i drži na okupu tkivonegdašnjeg i sadašnjeg života, ne zarasta bez bolova i čiji se šavovi neće još dugo izgladiti,a postoji i mogućnosti nove infekcije. Dedovićeva antologija deluje kao melem ili kao blagotvornabasma za zaceljenje i isceljenje koja čas psuje boljku da bi je odagnala, a čas jojse umiljava ne bi li je umilostivila da ode (ne povratila se!).
Prvi krug priča odiše svežinom i nevinošću detinjstva, bezbrižnih igara i sitnih peckanjavršnjaka za vreme odrastanja u idiličnom okruženju, niz dragih uspomena zaslađenih ukusomalve i smehom. Tek ponekad blažena sećanja zacepi neka bolna slika porodične tragedije(saobraćajna nesreća i samoubistvo deteta – „Balada o Haretu” Snježane Mulić), dečjesurovosti (zadirkivanja i izopštavanja druga čiji je otac na samrti – „Otac na kiši” MustafeZvizdića) ili sev slutnje i straha od smrti idealizovanog oca. Svakodnevicu ispunjenu navikamai uigranim ritualima (privremeni rastanak roditelja – „S proljeća” Darija Džamonje),prvim ljubavima i nesputanom erotikom mladosti ustalasaju porodične tajne kao naslagesećanja na upliv opštih društvenih zbivanja u lične intimne istorije („Mostar” VladimiraPištala), a davne predrasude, podele i ratovi vas krsavaju u predosećaju novih sukoba, raskolai stega („Ti si taj anđeo” Miljenka Jergovića). Sudar i rascep ideologije, ma kakva onabila, i stvarnog života razrešavaju se u predratnim pričama ove panorame nagoveštajimadramatičnih razmimoilaženja, ili blagoj melanholiji i humornogrotesknimscenama. Biloda je reč o začetku novog života uoči dolaska ratne stihije, o neobuzdanom podsmehu rođakučak i na jednoj sahrani, ili o svadbi u vreme žalosti za pokojnim predsednikom kadase na suzdržanom veselju pevaju patriotske pesme, nerazdvojnost erosa i tanatosa, suza ismeha, žalosti i veselja potvrđuje nerazdvojivost suprotnosti u istoriji i sudbini zemlje i duhunjenih ljudi.
U središnju skupinu priča u ovoj knjizi pod pritiskom su sabijene ratne priče o surovimslikama i još okrutnijim igrama, strahote neposrednih iskustava koja stvaraju snažan utisakrealistične uverljivosti literarne stvarnosti i privid autentičnih doživljaja, što možda i jesu unekim slučajevima. Simboličnim i konkretnim predstavama autori svedoče o besmislu bespoštednihrazaranja, o dezorijentisanosti i trpljenju, žrtvovanju i poniženjima da bi se spasaoživot, ljubav, ali i o tragičnom usudu pojedinih junaka, o neobičnim susretima, bliskostii toplini uprkos raspadanju sveta. Zapitanost nad smislom obnavljanja života u vremenupokolja, razotkrivanje sistematskih podvala i zavada zbog kojih zaluđena raja gubi glave,dostojanstvo i ljudskost, gotovo proročko predskazanje sopstvene smrti izrečeni su s jezivommirnoćom („A onda se desilo ono što se desilo“), napetost se razrešava banalnostima,a bolećiva patetika razvejava se smehom („komično bi sada bilo i uozbiljiti se“), cinizmom,crnim humorom i duhovitošću (rat kao Sprdačina). Jedini izlaz iz tog haosa junaci pronalazeu umetnosti – fotografija, filmski zapis, muzika i pisanje uprkos ratnom ludilu („neću u inatda stavim tačku“) istovremeno su i beg i suočavanje sa stvarnošću, potraga za smislom,distanciranje i prihvatanje mučnih činjenica i sećanja, i terapija koja treba da očuva suštinučovekovog bića i duha, da zaleči ranu i obnovi tkivo života, stvarajući nasuprot opštemuništavanju.
Poratne priče u Dedovićevom izboru zapravo su svedočanstva o vidljivim i nevidljivim,ali teško izbrisivim posledicama rata, pokušaj da se prikupljeni komadići života prekroje upodnošljivu stvarnost. Osnovni motivski krugovi ovog segmenta jesu prevazilaženje svežihsećanja na rat i bolnih gubitaka („To što se on nečega sjećao nije značilo da to i postoji,a ipak je boljelo“), ponovno uspostavljanje prekinutih veza mada su ponori među prijateljimaili ljubavnicima ogromni i ponekad nepremostivi kao smrt, potom stvaranje prividanormalnog života i traganje za esencijom smisla u malim stvarima, uteha u cveću i makari oporom smehu i samoironiji, lek u pisanju i beg u tuđinu ili u alkoholnu utrnulost svesti.Slike osinjaka novog poretka u kojem su se vlasti dokopali ratni profiteri i obesne bande pase iživljavaju i kinje zaslepljeni sopstvenom ograničenošću, predrasudama i homofobijomsuprotstavljene su bezzavičajnosti i samoći onih koji su napustili takvu zemlju i otišli u tuđinugde se teško uklapaju, obeleženi bremenom sećanja, progonjeni snovima i zastrašujućimvizijama. Nerešivo pitanje identiteta, nostalgija, bespovratnost („Vjetar je to odnio,kao pjenu s glave maslačka“), bezizlaznost i svest o sopstvenoj nevrednosti natopljeni alkoholomi malodušnošću isceljenje traže u priči koja želi da bude ispričana ili zapisana, jer„kažu da se iz svakog događaja, kao iz miloduha jaki ekstrakt, može iscijediti kap literature“.Priređivač je u podnaslovu ovog izbora savremene bosanskohercegovačke proze mudroupotrebio termin priča, dovoljno uopšten pojam, neutralan i bez precizno određenihžanrovskih specifičnosti. Na osnovu Dedovićevog panoramskog vidika čini se da je najzastupljenijaprozna vrsta najnovije književnosti na tim prostorima, izuzimajući dominantnupripovednu makro formu romana, zapravo, kratka priča koja se fokusira na jedan prelomnidogađaj, kadrira ključne situacije ili se koncentriše oko jednog lika i bitnog odsečka njego vogiskustva. U fikcionalnu, uglavnom realističku naraciju povremeno banu gole životne činjenice,uplivaju autobiografski elementi, izmešaju se slutnje, sećanja, ispovesti, svedočanstvao iščašenim ratnim vremenima koja junaci nisu u stanju da osveste, pa im se stvarnost ponekadsliva s fantastičnim, podsvesnim vizijama pod dejstvom alkohola ili „gorkog taloga iskustva“.Pripovedačka perspektiva u ovom izboru priča meandrira od intimnog iskaza u prvomlicu (sećanje, ispovest, pismo), preko kolektivnog zajedničkog stanovišta (preneseno iskustvo)i kroz brzu smenu različitih tačaka gledišta (tehnika filmske kamere) do direktnih sučeljavanjajunaka u neposrednom dijalogu (dramski modus) i neutralnog kazivanja u trećemlicu (studija junaka, roman u malom). Nisu izostali ni esejistički pasaži u nekim pričamakoji imaju funkciju zajedljivog rezonerskog komentara o besmislu rata, ali ima i elemenatafantazije, bajkolikih vizija sa senkom strave pod uticajem ratnih iskustava i izobličenih stanjasvesti pod dejstvom alkohola. Amplituda odnosa pripovedača prema likovima i pripovednimsituacijama, bilo da je reč o sveznajućem ili naratoru posmatraču, odnosno učesniku,kreće se od surove tragedije i dramatike, do eksplozija humora, dobronamernovedrogilicrnog, ciničnosatiričnog,kojim se postiže depatetizacija i rasterećenje od pritiska koji jerazorio zemlju, pokidao porodične i ljubavne veze, od kojeg su na pukle duše, a preti i prskanjemdamara. Motivska razuđenost i stilska mnogolikost zbirke daju zanimljivu dinamičnostpanoramskom pogledu na jedan vid književnog stvaralaštva u Bosni i Hercegovini, oslikavajućitako konture pejzaža zagonetne zemlje ne uvek srećnog ukrštaja nacija, vera iideologija, ali i krivudavu liniju njene istorije i brazdu ožiljka na duša ma njenih podanika.U knjizi Pod pritiskom su pričom i potrebom za pričanjem kao u ožiljku srasla jednojezičnabraća triju vera, zakrvljena, ali nerazdvojna. Ove su priče nalik na raskovnik, biljkumagijskog dejstva, jer otvaraju stare brave i nove vidike ka jezički i iskustveno bliskoj književnostisusedne Bosne i Hercegovine, ali su istovremeno i poput melemtravakoje seprivijaju na bolna mesta: trava sećanja koja opominje i trava zaborava koja isceljuje. Na psurana, na psu i zarasla, ali još seva bol u ožiljcima na promenu vremena. Samo da ova promenabude na bolje i da se Bosna ponovo pročuje po dobroj muzici i humoru, po srdačnojraji i dobrim piscima. Savremena pripovedna proza tih prostora dobar je glas i daleko ćese čuti ako smo spremni da slušamo.
Milica Mirković
