05.08.04
Dekor svakoj vlasti
Labud Dragić
Književnici moćnicima ublažavaju osećanje suvišnosti i vraćaju im samopouzdanje. - Da li su dva i dva četiri, to je u Crnoj Gori demokratsko, a ne naučno pitanje
Labud Dragić (1954), pripovedač i romansijer, objavio je, do sada, pet zbirki priča: „Koji nemaju pečata”, „Stam u katedrali”, „Dolina senki”, „Uoči trećih petlova” i „Divlji anđeo”. Srpska književna zadruga je nedavno objavila Dragićev romaneskni prvenac „U zatonima Lete”, a Grafički atelje „Dereta” knjigu priča „Pandorini vetrovi”, koja govori o našem vremenu na ironičan način. Dragićeve priče ukazuju na anomalije našeg društva i čitavog svetskog poretka.
Rugate se našoj nedavnoj prošlosti kada se slavio Dan opšte mladosti i Dan svih mrtvih. U Vašim pričama ima satire, ali i groteske?
- Ne, ne rugam se. Ona se sama sebi ruga, kao i sadašnjost uostalom. Ja samo beležim i kaskam za groteskom svakodnevice. Ako ponekad i krenem prečicom i preteram u grotesci, događaji, koliko sutra, to neutrališu.
Tek što sam objavio priču „Proslava”, evo njene izvedbe na nekom od naših trgova, poljana, gumna ili raskršća. Dovoljno je da se okupi desetak luda sa kamerama, zvaničnicima, trubama, barjacima i svakojakim zakrpama - i eto vam istorijskog događaja, eto karnevala. I sam bi Hijeronimus Boš zanemeo pred takvim prizorima i odložio kičicu da se nagleda čuda, ostavljajući protagoniste na miru da oglase početak istorije.Bila su to vremena u kojima je postojala Mefistova milicija?
- Ona je danas, u potpunom zamahu, kamuflirana u razne humanitarne, vladine i nevladine organizacije, komitete centralne i periferne. Kadeti Mefistove milicije danas brane demokratiju danju, a streljaju pod okriljem noći. Kadeti Mefistove milicije su pod zaštitom Veliкog Mefista koji je otac svih demona i bljuvač svekolikog zla.
Prolaz u ovu miliciju imali su nosioci plakete „Najbolji koljač Jasenovca” i spomenice „Davitelj s Korićke jame”. Držite se devize: možemo da oprostimo, ali ne smemo da zaboravimo?
- Ne držim se nikakve devize. Primećujem samo potpunu izobličenost istorije, galopirajuću huku zla i odsustvo svake zemaljske pravde. Ono što se danas čini srpskom narodu strašnije je od onoga što se činilo od 1914. do 1918. i od 1941. do 1955. godine.
Dotičete se i najnovijih događaja: NATO bombardovanja Srbije 78 dana. Narod smo koji slavi poraze, pa tako obeležavamo i Dan bombardovanja?
- Ne slavi narod. Slavi narodni škart koji bi hteo da vodi taj narod. Narod je srećom mnogo mudriji i ja ne poznajem nijedan bolji. I nije tačno da ima vlast koju zaslužuje. Ovaj narod poslednjih stotinu godina ima goru vlast nego što zaslužuje.
U jednoj priči ironično kažete da nema više proleća: iz zime uskačemo u leto zbog „ekonomičnosti vremena i usklađivanja sa Unijom”. Niste, očigledno, za bezglavo trčanje u zagrljaj Evropske unije?
- To vam je ista ona priča koju smo slušali pedeset godina. O ulasku u „svetlu budućnost”. Evo te budućnosti. U nju nas je gurnula upravo ta Evropa. Pa, nije nas ćušnula u glib da bi nas odatle vadila obučena u svečano odelo i bele rukavice. I nije prvi put. Ta ista Evropa bila je ravnodušna pred istrebljivanjem Srba u Jasenovcu, kao i prekjuče u Republici Srpskoj Krajini, kao juče pred rušenjem srpskih svetinja na Kosovu.
Ali, ostavimo to po strani. Da ona istinski želi naše prisustvo u „društvu naroda” najpre bi stala na put separatizmu, terorizmu, strančarenju, uzaludnom prosipanju tolike energije, volje i novca.Naprotiv, Evropa je pospešivala, instruisala i finansirala sve pokrete, sve stranke, sve nevladine organizacije koje su radile na razgrađivanju srpske države i njenih institucija, njene bezbednosti, kao i njene ekonomske i odbrambene moći.
Pleme Krleža, po Vama, vuče koren od skitničke bogumilske sekte iz Bugarske. To su, dakle, Šopovi koji su živeli u Leskovcu, a potom se odselili na zapad, gde je jedan njihov izdanak postao „nosilac kroato-katoličke kulture”. U kojoj meri pisac sme da iskrivljuje istorijske činjenice?
- To nije nikakvo pleme, ali, eto, u priči, u kakvoj satiričnoj noveli, moglo je to biti i tako titulisano. Nije to bilo predmet mog istraživanja. Prosto tako mi je objasnio autor knjige o Krleži i o njegovom prisustvu u Crnoj Gori između dva rata, do najsitnijih detalja. Ja sam prihvatio to objašnjenje kao takvo, literarno provokativno i, pre svega, smešno, ne ulazeći u njegovu istinitost.
Vi jednostavno vidite na čemu se zasniva sva „crnogorska nauka”. Svaka drumska mehana slobodno sebe može proglasiti za akademiju, makar onakvu kakva je ta Dukljanska, i ako se nađe neko da dokazuje kako su Crnogorci Marsovci uvek će se naći kritična većina da podrži to otkriće.
Da li su dva i dva četiri, to je u Crnoj Gori demokratsko, a ne naučno pitanje.
Crnogorci-Srbi, oni koji su sebe videli kao srpske Spartance ili srpske Pruse, koji su tu nestvarnu i podosta mitsku zemlju stvorili krvlju svojih najboljih sinova, ugone se u ćošak za nacionalne manjine. Ima li u poslednjih trista godina Crna Gora ijednog popa, ijednog soldata, hajduka a da nije Srbin? Da ne pominjemo vladike, vojvode, književnike i dinastiju Petrovića?
Junaci Vaših priča su i Brkoje Dukljanin, Štedimlija, Drljević, Kenja Broć, koji se zalažu za crnogorski jezik. Vi ste iz Morače, šta je Vaš maternji jezik?
- To je suvišno pitanje i delimično pojašnjeno prethodnim odgovorom. O njemu su se, čini mi se, izjasnili svi pismeni Crnogorci koji nisu porekli svoje srpsko ime i veru. Svaka crnogorska baba zna kojim jezikom govori ukoliko nije starila na Brozovoj penziji koju je primala od kredita pozajmljenih na račun onih koji se još nisu ni rodili. Dakle, svako ko nije zamenio krst petokrakom.
Na ironičan način govorite i o svojoj književnoj bratiji?
- Književnici su potpuno nepotreban svet i u mnogo ozbiljnijim zemljama negoli što je ovaj naš vašar. Ali, oni daju nužan dekor svakoj vlasti, ublažujući joj osećanje suvišnosti, vraćajući joj samopouzdanje.
Književnici su skloni kopernikanskim obrtima, kolumbovskim inovacijama: ako ne možeš da završiš osnovnu školu - osnuj akademiju i budi njen predsednik.
Ako nemaš kuće ni kućišta, odvali zakrpu s gaća i napravi barjak.
Zoran Radisavljević
