Plovidba

20.09.03 Politika

Postoje dva osećanja kojima se čovek mora pokloniti: to su ljudska patnja i ljudska ljubav – napisao je Slobodan Rakitić u svom Slovu povodom dobijene nagrade "Desanka Maksimović", sažimajući tako i osnovna tematsko-smisaona ishodišta svoje poezije. Ovaj najnoviji izbor sačinio je sam pesnik – on se u ponečemu uvek razlikuje od izbora koji prave njegovi kritičari ili tumači.

Opredelivši se za naslov "Plovidba", po jednoj od svojih programskih pesama, pesnik je čitaoca uputio na suštinski problem svoje lirike, koji se provlači od prve zbirke "Svetlosti rukopisa" (1967) do poslednje "Vodena slova" (2000), odnosno do novih celina koje se prvi put pojavljuju u ovoj zbirci. To je udvajanje na biće i senku, na prisustvo i odsustvo, na sadašnje i bivše, lično i kolektivno, pamćenje i zaborav, trajno i prolazno, božansko i ljudsko. Ono je uvek dato iz perspektive autentičnog lirskog govora, koji ne računa sa radikalnim eksperimentima pojedinih pesnika njegove generacije, već nastoji da izmiri tradicionalne poetske vrednosti (oslanjanje na tzv. stražilovsku liniju srpske poezije i različite melodijsko-stihovne obrasce) i modernu samosvest o egzistencijalnoj podvojenosti lirskog junaka.

Sumnja i nada

Najnoviji izbor takođe hronološki prati pesnikove zbirke, kao i motivske, smisaone i formalne preobražaje njegove poetike. Ako je od samog početka pesnik verovao u mogućnost dosezanja i izricanja obilja sveta, u slivenost sa mitskim prapočelima i docnije Jednim i Jedinosuštnim, od zbirke "Svet nam nije dom" možemo pratiti upravo osipanje vere u mogućnost ispunjenja ljubavi prema ženi, traženje oslonca u nacionalnoj i kulturno-istorijskoj prošlosti, kao i specifičan odnos prema pravoslavno-hrišćanskim temama, sumnju, ali i nadu u sjedinjenje s Tvorcem.

Svest o obesmišljavanju i gubitku svakog egzistencijalno-ontološkog uporišta u Rakitićevom lirskom junaku svagda izaziva melanholiju i tragično osećanje prolaznosti, raslojavanje sadašnjih i bivših identiteta koji negde postoje, zapisani, jedino u "svetlosti rukopisa". I zbog toga je tema promišljanja pesničkog čina, dakle, metapoetička tema još jedna od niti koje se provlače kroz ovaj jedinstveni lirski opus, poput diskretnih markera koji artikulišu pesnikovu moć i nemoć pevanja.

A šta preostaje čoveku koji je izgubio veru u sebe, ljubav, naciju, mogućnost spoznaje, koji je proniknuo u ukletost istorijskih ponavljanja? Ako je sve, kako pesnik kaže "senka i rasipanje bića", postoji li nešto što može da sačuva prvobitnu moć lirskog junaka i njegovog naroda? To mogu biti jedino ljubav, patnja, vera i nada, preobraženi u pesničku reč, u neponovljivi čin poetskog stvaranja: "Munjom, sečivom srpa, / razlučeni smo; osom nevidljivom / sjedinjeni, u jeziku tek, / jer nevidljivo sve je ko i mi što smo / u nevidljivo vreme / nevidljivo kročili" ("Stožer").

Prolaznost i smrtnost

U poslednjoj zbirci "Vodena slova" pesnikov registar se menja, smiruje, i umesto tzv. velikih tema pojavljuje se jedan ogoljen i na mahove razgovorni pesnički jezik, nalik konstatacijama, suočavanje sa vlastitom prolaznošću i smrtnošću. Ove pesme protkane su reminiscencijama na brojne domaće i svetske pesnike, među kojima posebno mesto zauzima Borhes ("Svet u odlomcima", "Moji trenuci"). Rasitnjen svet pesnik više i ne želi da doživi kao totalitet, kao (neo)simbolističku projekciju celine, već upravo uspostavlja emocionalno-refleksivnu bliskost sa svakodnevnim, običnim prizorima i doživljajima koji mu sada znače jednako kao nekadašnje, "uzvišene" teme.

Dva nova ciklusa kojom se izbor završava "Zov otaca" i "Pev sa Vračara", uglavnom sadrže pesme koje je autor objavio samo u periodici ili se štampaju prvi put. Posebnu pažnju zavređuje, recimo, "Izgubljena pesma", koja je autorova replika na Disovu "Možda spava", kao i jedan broj pesama pisanih drugačijim stilom, sa gotovo grotesknim nabojem: " Grad", "Kroz metež gradski hodeći", kao i molitva "Zemlja i kost", kojom se, po pesnikovim rečima, njegov glas pridružuje glasu Desanke Maksimović i osobito njenoj zbirci "Tražim pomilovanje".

Pesnik je, bez sumnje, i u ovim novim ciklusima zaokupljen nostalgičnim, ali trezvenim svođenjem životnih računa, a želja za razlivenim vodenim slovima još je jedino što mu pruža utehu. I taj prostor pesme za njega je poslednji metafizički usud između bila i mastila, nade i straha.

Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ

27.06.03 Politika

Izbor poezije Slobodana Rakitića naslovljen "Plovidba", koji su zajednički objavili Zadužbina Desanke Maksimović, Srpska književna zadruga i Narodna biblioteka Srbije, u okviru biblioteke "Nagrada Desanka Maksimović", predstavljen je juče u SKZ.

Prof. dr Slobodan Marković, predsednik Zadužbine, podsetio je da se prema uzusima ove književne nagrade laureatu štampa knjiga pesama po ličnom izboru, i to je do sada učinjeno devet puta.

Ideja je da se spoje delo i ime pesnikinje sa poezijom i pesnicima koji nastavljaju njenu baštinu i svojim stihovima bogate srpsko duhovno biće, objasnio je Marković.

On smatra da autorov izbor doprinosi da se odlike njegove poezije jasnije ispoljavaju i da je Rakitić ponudio, kroz 10 ciklusa, hronološki presek svog pesničkog stvaralaštva za proteklih 40 godina.

Za Markovića, pesnički vremeplov koji je ponudio Rakitić ima dodira, zajedničkih momenata sa poezijom Desanke Maksimović i njegova želja i njena nada su bliski i trajni.

Dr Pavle Zorić, jedan od poznavalaca Rakitićeve poezije, objasnio je da je uvek cenio njegovu poeziju iz koje izviru egzistencijalna jeza i religiozna nada.

On je odao priznanje pesniku da nikada nije podlegao modi i da je nacionalni i religijski doživljaj sveta iskazivao kada je to bilo tabuizirano.

Rakitić misli da mu je pravo da sam načini izbor pružilo mogućnost da ponudi više ličnih, ispovednih pesama nego što su to činili drugi priređivači njegovih ranijih knjiga izabrane poezije.

Uključio je znatan broj pesama koje ranije nisu bile štampane u pesničkim zbirkama, a nekima je odredio novo mesto da bi knjiga delovala jedinstveno i zato joj je i dao naslov.

(Tanjug)