Bio je genije koji je dotakao zvezde, ali i kockar sa Turetovim sindromom. Prvi kompozitor sa kvalitetima jedne pop-zvezde, ali i klovn koji je proigrao svoj imetak. Danas je njegova muzika svetska muzika.
Dovoljno je samo nekoliko taktova da nam odmah postane jasno zbog čega je na stanicama metroa kojima se razleže Mocartova muzika stopa kriminala niža. On razoružava.
Volfgang Amadeus Mocart rođen je u Salcburgu 27. januara 1756. u porodici muzičara i notama se služio i pre nego što je naučio da čita. Sa četiri godine počeo je da komponuje, u devetoj (ili jedanaestoj) napisao prvu operu „Bastien i Bastiena“, sa samo šest godina je svojom virtuoznošću zadivio caricu Mariju Terezu u Beču, a sa 13 već dobio mesto koncertnog majstora u orkestru salcburškog nadbiskupa. Podjednako je dobro svirao klavir i violinu. Ogroman uticaj na njegove kompozicije imala su dela velikih majstora koje je slušao, među kojima su bili Hendl, Bah i italijanska opera. Od menueta za klavir koji je napisao 1761, sa samo šest godina, do velikog Rekvijema koji je komponovao pred smrt u decembru 1791. u Beču, Mocartovo stvaralaštvo broji oko 630 raznolikih dela - oko 50 simfonija, sedam violinskih i 25 koncerata za klavir, 22 klavirske sonate i 45 violinskih sonata, dvadesetak opera, među kojima su „Figarova ženidba“, „Čarobna frula“, „Don Žuan“, zatim veliki broj kvarteta, kvinteta i seksteta, serenada, divertimenata... I sve to za 35 godina života.
Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasičnog muzičkog stila.
Jasnoća, izbalansiranost, transparentnost i jednostavan jezik harmonije glavne su karakteristike njegove muzike. Mocart se obično pominje, zajedno sa Šubertom, kao kompozitor koji je imao dar da napravi čistu, jednostavnu i pamtljivu melodiju, a za mnoge ljubitelje muzike to je njegova najvažnija karakteristika.
Pisao je opere u svim stilovima koji su vladali u Evropi: komičnu operu, kao što je „Figarova ženidba“, ili „Cosi fan tutte“, kao i ozbiljne opere, kao što su „Idomenej“ ili „Don Žuan“. Njegova upotreba orkestra u simfonijama i koncertima služila je kao izvor njegove operske orkestracije, a umeće korišćenja orkestra u postizanju psiholoških efekata u operama nastajalo je iz njegovih instrumentalnih kompozicija.
Mnogi bitni kompozitori koji su došli posle njega, ili su ga obožavali ili su osećali strahopoštovanje prema njemu. Rosini je tvrdio: „On je jedini muzičar koji je imao toliko znanja koliko i genijalnosti, i toliko genijalnosti koliko i znanja.“ Betoven je rekao svom učeniku Risu da on (Betoven) nikad ne bi mogao da izmisli tako veličanstvenu melodiju kao što je ona u prvom stavu Mocartovog Koncerta za klavir br. 24. Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jedinog susreta dvojice kompozitora, Mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu će se spominjati.“ Takođe, Čajkovski je napisao svoju „Mocartijanu“ u njegovu počast, a Maler je umro sa Mocartovim imenom na usnama...
