Akademik Isidora Sekulić, najprosvećenija žena svog doba, književnim perom zadužila je svoje savremenike. U toku života pratila je samoća, a jedan od retkih prijatelja koji je iskreno poštovao njene rukopise bio je Ivo Andrić. Isidora Sekulić rođena je 16. februara 1877. godine u Mosorinu, u Bačkoj. U Zemun je došla 1883. kada joj je otac Danilo tu postavljen za gradskog kapetana. Ovde se školovala, a 1897. godine otišla je u Pančevo gde je počela da radi u Srpskoj višoj devojačkoj školi.
Međutim, sve praznike i raspuste, kao i česta i duga bolovanja provodila je u Zemunu sa svojom porodicom. Tako je bilo do 1900. godine. Te godine doživljava tešku nesreću. U aprilu joj umire otac, a u julu i brat Dimitrije. Nad grobovima svojih voljenih Isidora je provodila sate i sate. Tu je upoznala i sprijateljila se sa starim grobarom Nikolom Ribarićem koji joj je pričao istorije i sudbine mnogih zemunskih porodica i ličnosti koje su počivale na Gardošu. Isidora je ove priče beležila u crnu svesku i koju je spalila 5. aprila 1958. godine pred smrt. Najzanimljivije priče starog grobara je ipak uobličila u romansirane celine i objavila ih u svom delu "Hronika palanačkog groblja" .
Napisala je više od 6.000 stranica, njena književna delatnost još uvek nije preštampana u celosti. Pored poznatih knjiga, njena dela razasuta su u osamdesetak časopisa, listova, zbornika, kalendara. Pisala je romane, pripovetke, eseje, a radila je i književne kritike.
Pored "Hronike palanačkog groblja" , poznatija dela su joj: "Pisma iz Norveške", "Zapisi o mome narodu", "Mir i nemir", "Pripovetke", "Đakon bogorodičine crkve"( Ka istom cilju), "Jedna noć na slovenskom jugu" i mnoga druga.
