Već vidim kako neuputan čitalac staje u nedoumici na prvom koraku, pred naslo-vom, pitajući se šta bi taj naslov mogao i trebao značiti. E, zato sam ja tu kako bi čitalac mogao bez napora ući u svet i život koji mu se ovde nude a ne da bude u nedoumicama kao što je moderan čovek već uobičajio pa postao dosadan i bogu i ljudima. Naslov ne sadržava nikakvo čudo, on je plod dokonosti i zazjavanja tako dragih svakoj osetljivoj duši.
Naravno, mogao sam reći da čitalac sam može odabrati ili jedno ili drugo u naslo-vu pa čitati od početka do kraja ili obrnuto, ili od sredine prema početku ili kraju ili kuracpička načinom ili šta mu ga ja znam, ali nisam hteo ovaj plod lakomisle-nosti i isprazne celomudrenosti da narušavam bilo kakvim značenjima koja, kako je to već poznato, više ne znače nego što znače. U ovom delcetu namerio sam se da iznesem sve poslove koje sam u životu radio za novac, broj njihov je 24, znači savršen broj deljiv sa svim i svačim i, uostalom, veoma lep kad stoji među drugim brojevima. No, uprkos naklonosti za ovaj nomjer, za ovo čislo, nadam se da ću ga brzo uvećati idući ka beskonačnosti gde ću sigurno postati slikar. Tamo ćeš, čitao-če, doći po svoj portret sa svinjskom njuškom.
I
Arhivar u Toplani – Elektrani Zagreb, tri nedelje u julu 1976.
Prvi u nizu besmislenih poslova koje sam vršio. Sedeli smo Mladen Trivić (Srbin koji se pisao Hrvat) i ja u maloj kancelariji slažući i razvrstavajući nikada izvršene planove o proširenju kapaciteta toplane-elektrane. Plan je predviđao da Elektrana naraste sa tadašnjih 10 na 30 megavata što bi donelo Zagrebu znatnu nezavisnost u snadbevanju strujom. No, grad se proširio i elektrana našla blizu centra i ti planovi su zaboravljeni i na njih je pala prašina i izgužvanost i pomešanost. Iz nekog raz-loga negde su zaključili da te planove treba sačuvati i složiti i taj zadatak poverili meni i Mladenu Triviću. Mi smo odmah navalili na rad u toj maloj kancelariji, vredno i prilježno kao pravi gimnazijalci i đaci što smo zapravo i bili. “Odahnite malo dečki”, govorila nam je Goca, opasna riba, blajhana plavuša, crne čarape i ostalo, meta petstotinak zaposlenih muškaraca i meta mržnje ostalih zaposlenih baba. Imala je nekih dvadesetsedam osam godina i bila daleka kao Tasmanija. Dok smo odlagali plan imali smo dve-tri sekunde potpune slobode da joj gvirnemo u ogroman dekolte gde su se ljuljuškale dve prijatne dojke, dva zeca sa njuškicama koji grickaju šargarepicu gric gric... Ali bilo je u toj firmi suviše ljubitelja zečeva tako da smo brzo bili prebačeni u još manju odaju bez prozora, mračnu i bez vaz-duha, bivši tako kažnjeni jer onih nekoliko sekundi čiste slobode uvek prethodi ka-kvom ropstvu. Tako smo izvlačili planove na tankom pausu više ili manje popu-njene crnim dugačkim šarama što behu preduslov napretka a eto, sada su gurnute u mrak i bezvazdušje. Tu je bio i golemi orman sa metalnim ladicama, najmanje de-setak velikih ladica, u nekima se guralo i po dve stotine pausa a u nekima svega po dva-tri plana. Te ladice su bile još žalosnije. Žalostan je bio i jedan neverovatno star inženjer što bi se katkad navirio u našu ćelijicu i pričao nam o tome kako se nekad ovde vredno radilo. Ostalo je sve uglavnom bilo bagra, prava stoka. Sada više nema preduzeću odanih ljudi. Bio je pravi starac. Ulagivao sam mu se velikim pitanjima: “Nemaš čega da se bojiš“, rekao mi je tada u julu 1976, “čak i ako ne-stane sveg mineralnog goriva, civilizacija je uvek u stanju da izmisli neku zame-nu”. To me umnogome smirilo. Pomislio sam na one armije pametnih u hiljadama naučnih instituta i želeo sam da im verujem. Negde će odlučiti da sve mora biti do-bro. “Neka bude dobro”, reći će.
Bio je tu i neki Jadranko, SSS, nejasnog zanimanja i zaduženja u preduzeću jer bi svako malo dolazio do naše odaje i, naglo ušavši, bekeljio se: “Drkate, aaa?!!”. To nas je vređalo jer nam je jasno govorilo koliko smo ovde zapravo bespotrebni i ka-ko su ti planovi mogli tako čamiti i godinama. Ali, ipak smo vrebali priliku za osvetu naročito moj drug jer je bio mali i pun komplekasa... I tako mu je jednom došla riba, i stajao je pred njom šepureći se pored nove alfice, bezvezni Jadranko; a ja i Mladen Trivić (Srbin koji se pisao Hrvat) naginjali smo se kroz prozor i vi-kali: “Drkaj, Jadranko, drkaj!”, padajući posle toga na pod i skrivajući se drhtali od zadovoljstva.
Dobra je takva osveta. No, odvratni i pokvareni i iznad svega besposleni Jadranko (prava svinja) od tada počinje da harangira protiv nas i spasa nam nije bilo. Čak i starom inžinjeru dojadila su dvojica balavaca koji preturaju po planovima.
Uskoro, jednog jutra rekli su nam da idemo. Sećam se dobro, padala je kiša i bilo toplo, sparno, jedva se disalo a ja sam bio gotovo srećan napuštajući tu zgradu i to osećanje sam srećom i zapamtio i onda ga još mnogo, mnogo puta ponovio i pro-osećao.
II
Nosač u Tranšpedu, četiri dana jula 1978.
Kao završeni gimnazijalac rešio sam da zaradim neku crkavicu kako bih proslavio sticanje zrelosti. Rad je do tada postojao kao nešto što obezbeđuje ovaj spoljašnji svet i o njemu, i o radu i o svetu, imao sam tek maglovitu predstavu. Ovde sam se pozadi beogradskog sajma sreo sa buradima punim nekakve tečnosti, mazuta, he-mikalija ili nešto slično, i zavisno od potrebe tu burad je trebalo utovariti ili istova-riti sa kamiona.
Teško je kazati šta je bilo teže, radovati se u tim slučajevima bilo je jako ograniče-no. Radnici koji su radili duže više su voleli utovar i kada bi se to radilo ceo dan gotovo da su, na neki svoj način, bili zadovljni. Bio sam još mlad i nejak – moje vreme je tek dolazilo – pa mi je neki Šiptar, prebacivao da bi on u zubima nosio više nego ja. Opet, šef, tvrdio je da on na kurcu može nositi više nego g. Šiptar i ja. Ovo je bilo užasno zamorno, otišao sam brzo nadajući se da se više nikada neću vratiti.
III
Kurir u Beobanci, oktobar 1978, bezmalo mesec dana
U velikoj zgradi na Zelenom Vencu, tamo sam bio. Ko prvi put dođe u Beograd zna tu zgradu. Imao sam sobicu pored kafe-kuhinje, sto, telefon. Činilo se da sve žene iz grada rade u Beobanki. Posla je bilo malo pa su vreme provodile u toroka-nju. Lavorare stanca, kaže Paveze u jednoj pesmi. To sam spoznao kasnije i na drugi način, ovde nije važilo da “raditi umara” već “lavorare e raro”, raditi je ret-ko. Činjenica da su tu postojali ljudi koji 30, 40 godina nisu uradili ništa do popu-nili kakav formular, a i to jednom mesečno, bila je užasna, onespokojavajuća.
Neverovatno često odlazili su u toalet. To je bilo sve što se dešavalo.
Ali, ja se ne bunim. Da mi je neko ponudio da ostanem prihvatio bih sa zadovolj-stvom. Bilo mi je kao kurcu u pičci, kao u stomaku. Po ceo dan olajavati vreme a između se dosađivati, nije to loše. Bureki, kafe, sokovi i kao žurba u bezbroju raz-bibrige, ti ljudi živeli su daleko od svega, detinjasti na svoj oholo uvređeni način. Meni se tamo dopadalo. Ponekad bi me slali da odnesem kakav dopis u Vasinu ulicu ili negde drugde i ja sam te ipak kratke relacije prevaljivao gotovo paradnim korakom, kao čovek koji ide po konopcu. Vraćao bih se brzo istim putem, uvek kao da sam nešto skrivio. Bila je tamo neka žena koja me mnogo volela i bila reši-la da me izleči od naklonosti ka nekoj svrsi. Kod nje su epikurejstvo i kurac-pička filozofija išli ruku pod ruku. Bez fizičkog dodira oslobodila je moje telo i učinila ga voljnim i za staračka zadovoljstva. Dan danas sam joj zahvalan i ako ovo nekad pročita neka zna da sam njen đak. Posle mesec dana počeo je fakultet i ja sam mo-rao da idem ali dane provedene u Beobanki zadržaću uvek u lepoj uspomeni.
IV
Vojnik V.P. 5050, Bubanj potok, juli 1979.
Posle prve godine država je bila naumila da studente fakulteta i viših škola ospo-sobi za odbranu domovine te im propisala obuku u trajanju od 15 dana. Za to su nam dali neku novčanu nadoknadu, više kao neki džeparac i zato to i pominjem. No, kad smo već tu exegi monumentum: neka bude kazano da sam tada upoznao besmisao soldaterstva u jugookolnostima, vreme koje ne ide, razne oblike prilago-đavanja o čemu je ipak kompetentnija nauka. Vodnik me je zvao “dugajlijo”, ne-verovatan lik majora Uroševića zaduženog za moralno-političko osposobljavanje – njegova vlast bila je vrhovna i neprikosnovena. Kao, upuštao se u neformalne raz-govore sa vojskom a u zgodnom momentu im skakao za vrat. Takvi su doakali borbenoj gotovosti i spremnosti JNA.
V
Fizički radnik u Jugoslavija publiku, Krnjača, mesec dana, avgust 1979.
To je bila firma koja se bavila organizacijom sajmova po Jugoslaviji i po svetu. Imali su ogromne magacine i u njima neverovatno mnogo zanimljivih stvari, npr. pano Dubrovnika pet sa pet u delovima, staklene kupole sa veštačkim čokoladama i milione prospekata, telefonske slušalice sa informacijama o proizvodnji Zmaja itd. Jesen je doba sajmova i bilo je veoma vruće i znoj se lepio na prljavštinu. Ima-li su menzu i radnici su se neprekidno žalili na odvratnu hranu a u vreme doručka neretko je dolazilo do tuče u redu pred menzom. Studentima kao nižim stvorenji-ma nije bio dozvoljen ulazak u menzu, radnici su s gnušanjem odbijali da nam prodaju bonove za obrok. Ipak je moj drug Bora Šoder uspeo da na prevaru dođe do bonova. Nekako smo šmugnuli gore i uvukli se u neprimetno ćoše. Menza je bila za to doba veoma moderno uređena: zidovi su bili obloženi zelenim tapiso-nom a sa plafona su obesili žute lustere na rolovanim gajtanima. Ovde su hranu donosile konobarice. Bile su to žene već na izmaku lepote i sasvim nečujne u me-dicinskim cipelama. Onda nam doneše gulaš sa krompirom i mi se prihvatismo. Teško je sada opisati okus te hrane, hranu krajem sedamdesetih u radničkim men-zama Jugoslavije, pa zato neću ni pokušati. Ili ipak, zašto da ne; nerede pred men-zom i ne tako retke tuče moguće je objasniti samim kvalitetom hrane, bio je to di-rektan povod nervoze, zato su obroci i bili obeleženi brojevima. A u samoj menzi vladao je savršen red i pristojnost. Ja sam ovde ipak bio samo gost ali kusajući ne-stvarne komade goveđine prvi sam put u životu osetio sudar vlasti i tela: ako radiš fizički, govnarski posao, ima i da jedeš govna, ovde je učvršćivana zajednica teš-kog života i poslušnosti.
Ujutro, po dolasku na posao šef je određivao radne dvojke, uobičajeno jedan rad-nik i jedan student. Radnici su se zvali: Pevač, Šiptar, Doktor, Brat, Vruja, Vrga, Matić. Jednom je Vruja istukao Pevača jer ga je ovaj zajebavao da što je jebo neku babu od pedeset godina u Zagrebu. “Vruji svaka dobra”, branio se dobroćudni Vruja.
Kući bi se vraćali fabričkim autobusom i radnici bi se zabavljali postavljajući je-dan drugom lakat i udarajući se s leđa po glavi. Kad bi se preteralo dolazilo bi do tuče i onda bi autobus stao kraj puta i šef, Bane Vrga, čovek koji se nikad ne sme-je, ustajao bi i zavodio red pa bi ostatak puta prolazio u mučnoj atmosferi. Užasno sam se bojao da me ne uvuku u tu igru pa sam uvek sedao pozadi, skroz do zad-njeg prozora. Tamo je bilo čudno jer u preduzeću gotovo da i nije bilo žena. Posle, kada sam došao da zaključim uput i da idem, sreo sam Brata na viljuškaru: “Tova-rimo Keln”, rekao je. To je poslednje iz “Jugoslavija publika”.
VI
Radnik u ekspediciji Borbe, tri nedelje, septembra 1979.
Čitava zgrada je zujala, tamo se strašno radilo, svuda je smrdelo na olovo i boju. Zidovi su čak bili ruinirani od unutrašnjeg transporta. Ljudi su bili poluludi od pre-velikog rada. Ne znam kako je iko mogao ostati normalan u takvim okolnostima. Sama proizvodnja bila je veoma primitivna za kuću takvog renomea. Radilo se na mašinama iz pedesetih sa visokom koncentracijom olova u vazduhu. Pored svega ja kao radnik ekspedicije imao sam zadatak da transportujem ogromna kolica sa pola tone revijalne štampe na donje spratove. Često su se ta kolica prevrtala, štam-pa rasipala po podu, cepala se a ja i još jedan dečak klečeći bi sakupljali časopis “Nadu” sa Zafirom Hadžimanovom i Senkom Veletanlić na naslovnoj strani. Bilo bi oko pola 2 u noći a taj ozbiljni umetnički par bi nam se smešio u našoj teškoj ra-boti.
Težak je to bio posao. Nekada bih radio po deset sati i budio se zgrčenih prstiju od napora. Nikakav prvi maj tu nije pomagao. Pamtim nekog Selima, šefa smene, bio je završio svega neki zanat i da bi se zadržao na mestu šefa morao je ulagati nad-ljudske napore. Štampa je u kamione ubacivana kroz zakrivljene levkove i tu bi često dolazilo do začepljenja. Senka i Zafir, Dragan Džajić i ostala Estrada bi se pokarabasili u mraku i Selim, štrkljavi pripadnik Islama, zabijao bi se kao neko izokrenuto minare u levak iz koga bi mu virila samo glava i nogama gurao revijal-nu štampu prema kamionima kako čitaoci iz Bijeljine ili Vranja ne bi bili zakinuti. Takav je bio taj Selim, naročito kada bi na vratima stajao sveopšti šef Vuković. A taj Vuković bio je najveće smeće. Nikad ni za koga nije našao lepu reč. Odvratna svinja. Mogao si ga sresti u pola četiri ujutru kako izlazi iz neke prazne prostorije na trećem spratu; na celom trećem spratu nema nikoga, čuje se kako voda kaplje iz lavaboa, neonsko svetlo zuji, a Vuković izlazi iz nekakve mračne prostorije u ko-joj je samo neki prazan sto bez stolice i prevaljeni ormančić u uglu. Mi stojimo tu već duže, odmarali smo, pušili, jer nikakve pauze tamo nije ni bilo i onda posle njega ulazimo u tu sobu i vidimo da tamo nema ništa i Vuković, šef, postaje za nas izopačena ličnost, spremna da naudi sebi i drugima. Da se možda nije tamo povla-čio da se zapita da li je taj dan proveo kao častan čovek? Kako da ne! Kurac moj!
Ali eto, i ovde su sile zakona prirode bile neumoljive. Dopao sam se nekoj ogrom-noj Crnogorki, crnokosoj i sa rukama kao lopate, sevala je obrvama prema drugoj strani stola gde sam ja pakovao štampu. Ja još nisam bio služio vojsku i užasno sam voleo filmsku umetnost, tako da sam mesto i vreme smatrao nepriličnim.
Posle nekog vremena na nekom mestu mene obuhvata malodušnost i inat. Vuko-vić, uvek naslonjen na dovratak svoje kancelarije primetio je to u začetku i pitao me da li neću više da radim, rekao sam da naravno da neću i krenuo prema izlazu na Kosovsku ulicu. U prolazu sam, više iz dosade, onako kao što se zahvata pesak na plaži, pokupio par primeraka štampe, dnevne i revijalne, što beše strogo zabra-njeno. Znao sam to, ali bio je kraj. Gotovo da sam već bio umakao, stigao gotovo do Kinoteke kad videh da portir trči za mnom. “Ostavi to”, vikao je, budala. Uz-dao sam se u svoje noge, i bescenje za koje sam oštetio preduzeće pa pojurih prema Dragstoru u Nušićevoj. Neće me stići, ostavo je praznu kapiju. Ali je on skinuo titovku i dao se u trk. Stigli smo skoro do Terazija kada je počeo da me su-stiže i ja bacih prokletu štampu na haubu jednog auta. Tako mu umakoh, pretrčah Terazije i odande sam ga gledao kako sakuplja novine. “Pička ti materina”, dovik-nuh mu i krenuh prema Zelenom Vencu gotovo zadovoljan zbog njega. Bilo je oko šest sati ujutru i u glavi mi je zujalo. Bio sam užasno umoran a znao sam da sam malo zaradio. U kafanama su već sedeli ljudi a bilo je i studenata. Nije mi se išlo kući. Bio je neki, jednom davno, doktor profesor; predlagao je da melanholicima kao terapiju treba organizovati suđenja ne bi li se podstakli na žešću životnu bor-bu. Ako do toga nekada dođe umaći ću kao što sam umakao i ovom portiru, ovom govedu.
VII
Radnik unutrašnjeg transporta u Minelu, jun 1980, deset dana
Ovaj sam posao dobio preko veze, preko neke žene čiji je muž bio poslovni prija-telj nekog prijatelja. Posao se sastojao u tome da prevezem izvesnu količinu tajan-stvenih kutija do nekih prostorija i nasložim ih “vrlo pažljivo” pored druge izvesne količine kutija. Posle deset dana dostignuta je predviđena količina i ja sam mogao da odem. Lak posao i lepa zarada. Ženi sam posle poklonio tri ruže u znak zahval-nosti.
